RAT JE MIR, SLOBODA JE ROPSTVO, A NOBEL JE NAGRADA

KONTROVERZE NAJPRESTIŽNIJEG PRIZNANJA

Testament Alfreda Nobela jasno i nedvosmisleno zahteva da se nagrada za mir dodeljuje „osobi koja je najviše ili najbolje radila na jačanju bratstva među narodima, ukidanju ili smanjivanju vojnih snaga ili održavanju i podržavanju mirovnih konferencija“. Tako je u teoriji, ali u praksi je ovo priznanje često išlo ili pogrešnim ljudima, ili pravim ljudima u pogrešno vreme

Za razliku od nekih, ovogodišnjim dobitnicima Nobelove nagrade za mir, kongoanskom doktoru Denisu Mukvegeu i jezidskoj aktivistkinji Nađi Murad, teško da se bilo šta može zameriti. Radi se o osobama koje su na svojoj koži osetile sve užase rata i koje se aktivno bore da ih ili ublaže kod drugih, ili da spreče njihovo ponavljanje. Denis Mukvege u svom rodnom Kongu kao ginekolog već decenijama pomaže žrtvama silovanja. Prema zapadnim izvorima, on i njegove kolege dosad su zbrinule i negovale oko 30.000 žrtava silovanja u ovoj nemirnoj afričkoj republici, zahvaljujući čemu je i ranije dobijao značajna međunarodna priznanja poput Nagrade UN za ljudska prava 2008. i Afrikanac godine 2009, ali i bio žrtva atentata, pa sada živi pod stalnom zaštitom mirovnih snaga UN. „Godine 1999. naša prva žrtva silovanja dovedena je u bolnicu. Pošto je silovana, meci su ispaljeni u njene genitalije i bedra. Pomislio sam da se radi o najgnusnijem ratnom zločinu, ali pravi šok je nastao tri meseca kasnije. Sa istom pričom tada nam je dovedeno 45 žena. Sve su govorile: ’Ljudi su došli u moje selo, silovali me i mučili.’ Druge žene su nam dolazile s opekotinama; posle silovanja na genitalije su im sipane hemikalije“, ispričao je Mukvege.
Sudbina Nađe Murad bila je još strašnija. Kad joj je bilo svega devetnaest godina, 2014, oteli su je pripadnici Islamske države i držali je kao seksualnu robinju. Pre nego što su je oteli, ubili su joj majku, sve muške članove njene porodice (šestoro braće), kao i oko šest stotina žitelja njenog sela. Samo te godine Nađinu sudbinu doživelo je još najmanje 6.700 jezidskih žena i devojčica, a ova malobrojna etnička i verska zajednica našla se na rubu istrebljenja. Posle tri meseca redovnog silovanja i mučenja uspela je da pobegne i utočište nađe u severnom Iraku, da bi 2015. bila prebačena u Nemačku.

[restrict]

