VITEZ KONZERVATIVNE REVOLUCIJE

PORTRET FEDORA JEMELJANENKA

Poput našeg proslavljenog košarkaša Dejana Bodiroge, koji je na skandiranje srpskih navijača „Mi imamo svoga Boga, ime mu je Bodiroga“ uzvratio da je Bog samo jedan i da to nije on, i ruski borac Fedor Jemeljanenko s podjednakom skromnošću na prikačeni nadimak da je „Poslednji car“ odgovara da je poslednji car Nikolaj II Romanov. Iako nije nikakav car, a kamoli poslednji, za Jemeljanenka se sa sigurnošću može reći da je pravi vitez. I to je sasvim dovoljna titula za ovog velikog čoveka

Poput srednjovekovnog viteza koji svoje umeće i snagu odmerava na turnirima, Fedor Jemeljanenko je u jednom intervjuu upitan da kratko objasni šta ga motiviše da nastavi borbu u jednom od najsurovijih sportova, mešovitim borilačkim veštinama (MMA), u kojem je doživeo i nebeske uspehe, ali i teške padove, odgovorio: „Borim se u slavu hrišćanske vere i Gospoda Boga, Isusa Hrista.“ „Nikada se ne smatrajte nadmoćnijim, boljim, jer onda će pad biti snažniji. Jedan borac mora da uloži svu snagu u trening i prema drugima se odnosi humano, a ostalo je Božja volja“, dodao je, parafrazirajući deo Priča Solomonovih iz Biblije u skladu sa svojom skromnošću proporcionalnom njegovoj snazi, borac kojem većina stručnjaka za ovaj sport pridaje gotovo natčovečanske osobine i smatra ga najboljim koji je ikada ušao u „oktagon“ (osmougaoni ring za MMA borbe). Čovek kojeg porede s legendarnim igračima bejzbola i košarke Bejbom Rutom, odnosno Majklom Džordanom, naglasio je da se pre svake borbe moli Bogu i da se trudi da nikada ne oseti bes ili mržnju spram svojih protivnika.

[restrict]

OD SIROMAŠTVA DO SLAVE Život i sudbina Fedora Jemeljanenka umnogome, moglo bi se reći, podsećaju na istoriju njegove otadžbine Rusije. Skromnih i siromašnih korena, vinuo se u zvezde i zablistao u svetu MMA, da bi se potom srušio i nestao sa scene samo da bi njome nekoliko godina kasnije ponovo zagospodario. Jemeljanenko je rođen 1976. godine u gradiću Rubižne u Luganskoj oblasti, danas delu Ukrajine u kojem besni rat između kijevske hunte i proruskih ustanika, od majke Olge Fedorovne, učiteljice, i oca Vladimira Aleksandroviča, varioca. Porodica se 1978, kada je Fedor imao svega dve godine, seli u Stari Oskol, u Belgorodskoj oblasti, gde mu se rađaju braća Aleksandar i Ivan, takođe veoma uspešni MMA borci. Porodica Jemeljanenko je u to vreme bila toliko siromašna da nije imala novca da Fedoru, kada je sa 12 godina počeo da se bavi džudoom, kupi kimono i ostalu neophodnu opremu, pa je to, prepoznavši ogroman talenat ovog dečaka, učinio njegov trener Vasili Gavrilov. Odmah po završetku više trgovačke škole Jemeljanenko odlazi na služenje dvogodišnjeg vojnog roka (1995–1997), iako je već u to vreme počeo da se bavi borilačkim sportovima na visokom nivou. Tokom služenja predstavnici elitnih snaga ruske armije, Specnaza, pokušali su da ga pridobiju za sebe (videti antrfile), ali ih je on odbio jer je smatrao da će profesionalnim bavljenjem sportom moći da svojoj zemlji da veći doprinos nego u oružanim snagama. Posebno s obzirom na to da je već bilo predviđeno da po izlasku iz vojske 1997. počne pripreme s ruskim nacionalnim džudo timom za olimpijske igre 2000. godine. Dok se bavio džudoom, Jemeljanenko je u dva navrata osvajao bronzanu medalju u ruskom šampionatu (1998. i 1999), ali je odlučio da pređe na MMA pre nego što mu se ukazala prilika da se takmiči na olimpijadi 2000. godine. Karijeru u MMA započeo je 2000. sa četiri uzastopne pobede, uključujući i potčinjavanje tadašnjeg svetskog šampiona u rvanju Rikarda Aronu. Posle kontroverznog poraza od Japanca Cujošija Kohsake decembra 2000. godine (spornim tehničkim nokautom u prvoj rundi) usledila je serija od 28 pobeda, što znači da je Jemeljanenko bio neporažen čitavu deceniju. Među ovim pobedama je i trijumf nad čuvenim hrvatskim borcem Mirkom „Kro kap“ Filipovićem i to uprkos tome što je Hrvat u početku borbe uspeo da mu polomi nos. Njegovo suvereno vladanje svetom MMA okončano je 26. juna 2010. kada je doživeo prvi poraz posle deset godina. Usledila su još dva poraza koja su ga navela da se 2012. povuče. Ono što je Jeljcinova era predstavljala za Rusiju – depresija i propadanje – u sportskom životu Jemeljanenka okončalo se 2015. kada se trijumfalno vraća u ring. Njegova poslednja borba, koja je i neposredni povod za ovaj tekst, održana je 13. oktobra u Njujorku, kada je tehničkim nokautom u prvoj rundi savladao Čejla Sonena.

