Прелепа Србија у рукама Владимира Путина

Какву је то конкретну подршку од Владимира Путина затражио Александар Вучић, да ли је српски председник и дефинитивно одустао од идеје о разграничењу Србије са самом собом, и како је на разговор двојице председника утицала шетња Хашима Тачија по језеру Газиводе

По свом старом, не кажемо и добром обичају, председник Србије Александар Вучић свој је сусрет с председником Русије Владимиром Путином овог уторка у Москви описао као „састанак од посебног значаја“, „један од најзначајнијих за нас у протеклих неколико година“ а било их је, закључно са овим, укупно 14, од тога чак три у последњих годину дана.
Вучићево уобичајено (пре)наглашавање овог пута, рекло би се, није било сасвим лишено основа, уосталом, само три дана раније председник самопроглашеног Косова Хашим Тачи извршио је десант на језеро Газиводе, пре тога су по ходницима здања Уједињених нација на Ист риверу у Њујорку приштински званичници лобирали за признавање Косова, најзад, предстоје и избори у Босни и Херцеговини на којима је неоглашени улог и улазак ове земље у НАТО, и тек што је онако (не)славно прошао референдум у Македонији који је и њу требало да угура у НАТО заједно с остатком Западног Балкана.
Све су то саставни делови овдашње регионалне слагалице која је довољно сложена да заиста изискује састанак од посебног значаја с председником Русије, све и ако – напокон! – њена сложеност није таква да баш мора и да нас застраши. Напротив. Тим пре што је и Ана Брнабић, премијерка Србије, почела да даје изјаве које, ето, нагађамо, није сама осмислила, па утолико боље…

[restrict]

КОСОВО У УН Осим знатне количине сасвим заслуженог подсмеха, епизода у Уједињеним нацијама није изазвала довољну меру аналитичке пажње.
А можда би требало. Јер шта нам заправо говоре слике Беџета Пацолија, косовског министра спољних послова, који пресреће иностране државнике у бедном покушају да те сусрете представи као пробоје на плану даљег признавања самопроглашене независности Косова? Па му се догоди, као што му се догодило у случајевима Марока и Туниса, да га његови саговорници, шеф дипломатије Туниса Кемаис Жинауји и премијер Марока Садедин ел Отмани, преко друштвених мрежа поклопе речима да је „сусрет с шефом дипломатије Косова у УН био случајан“ (Кемаис Жинауји), односно, још бруталније, да је „током паузе нашој делегацији пришао и наметнуо се господин с Косова. Нисмо разговарали о билатералним односима као ни о успостављању контаката. Позиција Марока је константна. Мароко не признаје Косово и нема односе са њим“ (Ел Отмани).
Подсмех је, дакле, сасвим оправдан, али је оправдан и закључак да је баш оваква демонстрација приштинске дипломатске умешности – и то је онај крупнији закључак на који сада желимо да укажемо – у ствари последица чињенице да су Пацоли и његови сарадници (п)остали препуштени сами себи да лобирају за своју ствар. До сада су, наиме, то за њих чинили други, па зато и није било оваквих јавних бламажа. То, наравно, не значи да су западни градитељи недовршене косовске државности дигли руке од ње, али може да значи да су схватили да се њихов доскорашњи пут – рад на стварању што ширег фронта држава које признају једнострано проглашену независност наше јужне покрајине – претворио у ћорсокак. Зашто? Постоји само једно могуће објашњење: због руског и кинеског зида у Савету безбедности УН, то јест због њиховог експлицитног става да ће пристати само на решење засновано на Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и тачка, што позиције, на пример, Науруа или Црне Горе у Генералној скупштини УН чини прилично до потпуно безначајним.

ТАЧИ И ГАЗИВОДЕ За разлику од Пацолија у Њујорку, Тачијева суботња екскурзија на језеро Газиводе није изазвала подсмех него јавну наредбу за подизање борбене готовости наше војске и полиције. Све се завршило мирно те, захваљујући томе, сад не морамо да говоримо о последицама већ само да размишљамо о узроцима ове епизоде која је, ако ишта друго, само додатно смањила ионако – срећом – мале шансе за постизање договора с Приштином којим би Србија могла да буде задовољна.
Шта је, дакле, Тачија отерало на Газиводе?
С једне стране, тог су дана, минуле суботе, у Приштини одржане демонстрације због његове намере/жеље да дели Косово с Вучићем, па је посета Газиводама, баш Газиводама, тог дана представљала згодан иако примитиван начин да демонстрира своју посвећеност територијалном интегритету Косова.
С друге пак стране, крајње беневолентан став Запада према овом упаду на север Косова, све са јединицом РОСУ у пратњи и то упркос гаранцијама НАТО-а да тога неће бити без одобрења локалне, то јест српске заједнице, говори да идеја није била само Тачијева. И да се није тицала (само) његовог политичког преживљавања него да се мора схватити и као опасан знак спремности Запада да оружани упад на север наше јужне покрајине у неком тренутку буде још озбиљнији и много трајнији. Такав, да би заиста захтевао одговор Србије.