ZAPADNO LICEMERJE Iako izbor ličnosti koje su ove godine osvojile Nobelovu nagradu za mir nikako ne može biti sporan, sporni su vremenski okvir dodeljivanja nagrade i činjenica da upravo Zapad snosi najveću odgovornost za stradanje i Nađe Murad i njenih sapatnica iz Konga. Ne samo da, kao što smo naveli, Denis Mukvege žrtve silovanja zbrinjava i pomaže više od dve decenije, pa je i mnogo ranije mogao biti nagrađen (kad mu već nisu pomogli), nego taj isti Zapad koji ga nagrađuje snosi više od indirektne krivice za zlo koje je zadesilo te sirote žene. Da se ne vraćamo u starije korene sadašnjih sukoba u Kongu i susednoj Ruandi što sežu sve do brutalne okupacija i genocida sprovedenog u vreme dok je taj prostor bio privatni posed Leopolda II, kralja uzorne i napredne Belgije, čija vladavina je i proizvela klicu mržnje između Huta i Tutsija koja je 1994. godine izrodila jedan od najstrašnijih genocida u istoriji ljudskog roda, obratimo pažnju na spletkarenje i zakulisne radnje Zapada koje su direktno izazvale pokolj u Ruandi i kasnije sukobe i građanski rat u Kongu. O zapadnoj, pre svega američkoj krivici za ova krvoprolića najmerodavnije govori i piše francuski istoričar Bernar Ligan, koji je u Ruandi živeo i radio duže od deset godina i u više navrata svedočio kao stručnjak na strani odbrane, zbog čega je stigmatizovan u „demokratskom svetu“.
Slična je stvar i s Nađom Murad i njenim narodom kojem Zapad uopšte nije pritekao u pomoć, nego je, naprotiv, manje ili više tajno pomagao njihove dželate u vidu Islamske države i drugih ekstremističkih islamističkih i terorističkih organizacija koje se bore u Siriji i Iraku, što, usput, čini i danas. Da ne pominjemo to što je nelegalnom invazijom na Irak i podsticanjem oružane pobune u Siriji i otvorena Pandorina kutija koja je omogućila da sva ova zla isplivaju na površinu. Ako Zapad nije pre četiri-pet godina osetio potrebu da istinski pomogne Jezidima, nego je na cedilu ostavio čak i Kurde (kasnije im se našao pri ruci, kada je procenio da mu mogu koristiti), zašto to čini sada? Logički odgovor jeste da priprema svoju javnost za neke nove operacije kada će biti potrebne priče o „masovnim silovanjima“ koja čine zlikovci u nemilosti Zapada, kao što je to ranije bilo u slučaju Srba u Bosni i na Kosovu (uz sve dužno poštovanje žrtava silovanja kojih je u određenoj meri, nažalost, zaista bilo na svim stranama), u Iraku, pa i u Gadafijevoj Libiji. U poslednjih trideset godina gotovo da nije bilo sukoba u svetu u kojem neprijatelji „zapadnih vrednosti“ nisu bili optuživani za masovna silovanja. Pored međunarodne, ova priča ima važnu ulogu i u domaćoj sferi zapadnog sveta. Priče o „masovnim silovanjima“ za koja su odgovorni zli beli muškarci odlično se jednog dana (ako ne već i danas) uklapaju u opštu histeriju oko pokreta „Me too“ (Ja takođe) koja je upotrebljena i u pokušaju diskreditacije (ovaj put neuspešno) kandidata američkog predsednika Donalda Trampa za sudiju Vrhovnog suda Breta Kavanoa.