SRBIJA DO NJUJORKA Pobedu protiv Sonena Fedor Jemeljanenko proslavio je na način koji bi svima koji ne poznaju lik i delo ovog borca bio sasvim neočekivan – u ringu se pored ruske zastave našla i srpska trobojka, a članovi njegovog tima su publiku pozdravljali i „srpskim pozdravom“ s visoko uzdignuta tri prsta. Pored toga što je vatreni pravoslavac i ruski patriota, Jemeljanenko veoma voli i srpski narod i Srbiju koju je dosad posetio nekoliko puta, i svaku priliku je iskoristio za obilazak najvećih srpskih pravoslavnih svetinja, među kojima su manastir Rakovica, gde se poklonio zemnim ostacima patrijarha Pavla, i Ravanica, gde počiva Sveti car Lazar, a obišao je i manastir Ostrog, ali i Svetu Goru. „Mi jesmo pravoslavni narodi i svako ima svoje svece. Srbi poštuju naše svece, u vašim hramovima su ikone Kazanske Bogorodice, Serafima Sarovskog, Sergija Radonežskog. Mi u Rusiji takođe poštujemo srpske svetitelje: Svetog Savu, Svetog cara Lazara…“, rekao je Jemeljanenko, koji je posebno vezan za Svetog Serafima Sarovskog, jer je svoj pravoslavni put započeo u manastiru Divjevo, gde počiva ovaj veliki ruski svetitelj. Svoju ljubav prema „bratskom srpskom narodu“, kako kaže, pokazao je i podržavajući u više navrata razne humanitarne akcije, uključujući i slanje značajne pomoći u vreme katastrofalnih poplava koje su pogodile Srbiju 2014. godine. Koliki značaj posvećuje bratstvu i ljubavi sa Srbima najbolje demonstrira činjenica da je po povratku u oktagon 2015. odlučio da Pesmu brodara sa Volge, uz čiju je melodiju do 2012. ulazio u ring, zameni pesmom sa stihovima Svetog vladike Nikolaja Velimirovića „Vera večna, vera slavna“. Upravo ova pesma pratila je i njegove korake ka ringu u Njujorku 13. oktobra.
Jemeljanenkov patriotizam je nemoguće osporiti i metodom koju često koriste domaći autošovinisti optužujući one koji vole svoju zemlju da svoj patriotizam debelo naplaćuju. Iako je Jemeljanenko veoma bogat čovek (njegovo bogatstvo procenjuje se na 18 miliona dolara) da je bio sklon da pravi kompromise oko svojih principa i ubeđenja nesumnjivo bi bio mnogo, mnogo bogatiji. Premda je u više navrata pregovarao s najmoćnijom svetskom organizacijom za MMA, američkim „Ultimejt fajting čempionšipom“ (UFC), što bi mu omogućilo daleko lukrativnije borbe i medijsku pokrivenost, Jemeljanenko nikada nije pristao na uslove koje su mu oni nudili. „Ugovori koje nudi UFC su drakonski i represivni. Nisam spreman na potpisivanje takvog porobljivačkog sporazuma. Pre svega, oni bi trebalo da pokažu poštovanje prema borcima. Ovde se ne radi o novcu, radi se o poštovanju“, rekao je on svojevremeno. UFC je Jemeljanenku nudio za MMA značajnu svotu novca od dva miliona dolara po borbi plus procenat od reklama i gledanosti.
Jemeljanenko je, delom svojevoljno, a delom i mimo svoje volje, duboko umešan i u politiku. Poznato je da je veliki poštovalac i prijatelj predsednika Rusije Vladimira Putina, kojeg je snažno podržavao na svim izborima, a posebno na predsedničkim izborima 2012, kada je Putin osvojio 63,6 odsto glasova. Član je i Putinove Jedinstvene Rusije, te je poslanik u regionalnom parlamentu Belgoroda, u kom i dalje živi. Dok je pauzirao s borbama, od 2012, zamenio je ruskog premijera Dmitrija Medvedeva na čelu Ruskog predsedničkog saveta za fizičku kulturu i sport.

