Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Evropski parlament tokom petogodišnjeg mandata protraćio neverovatnu sumu od 300 miliona evra, „sklonivši“ ih daleko od očiju javnosti
Ceh od 300 miliona evra, koliko u petogodišnjem mandatu potroši Evropski parlament (EP) za plaćanje posebnih privilegija rezervisanih za svakog evroposlanika, ostaće i ubuduće „siva zona“, potpuno sakriven od očiju javnosti. Iako taj novac potiče iz džepova poreskih obveznika širom Evropske unije, većina poslanika Evropskog parlamenta izglasala je odluku da javnost nema pravo da zna na šta arče taj novac, pa parlament, koji ima sedište i u Strazburu i u Briselu, te podatke krije kao najstrože čuvanu tajnu.
VRHUNAC CINIZMA Neslavno su završili svi dosadašnji napori da najviši predstavnici evropskih naroda polože račune i da se utvrdi kuda odlaze silni milioni. U tom zamešateljstvu vrhunac cinizma predstavlja najnovija odluka Evropskog suda pravde u Luksemburgu o odbacivanju tužbe grupe od 29 novinara koji su, u skladu s toliko proklamovanim postulatom o transparentnosti poslovanja širom Unije, zatražili od najviše pravosudne instance EU da naloži Evropskom parlamentu da dokaže da taj novac nije zloupotrebljen. Dakle, da opravda svaki potrošeni cent.
Novinari koji su učestvovali u tužbi ocenjuju opisani potez Evropskog suda pravde ne samo neshvatljivim nego i sramnim, jer takvom odlukom naočigled svekolike javnosti „čuva leđa“ parlamentu kao leglu korupcije, a ujedno potvrđuje da se u prestižnom EU klubu od običnog puka otuđila i izdigla „kasta privilegovanih i nedodirljivih“ za koju ne važe zakoni i propisi koje inače bezmalo svakodnevno propovedaju kao imperativ života svim drugim podanicima Unije.
Evropske institucije sve vreme svog postojanja ističu važnost čistih računa i transparentnosti. Sve dok se nisu suočile s pregnućem 29 novinara, što je bio okidač da se čitava priča o visokim principima zvaničnika EP i Unije raspadne kao kula od karata. Dvoličnost evropske politike nikada nije bila očiglednija: sada je čak i Evropski sud pravde, uvaživši prigovor Evropskog parlamenta, presudio da EP, a posledično ni evropski poslanici ne moraju da razotkriju na šta i kako troše javne pare koje dobijaju povrh zarada za obavljanje svog ionako odlično plaćenog posla. Da podsetimo: osnovna zarada evroposlanika iznosi oko 8.000 evra (tačnije: 7.956 evra) mesečno, što znači da, pošto se odbije porez EU (dažbine kod kuće ne plaća!) i doprinos za osiguranje, dobija na račun u banci 6.200 evra. I bezmalo još toliko na osnovu raznih dodataka, dnevnica, refundacija za putne troškove…
NOVINARSKA ISTRAGA HOBOTNICE Zvuči neverovatno, ali je istinito: najviši evropski sud, čije bi ime (Evropski sud pravde) trebalo da asocira da se radi o najvišem pravnom autoritetu i zaštitniku prava i pravde unutar Unije, odlučio je da svaki od 751 poslanika EP može četiri hiljade i četiri stotine evra, koliko mesečno prima na ime posebnog „opšteg dodatka“ – da potroši kako mu se prohte, i da za to baš nikome i nikada ne položi račune. To je ironičan epilog napora grupe novinara iz više uglednih evropskih medija koji su se latili istraživanja delovanja „političke hobotnice“ – korupcije u samom vrhu Unije. Jula 2015. godine zatražili su od Evropskog parlamenta podatke o potrošnji spomenutog poslaničkog „dodatka“. Njihov zahtev je odbijen u Evropskom parlamentu, pa su presavili tabak i pravdu potražili u sudu u Luksemburgu.
Tužbu je podnelo 29 novinara, udruženih u „MEP’s Project“. Među njima su i dve slovenačke novinarke, a sve zajedno zastupa ljubljanska advokatica Nataša Pirc Musar koja se na početku svoje karijere i sama bavila novinarskim zanatom. Novinari koje sada zastupa, iako zatečeni skandaloznom odlukom Evropskog suda, ipak ne odustaju od borbe. Tvrde da ovim nije stavljena tačka na njihov istraživački rad, naprotiv – žaliće se na presudu Evropskog suda pravde, jer „riba smrdi od glave“.
