Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Европски парламент током петогодишњег мандата протраћио невероватну суму од 300 милиона евра, „склонивши“ их далеко од очију јавности
Цех од 300 милиона евра, колико у петогодишњем мандату потроши Европски парламент (ЕП) за плаћање посебних привилегија резервисаних за сваког европосланика, остаће и убудуће „сива зона“, потпуно сакривен од очију јавности. Иако тај новац потиче из џепова пореских обвезника широм Европске уније, већина посланика Европског парламента изгласала је одлуку да јавност нема право да зна на шта арче тај новац, па парламент, који има седиште и у Стразбуру и у Бриселу, те податке крије као најстроже чувану тајну.
ВРХУНАЦ ЦИНИЗМА Неславно су завршили сви досадашњи напори да највиши представници европских народа положе рачуне и да се утврди куда одлазе силни милиони. У том замешатељству врхунац цинизма представља најновија одлука Европског суда правде у Луксембургу о одбацивању тужбе групе од 29 новинара који су, у складу с толико прокламованим постулатом о транспарентности пословања широм Уније, затражили од највише правосудне инстанце ЕУ да наложи Европском парламенту да докаже да тај новац није злоупотребљен. Дакле, да оправда сваки потрошени цент.
Новинари који су учествовали у тужби оцењују описани потез Европског суда правде не само несхватљивим него и срамним, јер таквом одлуком наочиглед свеколике јавности „чува леђа“ парламенту као леглу корупције, а уједно потврђује да се у престижном ЕУ клубу од обичног пука отуђила и издигла „каста привилегованих и недодирљивих“ за коју не важе закони и прописи које иначе безмало свакодневно проповедају као императив живота свим другим поданицима Уније.
Европске институције све време свог постојања истичу важност чистих рачуна и транспарентности. Све док се нису суочиле с прегнућем 29 новинара, што је био окидач да се читава прича о високим принципима званичника ЕП и Уније распадне као кула од карата. Дволичност европске политике никада није била очигледнија: сада је чак и Европски суд правде, уваживши приговор Европског парламента, пресудио да ЕП, а последично ни европски посланици не морају да разоткрију на шта и како троше јавне паре које добијају поврх зарада за обављање свог ионако одлично плаћеног посла. Да подсетимо: основна зарада европосланика износи око 8.000 евра (тачније: 7.956 евра) месечно, што значи да, пошто се одбије порез ЕУ (дажбине код куће не плаћа!) и допринос за осигурање, добија на рачун у банци 6.200 евра. И безмало још толико на основу разних додатака, дневница, рефундација за путне трошкове…
НОВИНАРСКА ИСТРАГА ХОБОТНИЦЕ Звучи невероватно, али је истинито: највиши европски суд, чије би име (Европски суд правде) требало да асоцира да се ради о највишем правном ауторитету и заштитнику права и правде унутар Уније, одлучио је да сваки од 751 посланика ЕП може четири хиљаде и четири стотине евра, колико месечно прима на име посебног „општег додатка“ – да потроши како му се прохте, и да за то баш никоме и никада не положи рачуне. То је ироничан епилог напора групе новинара из више угледних европских медија који су се латили истраживања деловања „политичке хоботнице“ – корупције у самом врху Уније. Јула 2015. године затражили су од Европског парламента податке о потрошњи споменутог посланичког „додатка“. Њихов захтев је одбијен у Европском парламенту, па су пресавили табак и правду потражили у суду у Луксембургу.
Тужбу је поднело 29 новинара, удружених у „MEP’s Project“. Међу њима су и две словеначке новинарке, а све заједно заступа љубљанска адвокатица Наташа Пирц Мусар која се на почетку своје каријере и сама бавила новинарским занатом. Новинари које сада заступа, иако затечени скандалозном одлуком Европског суда, ипак не одустају од борбе. Тврде да овим није стављена тачка на њихов истраживачки рад, напротив – жалиће се на пресуду Европског суда правде, јер „риба смрди од главе“.
