Zona sumraka – AKADEMSKE PREDRASUDE

Šta se dešava kada stručnjak za projektovanje transportnih mreža, rutiranje saobraćajnih sredstava i slično pomisli da je kvalifikovan da „smatra“ o svemu i svačemu? Dok je on, u maniru onih koji sami sebi organizuju žurke iznenađenja, svojevremeno bio „iznenađen“ i „zatečen“ idejom da se kandiduje za predsednika Srbije, mi smo iznenađeni bezgraničnošću njegove narcisoidnosti i predrasuda

Indija je siromašna zemlja, izjavio je podjednako prezrivo, koliko i nadmeno na jednoj televiziji član SANU, profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu Dušan Teodorović, demonstrirajući na ovim prostorima dosad nezabeleženu erudiciju. Istina, u Indiji ima čudovišnog siromaštva, ali svrstati ovu zemlju u red siromašnih može samo neko ko se vodi predrasudama, a ne znanjem, što nikako ne dolikuje akademiku. Indija se ne može na ovaj način nipodaštavati koliko god da je to u skladu sa, na našoj kvaziintelektualnoj sceni dominantnim, (auto)kolonijalnim (auto)rasističkim mišljenjem. Iako joj je mnogo vremena trebalo da se oporavi od pljačke sistematski sprovođene tokom viševekovne kolonijalne okupacije, Indija je danas treća najveća svetska privreda po bruto domaćem proizvodu prema paritetu kupovne moći (prva je Kina, druge SAD), a 2018. postala je najbrže rastuća privreda na svetu sa rastom BDP-a od 8,4 posto godišnje. Ni po procentu siromašnih građana za Indiju se ne bi moglo reći da je siromašna država, iako je zbog mnogobrojnog stanovništva visoko na ovoj lestvici. Ispod dva dolara dnevno u Indiji ima, po podacima Svetske banke, 12,4 posto stanovnika. Istovremeno, prema podacima Zavoda za statistiku SAD, procenat siromašnih u Americi iznosi 12,3 odsto. Akademika Teodorovića bi sigurno zgrozio podatak da, dok se u Indiji procenat siromašnih iz godine u godinu smanjuje, u SAD vlada drugačiji trend – prema američkom Nacionalnom centru za siromaštvo, broj ekstremno siromašnih (ispod dva dolara dnevno ne računajući državnu pomoć) između 1996. i 2011. udvostručio se, pa obuhvata 1,5 miliona domaćinstava, uključujući 2,5 miliona dece. Da li bi iko ikada mogao reći da su SAD siromašna zemlja, uprkos mnogim siromašnim građanima?

[restrict] Zašto smo se ovako temeljno pozabavili Teodorovićevim viđenjem siromaštva u Indiji? Zato što izneseni podaci idu u prilog sumnji da se ovaj ugledni akademik i u drugim svojim procenama, koje nas se mnogo više tiču od Indije, može voditi ne razumom i pameću nego predrasudama nedoličnim jedne učene glave. Takav je slučaj, čini nam se, s njegovom analizom značaja odluke Kraljevine Lesoto da povuče priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Na stranu sada to što Teodorović šefu srpske diplomatije Ivici Dačiću zamera što je u Lesoto otputovao „o našem trošku“, i što ne razumemo ko bi to po mišljenju uglednog akademika trebalo da plati ovo i slična putovanja. Ovde bismo skrenuli pažnju na činjenicu koja nas ne iznenađuje – da neko ko se predstavlja kao jedan od vodećih (otvorenih) umova „moderne“, „građanske“, „kosmopolitske“ i svake druge Srbije pokazuje ozbiljnu dozu prezira koji se graniči s rasizmom prema ovoj afričkoj zemlji. „Kraljevina Lesoto (je zemlja) sa 1,8 miliona stanovnika, gde 30 odsto ljudi boluje od side“, kaže on, dodajući (ovaj put ispravno) da se radi o „jednoj veoma siromašnoj zemlji“. Pitamo se kakve veze procenat obolelih od side (prema Almanahu CIA u Lesotu ovu bolest ima 25 odsto stanovništva) i bogatstvo imaju s priznavanjem, ili nepriznavanjem kosovske nezavisnosti. Da li, po mišljenju akademika otvorenog uma, „siromašni sidaši“ nemaju šta da se pitaju o ozbiljnim stvarima? Zašto se, onda, ne sprda sa time da je jednostranu nezavisnost priznao gotovo podjednako siromašni i sidom pogođeni (27 posto stanovnika) Svazilend? Ako je broj stanovnika u pitanju, akademska glupost je istovetna, jer su Kosovo priznale i državice poput Naurua (svega 11.000 stanovnika), dok ga ne priznaju ni mnogoljudne Kina, Indija ili Brazil. Činjenica je da je broj „siromašnih sidaša“ u jednoj zemlji, ili njena mnogoljudnost, potpuno irelevantna stvar u raspravi o priznavanju kosovske nezavisnosti, jer se ovde računaju samo države kao pojedinačne članice UN čiji glasovi u ovoj organizaciji imaju istu težinu (ako izuzmemo pet stalnih članica Saveta bezbednosti). A ovakvi podaci se računaju samo u glavama uobraženih autošovinista i kompradora koji žele da umanje određenu „pobedu“ svoje zemlje i da, degradirajući neki drugi narod, automatski degradiraju i svoj. Premda je jasno da na ovaj način degradiraju isključivo sebe. Ovo nam dokazuje i akademikovo pitanje „a što ne ubedimo Ameriku?“ za koje se može reći da je ili zlurado, ili glupo, a najverovatnije i jedno, i drugo. Ko to ne shvata, ne može mu se objasniti.
Iako se radi o nečemu „besmislenom“, posredstvom svog uma, akademik Teodorović vispreno zapaža i da ovde mora biti neke „trgovine“ iza scene, te da je Dačić, moguće je, u Lesoto otputovao s „nekim koferom“ (aludira se na podmićivanje). Pa zbog ovog blistavog zaključka Teodorović odmah treba da bude imenovan za predsednika SANU, a kada se tome doda otkriće da verovatno mi i „to plaćamo“, lestvica se diže do Nobela. Genijalni akademik ne može da zamisli da su njegovi kolonijalni idoli iz Vašingtona vršili pritisak na, recimo, prvu državu koja je priznala kosovsku nezavisnost – Avganistan. Ma oni to ne rade! Ova centralnoazijska Švajcarska je to učinila iz čisto principijelnih razloga, baš kao i niz drugih bisera koji su priznali državnost „Kosovara“. [/restrict]