Prelepa Srbija u rukama Vladimira Putina

Kakvu je to konkretnu podršku od Vladimira Putina zatražio Aleksandar Vučić, da li je srpski predsednik i definitivno odustao od ideje o razgraničenju Srbije sa samom sobom, i kako je na razgovor dvojice predsednika uticala šetnja Hašima Tačija po jezeru Gazivode

Po svom starom, ne kažemo i dobrom običaju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić svoj je susret s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom ovog utorka u Moskvi opisao kao „sastanak od posebnog značaja“, „jedan od najznačajnijih za nas u proteklih nekoliko godina“ a bilo ih je, zaključno sa ovim, ukupno 14, od toga čak tri u poslednjih godinu dana.
Vučićevo uobičajeno (pre)naglašavanje ovog puta, reklo bi se, nije bilo sasvim lišeno osnova, uostalom, samo tri dana ranije predsednik samoproglašenog Kosova Hašim Tači izvršio je desant na jezero Gazivode, pre toga su po hodnicima zdanja Ujedinjenih nacija na Ist riveru u Njujorku prištinski zvaničnici lobirali za priznavanje Kosova, najzad, predstoje i izbori u Bosni i Hercegovini na kojima je neoglašeni ulog i ulazak ove zemlje u NATO, i tek što je onako (ne)slavno prošao referendum u Makedoniji koji je i nju trebalo da ugura u NATO zajedno s ostatkom Zapadnog Balkana.
Sve su to sastavni delovi ovdašnje regionalne slagalice koja je dovoljno složena da zaista iziskuje sastanak od posebnog značaja s predsednikom Rusije, sve i ako – napokon! – njena složenost nije takva da baš mora i da nas zastraši. Naprotiv. Tim pre što je i Ana Brnabić, premijerka Srbije, počela da daje izjave koje, eto, nagađamo, nije sama osmislila, pa utoliko bolje…

[restrict]

KOSOVO U UN Osim znatne količine sasvim zasluženog podsmeha, epizoda u Ujedinjenim nacijama nije izazvala dovoljnu meru analitičke pažnje.
A možda bi trebalo. Jer šta nam zapravo govore slike Bedžeta Pacolija, kosovskog ministra spoljnih poslova, koji presreće inostrane državnike u bednom pokušaju da te susrete predstavi kao proboje na planu daljeg priznavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova? Pa mu se dogodi, kao što mu se dogodilo u slučajevima Maroka i Tunisa, da ga njegovi sagovornici, šef diplomatije Tunisa Kemais Žinauji i premijer Maroka Sadedin el Otmani, preko društvenih mreža poklope rečima da je „susret s šefom diplomatije Kosova u UN bio slučajan“ (Kemais Žinauji), odnosno, još brutalnije, da je „tokom pauze našoj delegaciji prišao i nametnuo se gospodin s Kosova. Nismo razgovarali o bilateralnim odnosima kao ni o uspostavljanju kontakata. Pozicija Maroka je konstantna. Maroko ne priznaje Kosovo i nema odnose sa njim“ (El Otmani).
Podsmeh je, dakle, sasvim opravdan, ali je opravdan i zaključak da je baš ovakva demonstracija prištinske diplomatske umešnosti – i to je onaj krupniji zaključak na koji sada želimo da ukažemo – u stvari posledica činjenice da su Pacoli i njegovi saradnici (p)ostali prepušteni sami sebi da lobiraju za svoju stvar. Do sada su, naime, to za njih činili drugi, pa zato i nije bilo ovakvih javnih blamaža. To, naravno, ne znači da su zapadni graditelji nedovršene kosovske državnosti digli ruke od nje, ali može da znači da su shvatili da se njihov doskorašnji put – rad na stvaranju što šireg fronta država koje priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost naše južne pokrajine – pretvorio u ćorsokak. Zašto? Postoji samo jedno moguće objašnjenje: zbog ruskog i kineskog zida u Savetu bezbednosti UN, to jest zbog njihovog eksplicitnog stava da će pristati samo na rešenje zasnovano na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i tačka, što pozicije, na primer, Naurua ili Crne Gore u Generalnoj skupštini UN čini prilično do potpuno beznačajnim.