Njihovu odlučnost da „rasvetle mutno poslovanje najviših izabranih predstavnika evropskih naroda“ podržali su brojni stručnjaci širom Evrope, između ostalih i predsednik slovenačke Državne revizorske institucije (Računsko sodišče, na slovenačkom) Tomaž Vesel, koji upozorava da su posredi javna sredstva, dakle novac čija je potrošnja dobar pokazatelj šta se, kako i gde radi, zbog čega je javnost opravdano osetljiva prema tom pitanju. Zato je više nego razuman zahtev da poslanici EP daju na uvid sve račune kojima dokazuju potrošnju „dodatka“. Štaviše, očekivalo bi se da ih sami daju „na sunce“, umesto što tražene podatke kriju kao da se radi o nekoj najstrože čuvanoj državnoj tajni. Tako bi dokazali i sopstveni rad za opšte dobro, i da pare nisu strpali u džep umesto u svrhe za koje su namenjene, s obzirom na to da su slični incidenti već zabeleženi u ne tako davnoj prošlosti…
STILISTI I STARAČKI DOMOVI Novinarka ljubljanskog „Dela“ koja je predvodila akciju svojih evropskih kolega podseća da „Evropski parlament, kao jedna od glavnih evropskih institucija, traži od svakoga, ko od Unije dobije makar jedan jedini evro – brdo papira, brdo dokumenata, planinu dokaza šta je i kako potrošeno, a ta ista institucija od svojih ključnih zaposlenih, evroposlanika, ne traži baš ništa. Ako to nije farsa, onda stvarno ne znam šta jeste“.
Advokatica Nataša Pirc Musar dodaje da bi „sami evroposlanici morali da budu zainteresovani za jasna pravila o potrošnji novca, kao i kontrolu potrošnje“. Uostalom, još nisu zaboravljeni slučajevi kada su pojedini evroposlanici od para iz „opšteg dodatka“ plaćali sebi stiliste, obezbeđenje, čak i starački dom za roditelje, dok su drugi po istom osnovu angažovali u Briselu i Strazburu članove uže i šire porodice, zapošljavali decu partijskih vođa iz zavičaja… Svi ovi podaci, do kojih su novinari uspeli da dođu, predstavljaju tek vrh ledenog brega jer nema prave kontrole potrošnje tog novca; takva kontrola nije predviđena niti postoji. Zato je i dan-danas misterija kako i na šta, konkretno, svaki od 751 evroposlanika potroši 4.416 evra „dodatka na platu“, koliko svakog meseca dobija direktno na lični račun u banci „za potrebe funkcionisanja sopstvene kancelarije u matičnoj državi“; na primer za iznajmljivanje prostorija, telefonske i poštanske račune i druge troškove, od održavanja kompjutera, informacione i telekomunikacione opreme, preko kupovine kancelarijskog materijala do čišćenja… Ukratko, svi ti „detalji“ su već decenijama obavijeni velom tajne.
ZAŠTITA LIČNIH PODATAKA Sud EU se, uprkos svim proteklim aferama o pitanju potrošnje tih para i argumentima koje su izneli novinari iz „MEP’s Projecta“, nije pokolebao. Svojom odlukom je novinarima ne samo nametnuo dodatnu prepreku već im praktično zatvorio put do saznanja na šta sve Evropski parlament i njegovi poslanici potroše između 40 i 60 miliona evra godišnje. Evropski sud pravde je takvu odluku obrazložio šturo, pa je i presuda kratka, na svega četiri strane. Glavni pravni argument je „nužda zaštite ličnih podataka evroposlanika“. Zaključak suda je da se „zahtev za prezentaciju računa odnosi na lične podatke“ i da oni koji su tužili Evropski parlament „nisu uspeli da dokažu potrebu prenosa podataka za pregled potrošnje evroposlanika“. Uz to, naglasio je sud, novinari su pogrešno sročili tužbu – nisu osporavali nadležnost i odluke parlamenta (što je u nadležnosti Evropskog suda) već su se žalili zbog odsustva i neefikasnosti nadzornih mehanizama. To je bio razlog da sudije izvrdaju donošenje meritorne odluke, jer o „odsustvu i neefikasnosti nadzornih mehanizama“ o potrošnji novca iz EU budžeta – sud u Luksemburgu u toj fazi „ne može da odlučuje“.
Istina, i pojedini evroposlanici izrazili su sumnju u pošteno rukovođenje novcem evropskih poreskih obveznika od strane EP. Ističu da je potrebna kontrola kako bi se sprečile zloupotrebe. To su većinom poslanici iz redova Zelenih, koji su u EP u manjini. Njihove kolege iz drugih političkih blokova su se, međutim, oglušile o upozorenja da sadašnji „sistem“ ne osigurava preglednost poslovanja, naročito jer poslanici Evropskog parlamenta nisu u obavezi da vrate u zajedničku kasu pare ukoliko su one nenamenski potrošene, pa čak ni novac od „dodatka“ koji možda nisu ni potrošili. Sve to nije bilo dovoljno da Evropski sud pravde podrži zahtev novinara, već se umesto toga pozvao na dekret (uredbu) 45/2001 koja štiti „lične podatke u registrima evropskih institucija“.
PRISTUP JAVNIM INFORMACIJAMA Advokat Pirc Musarova procenjuje da je to proziran izgovor s obzirom na to da je rečena uredba tako sročena da birokratizovanom aparatu vazda pruža zgodno opravdanje i osigurava široko područje za političko manevrisanje svima koji žele da zakamufliraju tragove – gde tačno odlazi evropski novac. Što je dodatni problem za one koji traže razotkrivanje nekog podatka o poslovanju institucija EU, budući da svaki takav zahtev podleže lukavom pravnom tumačenju pomenute uredbe (na koju se oslonio i Evropski sud), prema kome „svako ko traži bilo kakve informacije od Evropskog parlamenta mora da dokaže nužnost posredovanja takve informacije“. To je zapravo nova „kvaka 22“, upozoravaju slovenački pravnici, jer je dokazivanje „neophodnosti posredovanja neke informacije od strane nekog organa“ zapravo veoma blizu dokazivanju „pravnog interesa“ za dostup informacijama javnog značaja.