NOBELOVA RUŽNA PROŠLOST Mnogo gori od slučaja kada pravi ljudi dobiju nagradu, ali u pogrešno vreme, jesu oni kada nagrada ide u ruke ljudi koji apsolutno ne zaslužuju da je ikada dobiju. Ovakvih primera je u istoriji Nobelove nagrade za mir bilo pregršt. Najslikovitiji primer ove prakse je svakako bivši američki predsednik Barak Obama, nagrađen 2009. posle svega dvanaest nedelja predsednikovanja, kada još nije stigao bilo šta ni da uradi. Da su sačekali malo, članovi Nobelovog komiteta znali bi da za mir nagrađuju prvog predsednika u američkoj istoriji koji je svih osam godina svoja dva predsednička mandata proveo u ratu. Tokom njegove vladavine američke snage bombardovale su Avganistan, i to uprkos njegovoj predizbornoj najavi da će okončati rat u ovoj centralnoazijskoj zemlji, Irak i Siriju, gde je samo 2014. izvršeno više od 5.000 vazdušnih udara, Libiju koju je bombardovao zajedno sa Evropskom unijom, još jednim krvavim dobitnikom Nobelove nagrade za mir o kojem ćemo detaljnije nešto kasnije, Pakistan, na čijem su nebu američki naoružani dronovi bili česta pojava tokom Obamine vladavine i čije su žrtve u svega četiri posto slučaja bili zaista ciljani pripadnici Al Kaide, Somaliju, u kojoj se od 2007. godine nalazi više od stotinu američkih vojnika kako bi se borili protiv pripadnika Al Kaide, i Jemen, gde su američki avioni bili samo prethodnica onih saudijskih koji su na rub opstanka doveli narod ove siromašne zemlje.
Ništa manje kontroverzan, a ni krvav, nije ni drugi visoki američki zvaničnik koji je dobio Nobelovu nagradu za mir – Henri Kisindžer. Bivši američki državni sekretar nagrađen je 1973. zbog svog učešća u Pariskim mirovnim sporazumima kojim je okončano američko učešće u Vijetnamskom ratu. Nagrada za mir mu je uručena iako je tokom „gašenja“ rata u Vijetnamu bezdušnim bombardovanjem susedne Kambodže izazvao ne samo smrt više desetina hiljada nedužnih kambodžanskih civila nego je doprineo i građanskom ratu u ovoj zemlji i potonjoj vladavini Pola Pota koji su u smrt odvela više od tri miliona ljudi. Kisindžerov doprinos miru ogleda se i u njegovoj aktivnoj ulozi u svrgavanju levičarskog čileanskog predsednika Salvadora Aljendea i dolazak na vlast generala Augusta Pinočea za vreme čije vladavine je mučeno i ubijeno više od 60.000 ljudi.
Sporna, u najmanju ruku, jeste i odluka Nobelovog komiteta da 2012. Nagradu za mir dodeli Evropskoj uniji, i to ne samo što se na ovaj način formalno krši Nobelov testament u kojem se izričito navodi da dobitnik može biti samo osoba, a ne i organizacija. Veći problem s EU je što ona nije radila na ukidanju ili smanjivanju neke vojske (osim onih neprijateljskih čiju je brojnost pokušavala da smanji pomoću bombi), a nije tačno ni tadašnje obrazloženje Komiteta da je EU nagradu zaslužila jer zahvaljujući njoj u Evropi punih 60 godina nije bilo rata. Za početak, EU postoji od 1993, a ne od 1952, kada je uslovno rečeno začeta odlukom šest evropskih zemalja da formiraju Evropsku zajednicu za ugalj i čelik (ne Evropsku zajednicu za mir). Nobelove komitetlije u ovom slučaju su prenebregle i činjenicu da je Evropska unija, odnosno većina njenih članica učestvovala i u već pomenutom bombardovanju Libije godinu dana ranije, i u nelegalnom bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine.
Kontroverzno, a u ovom trenutku i ponovo aktuelno, jeste dodeljivanje Nobelove nagrade za mir 1991. godine tadašnjoj mjanmarskoj opozicionarki, a današnjoj liderki ove zemlje Aung San Su Ći. Poput Obame i Kisindžera i njoj se na teret stavljaju ozbiljni zločini. Nju, naime, Ujedinjene nacije u izveštaju o dešavanjima u ovoj zemlji terete za zločine protiv čovečnosti spram muslimanske zajednice Rohinga „počinjene u masovnom obimu“, uključujući i silovanja i masovna ubistva. Nobelovka je spram ovih optužbi ostala nema. Posle objavljivanja ovog izveštaja, Nobelov komitet je neke poteze Su Ći nazvao „žalosnim“, ali je saopštio da su pravila Nobelove nagrade za mir takva da se ona ne može oduzeti.
Pored svih ljudi koji su dobili Nobelovu nagradu za mir a da je nisu zaslužili nalazi se i jedno ime koje ju je svakako zaslužilo, ali je nije dobilo, i to uprkos tome što je za nju bilo nominovano dvanaest puta. Radi se o jednom od najčuvenijih boraca za mir i ljudska prava na svetu, indijskom lideru Mahatmi Gandiju. Gandiju ovo priznanje nije dodeljeno čak ni 1948, kada Komitet nije našao nikog ko bi dostojanstveno poneo ovo odličje, a kada je Gandi ubijen. Sekretar Nobelovog komiteta Geir Lundestat priznao je 2006. da je nenagrađivanje Gandija „nesumnjivo“ njihova najveća greška. Možda najveća, ali nikako i jedina.

[/restrict]