TAČI I GAZIVODE Za razliku od Pacolija u Njujorku, Tačijeva subotnja ekskurzija na jezero Gazivode nije izazvala podsmeh nego javnu naredbu za podizanje borbene gotovosti naše vojske i policije. Sve se završilo mirno te, zahvaljujući tome, sad ne moramo da govorimo o posledicama već samo da razmišljamo o uzrocima ove epizode koja je, ako išta drugo, samo dodatno smanjila ionako – srećom – male šanse za postizanje dogovora s Prištinom kojim bi Srbija mogla da bude zadovoljna.
Šta je, dakle, Tačija oteralo na Gazivode?
S jedne strane, tog su dana, minule subote, u Prištini održane demonstracije zbog njegove namere/želje da deli Kosovo s Vučićem, pa je poseta Gazivodama, baš Gazivodama, tog dana predstavljala zgodan iako primitivan način da demonstrira svoju posvećenost teritorijalnom integritetu Kosova.
S druge pak strane, krajnje benevolentan stav Zapada prema ovom upadu na sever Kosova, sve sa jedinicom ROSU u pratnji i to uprkos garancijama NATO-a da toga neće biti bez odobrenja lokalne, to jest srpske zajednice, govori da ideja nije bila samo Tačijeva. I da se nije ticala (samo) njegovog političkog preživljavanja nego da se mora shvatiti i kao opasan znak spremnosti Zapada da oružani upad na sever naše južne pokrajine u nekom trenutku bude još ozbiljniji i mnogo trajniji. Takav, da bi zaista zahtevao odgovor Srbije.

SUSRET U KREMLJU Tako da i ne treba da nas čudi ili zabrinjava, nego da nas možda i obodri, što je posle sastanka sa svojim ruskim kolegom Aleksandar Vučić rekao da ne može da otkrije o čemu su on i Putin konkretno razgovarali, ali „dobili smo sve što smo tražili. O svemu smo se složili“.
O čemu su se složili, to jest, šta je Vučić tražio od Putina, a o čemu nisu ni razgovarali? Jedno je s drugim povezano neraskidivo.
Kako iz Moskve prenosi agencija „Tanjug“, naime, „upitan da li je Putina upoznao sa ’planom o razgraničenju’, Vučić je rekao da nema šta da priča o planu koji su odbacile i zemlje EU, i Albanci, i Srbi. Mislio sam da je to racionalno rešenje, ali niko drugi nije mislio“. Štaviše, obraćajući se Putinu na početku sastanka, rekao je i da smo „i dalje veoma daleko od postizanja bilo kakvog dogovora o Kosovu i Metohiji“. Iz ovoga sledi logičan zaključak da, ako već razgraničenje nije ni spomenuo a time bi sva priča o tome i definitivno morala da bude arhivirana, Vučić od Putina nije ni dobio podršku za to, nego za nešto drugo što namerava da učini.
To drugo može da podrazumeva, u osnovnim crtama, samo dve ali zato oprečne mogućnosti; podršku za odustajanje od borbe za našu teritorijalnu celovitost, ili, nasuprot tome, podršku za dalju borbu za Srbiju u okvirima Rezolucije 1244.
Koje od ta dva? Sam Vučić, u izjavi ruskom „Tasu“, nije ostavio prostora za nagađanje: „Veoma sam zadovoljan odgovorom predsednika Putina i ja sam mu rekao: ’Hvala vam puno, dragi prijatelju, hvala vam puno, cenjeni predsedniče, što zajedno sa nama održavate teritorijalni integritet Srbije, ali i međunarodno pravo. To je veoma važno za Srbiju’.“
Ali je važno i za Rusiju kojoj su, već smo to istakli na stranicama „Pečata“, teritorijalni integritet Srbije i Rezolucija 1244 važni i zato što predstavljaju branu za dalje širenje NATO-a na ovim prostorima, pa bi zato Putinov pozitivan odgovor na Vučićevu molbu mogao da predstavlja daleko manje iznenađenje od Vučićeve molbe, kako ona može da se pročita iz njegove izjave koju smo citirali.
A toj su svrsi, uveravanja dakle da neće biti ono što biti i ne sme kada je reč o NATO-u, sa svim dimenzijama koje to pitanje obuhvata, imale da posluže i Vučićeve reči s početka susreta s Putinom: „Želim još jednom da naglasim da će, kao nezavisna i slobodna država, Srbija očuvati svoju vojnu neutralnost, i verujem da je Srbija danas jedina zemlja na Zapadnom Balkanu sa takvom težnjom.“
S druge strane , međutim, moskovski „Komersant“ ove srede, iz pera Andreja Kolesnjikova koji je već petnaestak godina član kremaljskog novinarskog pula i slovi za jednog od najuvaženijih ruskih novinara, navodi da „Aleksandar Vučić energično obećava Rusiji da neće ulaziti u NATO“, „ali, da ne priča previše vatreno o tome? Često se u takvim slučajevima dešava da se sve završava upravo onako kako si se zaklinjao da nećeš uraditi; čak i u inat, pa i samom sebi“. Štaviše, navodi Kolesnjikov, „prema podacima ‚Komersanta‘, Vučić je želeo da tokom pregovora sa Vladimirom Putinom obezbedi njegovu podršku za priznanje Kosova. Sam predsednik Srbije spreman je na takvo priznanje, ako kao rezultat Srbiji pripadne upravo sever Kosova. Uzgred, njegove ambicije u tom smislu ne deli Srpska pravoslavna crkva, koja ima uticaja na svoj narod, a da pravo kažemo, ni sam narod i bez toga da mu to sugeriše crkva… Uopšte uzev, bar je jasno da na Balkanu, kao i uvek, ništa nije jednostavno.“