Iskazivanje „pravnog interesa za pristup javnim informacijama“ je, kako ističe Pirc Musarova, em u sukobu sa osnovnim principima dostupa javnim informacijama, em je posvađano i sa postojećim pravnim standardima. Ne samo to – sve institucije EU, koje od svih država u „procesu pridruživanja“ traže apsolutnu transparentnost, „potpunu otvorenost“, s druge strane su hermetički zatvorene da novinar uopšte ne može da dokaže „nužnost“ posredovanja željenih podataka. „Novinari bi prema tom tumačenju i shvatanju (uredbe 45/2001) prvo trebalo da obave ne znam kakvu sve istragu, da pronađu ’zviždače’ u parlamentu koji bi ih ’naoružali’ insajderskim informacijama, da bi potom pred sudom mogli da dokažu šta se to naopako dešava iza kulisa i zašto žele da dođu do spornih dokumenata. A mi smo učinili upravo obrnuto: rekli smo da želimo ta dokumenta zato da bismo mogli da pokažemo i dokažemo da poslanici ne postupaju ekonomično jer novac troše nenamenski. Uostalom, možda bi na kraju iz svega toga mogla da nastane i pozitivna priča, da je naime sa potrošnjom sve u najboljem redu“, kaže Pirc Musarova.
BIROKRATSKI SMOKVIN LIST Afere, koje su povodom potrošnje javnih para unutar EP dosad isplivale u javnost upućuju, međutim, na suprotan zaključak, a dodatne sumnje potpiruje i najnoviji postupak suda u Luksemburgu, čime je produbio nagađanja da je poslovanje najviših institucija EU koje barataju ogromnim novcem daleko od toga da bi bilo dobro, a kamoli najbolje. Zašto bi se, inače, Evropski sud služio nekom birokratskom začkoljicom kao smokvinim listom kako bi „pokrio“ sumnjive radnje u vrhu Evrope. Zato, priznaje Pirc Musarova, ona, kao „ekspert za lične podatke“ (u periodu 2004–2014. obavljala je funkciju poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Sloveniji) ovakvu odluku Evropskog suda „veoma teško prihvata“. Podseća da javni funkcioneri i javni službenici po pravilu imaju i uživaju „osetno manji opseg prava na zaštitu ličnih podataka nego svi ostali“, još naročito jer je ovde upitno, prema njenim podacima, čak 62 miliona evra koliko Evropski parlament svake godine potroši na „dnevne dodatke“, „opšte dodatke“ i „dodatke za asistente“ evroposlanika, sve kako bi njihove kancelarije „nesmetano delovale“.
Tako je Evropski parlament tokom petogodišnjeg mandata protraćio neverovatnu sumu od 300 miliona evra, „sklonivši“ ih daleko od očiju javnosti. Baš zato je „obavljanje funkcije psa čuvara“ koji bdi nad opravdanošću javne potrošnje i ukazuje na zloupotrebe veoma tvrd orah i gotovo nemoguća misija za novinare koji se bave radom EP i drugih evropskih institucija. Nije ništa manje šokantno saznanje i da su advokati, koju su zastupali Evropski parlament, prilikom saslušanja na javnom ročištu održanom u Evropskom sudu u Luksemburgu priznali da su sva dokumenta, koje poslanici izrade kao nekakav „izveštaj“ o potrošnji dobijenog dodatnog novca – „odloženi u neke kutije“, a te kutije se skladište „u nekoj sobi“ unutar EP, ali se „iz njih (kutija), ukoliko bi neko hteo da analizira podatke prema imenu i prezimenu dotičnog poslanika – ništa ne može saznati“, a kamoli naći išta kompromitujuće. Drugim rečima, Evropski parlament priznaje ne samo da nema pojma o „putu novca od dodataka“ (kuda je otišao i gde završio) nego i da te podatke uopšte nema. „To je za mene bio samo dodatan argument da tvrdimo da nema nikakve interne kontrole nad potrošnjom tog novca“, upozorava Pirc Musarova.
Proizlazi da je institucija, koja neprestano ističe koliko je važno u svakoj zemlji nadzirati potrošnju javnog novca, u sopstvenoj „kući“, na javnoj pozornici potpuno zakazala. Sada joj je i presuda Evropskog suda dodatno osigurala rolu „jednakije među jednakima“. EP nije ustuknuo ni ranije kada su novinari pokretali pitanje potrošnje javnih sredstava (koja su uistinu pare svih građana Unije), pa zašto bi sada? Time su evroposlanici odrešeni muka da s dužnom pažnjom brinu o javnoj potrošnji, zahvaljujući tapiji da posluju ispod žita, bez straha da ih ikada može snaći ikakva nevolja.