Jemeljanenko se i sasvim nevoljno i slučajno našao u žiži političke borbe kada ga je Hilari Klinton u jeku predizborne kampanje za predsednika SAD upotrebila protiv svog rivala Donalda Trampa. Klintonova je tvrdila da je Jemeljanenko, zbog ranijih poslovnih veza koje je imao s Trampom 2008. godine, spona između budućeg predsednika Amerike i ruskih vlasti koje žele da ga zloupotrebe i pomoću njega zavladaju Sjedinjenim Državama. Zbog ovoga je Jemeljanenka ispitivao i američki Federalni istražni biro.
S obzirom na sve ovo, reklo bi se da liku i delu Fedora Jemeljanenka najbolje odgovara opis koji je dao novozelandski borac Mark Hant, kojeg je Fedor 2006. godine savladao za svega devet minuta: „Njegova mističnost sastoji se od jednakih delova neobjašnjivog atleticizma i stoičke ličnosti koja istovremeno izaziva i malo pažnje i stavlja ga pod svetlost reflektora. Njegova skromna ruska pozadina i pobožnost su u savršenom kontrastu sa njegovom nasilnom profesijom. On ima ljudske osobine u nadljudskoj ličnosti.“

ODBIO SPECNAZ
Izuzetne sposobnosti Fedora Jemeljanenka nisu promakle ni oštrom oku regrutnih oficira specijalnih jedinica ruske vojske Specnaz, koji su pokušali da ga zavrbuju dok je bio na redovnom služenju vojnog roka. Kako je Jemeljanenko ispričao, to se desilo jednog dana kada je sam čuvao skladište oružja i municije u svojoj kasarni. „Dok sam obilazio krug oko skladišta, primetio sam kako se nekakvo vozilo približava prilično brzo. Prva pomisao mi je bila da su to ljudi iz kasarne koji donose hranu, ali kako su prišli malo bliže, video sam da je to UAZ (ruski džip), i istog trenutka začuo se rafal. Nije mi bilo jasno šta se dešava, ali nisam imao mnogo izbora sem da uzvratim istom merom. U tom trenutku kalašnjikov koji sam imao uspeo je da ispali samo nekoliko hitaca, u toj haotičnoj situaciji sam pomislio da se automat zaglavio. Kada su se gotovo skroz približili, izašao sam iz zaklona s podignutim rukama. Iz džipa su izašla dva maskirana momka u meni do tada nepoznatoj uniformi. Obojica su me držala na nišanu. Jedan od njih mi je prislonio pištolj na čelo i rekao da ga odvedem do prostorije sa protivavionskim raketama. Išao sam ispred njega. Kada smo ušli u prostoriju, prstom sam mu pokazao na sanduk, i potom osetio kako mu je pažnja popustila jer je hladnoća od cevi pištolja na mom potiljku na sekund nestala. Instinktivno sam ga udario laktom u stomak i oborio na zemlju. Povukao me je sa sobom, a pištolj je pao na metar od nas. Našao sam se na boku, silovito sam ga udarao kolenima, laktovima, nadajući se da ću ga savladati pre nego što uđe onaj drugi. Kada sam ga konačno onesposobio, pištoljem prislonjenim na njegovu glavu polako sam ga izveo napolje. Očekivao sam svašta, ali čovek koji je bio napolju, videvši nas, ispaljuje rafal prema njihovom džipu, a vozilo ostaje netaknuto. Zatim je odložio oružje, skinuo fantomku i predstavio se: ’Ja sam Ramzes, komandant specijalne jedinice Specnaz, a ti si upravo položio test.’ Ramzes mu je bilo šifrovano ime, meni dobro poznato, jer je u našoj jedinici pominjan kao jedan od najboljih ruskih specijalaca. Tek tada sam shvatio šta se dogodilo. Momak s kojim sam se borio je zadobio lakše telesne povrede. Ispričao mi je kako je sve bilo do detalja isplanirano, da su momci koji su bili na poligonu tokom godine već bili testirani i da su mi oni ranije tog jutra ispraznili kalašnjikov. Ramzes je bio oduševljen sa mnom jer je rekao da sam na prvom segmentu reagovao. To je bio momenat kada je ovaj odvojio cev od moje glave. Više puta nakon toga su me zvali da pristupim Specnazu, ali moja jedina želja je bila da se bavim ovim sportom.“

[/restrict]