PRIZNANJE ANE BRNABIĆ A da je zaista tako, uostalom, ponajbolje svedoče i ovonedeljni istupi premijerke Ane Brnabić.
Premijerka, koja je pre samo nekoliko meseci kazala: „Kosovo je bilo Srbija. Tačka. Sada moramo naći kompromis… Kada bismo i dalje insistirali da Kosovo pripada Srbiji, kompromis ne bi bio moguć“, sad izjavljuje da je ovo godina srpskog priznanja Kosova, ali priznanja kakvo samo možemo da poželimo: „Ovo je godina u kojoj ćemo priznati Kosovo kao ono što jeste – autonomna pokrajina Srbije.“ A dan ranije reče, misleći na onaj Pacolijev boravak u hodnicima Ujedinjenih nacija: „Tamo su bili i mogli su da budu na hodniku… Ne verujem da će ikada moći da budu bilo gde osim u tom hodniku.“
Na početku sastanka u Kremlju, elem, Aleksandar Vučić je Vladimiru Putinu uručio i prigodan poklon, knjigu „Moja prelepa Srbija“. Knjige su oduvek bile, takoreći, višestruko rečit poklon. Kada je onomad Boris Tadić snishodljivo poklanjao Ivu Josipoviću „Rečnik eks-ju mitologije“, imali smo obilje razloga da se stidimo. Ako je u knjizi koju je Aleksandar Vučić sad poklonio Vladimiru Putinu bilo one simbolike kojoj se i nadamo, onaj stid i strepnju koje od tada sve vreme preživljavamo mogla bi da zameni nada da je naša prelepa Srbija dospela u sigurne ruke. Ovo, razume se, pod uslovom da Ana Brnabić i oni koji joj sufliraju ponovo ne promene svoje mišljenje…

Moje ime je Aleksandar

Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke i jedan od lidera Saveza za Srbiju, optužio je predsednika Srbije Aleksandra Vučića da u njegovo ime o „razgraničenju“ s Kosovom i Metohijom pregovara Toni Bler, bivši britanski premijer i jedan od glavnih inspiratora NATO agresije na našu zemlju.
Pozivajući se na informacije koje je, kako tvrdi, dobio od „izuzetno ozbiljnih i visoko pozicioniranih zvaničnika“ tokom prošlonedeljnog zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Jeremić je naveo da je Bler o tome već razgovarao s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i sa pojedinim francuskim zvaničnicima, a navodno će imati susrete i sa članovima Saveta za nacionalnu bezbednost SAD. „Saznao sam da Bler za tu uslugu dobija novac sa Bliskog istoka. Pominje se i suma od 150.000 dolara mesečno, plus naknada za obavljen posao ako Bler sprovede Vučićevu ideju o razgraničenju i da Priština postane članica UN“, naveo je Jeremić i pozvao Vučića da „demantuje ako nije tačno ono što sam rekao“.
Šta je zatražio, Jeremić je i dobio. „On (Bler) ne pregovara ni o čemu, ja pregovaram, i to je odluka oba dela izvršne vlasti – i vlade i moja, da to prihvatim kao teret i obavezu. Moje ime nije ni Toni, niti bilo kako, već Aleksandar“, poručio je Vučić iz Moskve.

[/restrict]