СУСРЕТ У КРЕМЉУ Тако да и не треба да нас чуди или забрињава, него да нас можда и ободри, што је после састанка са својим руским колегом Александар Вучић рекао да не може да открије о чему су он и Путин конкретно разговарали, али „добили смо све што смо тражили. О свему смо се сложили“.
О чему су се сложили, то јест, шта је Вучић тражио од Путина, а о чему нису ни разговарали? Једно је с другим повезано нераскидиво.
Како из Москве преноси агенција „Танјуг“, наиме, „упитан да ли је Путина упознао са ’планом о разграничењу’, Вучић је рекао да нема шта да прича о плану који су одбациле и земље ЕУ, и Албанци, и Срби. Мислио сам да је то рационално решење, али нико други није мислио“. Штавише, обраћајући се Путину на почетку састанка, рекао је и да смо „и даље веома далеко од постизања било каквог договора о Косову и Метохији“. Из овога следи логичан закључак да, ако већ разграничење није ни споменуо а тиме би сва прича о томе и дефинитивно морала да буде архивирана, Вучић од Путина није ни добио подршку за то, него за нешто друго што намерава да учини.
То друго може да подразумева, у основним цртама, само две али зато опречне могућности; подршку за одустајање од борбе за нашу територијалну целовитост, или, насупрот томе, подршку за даљу борбу за Србију у оквирима Резолуције 1244.
Које од та два? Сам Вучић, у изјави руском „Тасу“, није оставио простора за нагађање: „Веома сам задовољан одговором председника Путина и ја сам му рекао: ’Хвала вам пуно, драги пријатељу, хвала вам пуно, цењени председниче, што заједно са нама одржавате територијални интегритет Србије, али и међународно право. То је веома важно за Србију’.“
Али је важно и за Русију којој су, већ смо то истакли на страницама „Печата“, територијални интегритет Србије и Резолуција 1244 важни и зато што представљају брану за даље ширење НАТО-а на овим просторима, па би зато Путинов позитиван одговор на Вучићеву молбу могао да представља далеко мање изненађење од Вучићеве молбе, како она може да се прочита из његове изјаве коју смо цитирали.
А тој су сврси, уверавања дакле да неће бити оно што бити и не сме када је реч о НАТО-у, са свим димензијама које то питање обухвата, имале да послуже и Вучићеве речи с почетка сусрета с Путином: „Желим још једном да нагласим да ће, као независна и слободна држава, Србија очувати своју војну неутралност, и верујем да је Србија данас једина земља на Западном Балкану са таквом тежњом.“
С друге стране , међутим, московски „Комерсант“ ове среде, из пера Андреја Колесњикова који је већ петнаестак година члан кремаљског новинарског пула и слови за једног од најуваженијих руских новинара, наводи да „Александар Вучић енергично обећава Русији да неће улазити у НАТО“, „али, да не прича превише ватрено о томе? Често се у таквим случајевима дешава да се све завршава управо онако како си се заклињао да нећеш урадити; чак и у инат, па и самом себи“. Штавише, наводи Колесњиков, „према подацима ‚Комерсанта‘, Вучић је желео да током преговора са Владимиром Путином обезбеди његову подршку за признање Косова. Сам председник Србије спреман је на такво признање, ако као резултат Србији припадне управо север Косова. Узгред, његове амбиције у том смислу не дели Српска православна црква, која има утицаја на свој народ, а да право кажемо, ни сам народ и без тога да му то сугерише црква… Уопште узев, бар је јасно да на Балкану, као и увек, ништа није једноставно.“

ПРИЗНАЊЕ АНЕ БРНАБИЋ А да је заиста тако, уосталом, понајбоље сведоче и овонедељни иступи премијерке Ане Брнабић.
Премијерка, која је пре само неколико месеци казала: „Косово је било Србија. Тачка. Сада морамо наћи компромис… Када бисмо и даље инсистирали да Косово припада Србији, компромис не би био могућ“, сад изјављује да је ово година српског признања Косова, али признања какво само можемо да пожелимо: „Ово је година у којој ћемо признати Косово као оно што јесте – аутономна покрајина Србије.“ А дан раније рече, мислећи на онај Пацолијев боравак у ходницима Уједињених нација: „Тамо су били и могли су да буду на ходнику… Не верујем да ће икада моћи да буду било где осим у том ходнику.“
На почетку састанка у Кремљу, елем, Александар Вучић је Владимиру Путину уручио и пригодан поклон, књигу „Моја прелепа Србија“. Књиге су одувек биле, такорећи, вишеструко речит поклон. Када је ономад Борис Тадић снисходљиво поклањао Иву Јосиповићу „Речник екс-ју митологије“, имали смо обиље разлога да се стидимо. Ако је у књизи коју је Александар Вучић сад поклонио Владимиру Путину било оне симболике којој се и надамо, онај стид и стрепњу које од тада све време преживљавамо могла би да замени нада да је наша прелепа Србија доспела у сигурне руке. Ово, разуме се, под условом да Ана Брнабић и они који јој суфлирају поново не промене своје мишљење…

Моје име је Александар

Вук Јеремић, председник Народне странке и један од лидера Савеза за Србију, оптужио је председника Србије Александра Вучића да у његово име о „разграничењу“ с Косовом и Метохијом преговара Тони Блер, бивши британски премијер и један од главних инспиратора НАТО агресије на нашу земљу.
Позивајући се на информације које је, како тврди, добио од „изузетно озбиљних и високо позиционираних званичника“ током прошлонедељног заседања Генералне скупштине Уједињених нација, Јеремић је навео да је Блер о томе већ разговарао с немачком канцеларком Ангелом Меркел и са појединим француским званичницима, а наводно ће имати сусрете и са члановима Савета за националну безбедност САД. „Сазнао сам да Блер за ту услугу добија новац са Блиског истока. Помиње се и сума од 150.000 долара месечно, плус накнада за обављен посао ако Блер спроведе Вучићеву идеју о разграничењу и да Приштина постане чланица УН“, навео је Јеремић и позвао Вучића да „демантује ако није тачно оно што сам рекао“.
Шта је затражио, Јеремић је и добио. „Он (Блер) не преговара ни о чему, ја преговарам, и то је одлука оба дела извршне власти – и владе и моја, да то прихватим као терет и обавезу. Моје име није ни Тони, нити било како, већ Александар“, поручио је Вучић из Москве.

[/restrict]