Њихову одлучност да „расветле мутно пословање највиших изабраних представника европских народа“ подржали су бројни стручњаци широм Европе, између осталих и председник словеначке Државне ревизорске институције (Рачунско содишче, на словеначком) Томаж Весел, који упозорава да су посреди јавна средства, дакле новац чија је потрошња добар показатељ шта се, како и где ради, због чега је јавност оправдано осетљива према том питању. Зато је више него разуман захтев да посланици ЕП дају на увид све рачуне којима доказују потрошњу „додатка“. Штавише, очекивало би се да их сами дају „на сунце“, уместо што тражене податке крију као да се ради о некој најстроже чуваној државној тајни. Тако би доказали и сопствени рад за опште добро, и да паре нису стрпали у џеп уместо у сврхе за које су намењене, с обзиром на то да су слични инциденти већ забележени у не тако давној прошлости…
СТИЛИСТИ И СТАРАЧКИ ДОМОВИ Новинарка љубљанског „Дела“ која је предводила акцију својих европских колега подсећа да „Европски парламент, као једна од главних европских институција, тражи од свакога, ко од Уније добије макар један једини евро – брдо папира, брдо докумената, планину доказа шта је и како потрошено, а та иста институција од својих кључних запослених, европосланика, не тражи баш ништа. Ако то није фарса, онда стварно не знам шта јесте“.
Адвокатица Наташа Пирц Мусар додаје да би „сами европосланици морали да буду заинтересовани за јасна правила о потрошњи новца, као и контролу потрошње“. Уосталом, још нису заборављени случајеви када су поједини европосланици од пара из „општег додатка“ плаћали себи стилисте, обезбеђење, чак и старачки дом за родитеље, док су други по истом основу ангажовали у Бриселу и Стразбуру чланове уже и шире породице, запошљавали децу партијских вођа из завичаја… Сви ови подаци, до којих су новинари успели да дођу, представљају тек врх леденог брега јер нема праве контроле потрошње тог новца; таква контрола није предвиђена нити постоји. Зато је и дан-данас мистерија како и на шта, конкретно, сваки од 751 европосланика потроши 4.416 евра „додатка на плату“, колико сваког месеца добија директно на лични рачун у банци „за потребе функционисања сопствене канцеларије у матичној држави“; на пример за изнајмљивање просторија, телефонске и поштанске рачуне и друге трошкове, од одржавања компјутера, информационе и телекомуникационе опреме, преко куповине канцеларијског материјала до чишћења… Укратко, сви ти „детаљи“ су већ деценијама обавијени велом тајне.
ЗАШТИТА ЛИЧНИХ ПОДАТАКА Суд ЕУ се, упркос свим протеклим аферама о питању потрошње тих пара и аргументима које су изнели новинари из „MEP’s Projecta“, није поколебао. Својом одлуком је новинарима не само наметнуо додатну препреку већ им практично затворио пут до сазнања на шта све Европски парламент и његови посланици потроше између 40 и 60 милиона евра годишње. Европски суд правде је такву одлуку образложио штуро, па је и пресуда кратка, на свега четири стране. Главни правни аргумент је „нужда заштите личних података европосланика“. Закључак суда је да се „захтев за презентацију рачуна односи на личне податке“ и да они који су тужили Европски парламент „нису успели да докажу потребу преноса података за преглед потрошње европосланика“. Уз то, нагласио је суд, новинари су погрешно срочили тужбу – нису оспоравали надлежност и одлуке парламента (што је у надлежности Европског суда) већ су се жалили због одсуства и неефикасности надзорних механизама. То је био разлог да судије изврдају доношење мериторне одлуке, јер о „одсуству и неефикасности надзорних механизама“ о потрошњи новца из ЕУ буџета – суд у Луксембургу у тој фази „не може да одлучује“.
Истина, и поједини европосланици изразили су сумњу у поштено руковођење новцем европских пореских обвезника од стране ЕП. Истичу да је потребна контрола како би се спречиле злоупотребе. То су већином посланици из редова Зелених, који су у ЕП у мањини. Њихове колеге из других политичких блокова су се, међутим, оглушиле о упозорења да садашњи „систем“ не осигурава прегледност пословања, нарочито јер посланици Европског парламента нису у обавези да врате у заједничку касу паре уколико су оне ненаменски потрошене, па чак ни новац од „додатка“ који можда нису ни потрошили. Све то није било довољно да Европски суд правде подржи захтев новинара, већ се уместо тога позвао на декрет (уредбу) 45/2001 која штити „личне податке у регистрима европских институција“.
ПРИСТУП ЈАВНИМ ИНФОРМАЦИЈАМА Адвокат Пирц Мусарова процењује да је то прозиран изговор с обзиром на то да је речена уредба тако срочена да бирократизованом апарату вазда пружа згодно оправдање и осигурава широко подручје за политичко маневрисање свима који желе да закамуфлирају трагове – где тачно одлази европски новац. Што је додатни проблем за оне који траже разоткривање неког податка о пословању институција ЕУ, будући да сваки такав захтев подлеже лукавом правном тумачењу поменуте уредбе (на коју се ослонио и Европски суд), према коме „свако ко тражи било какве информације од Европског парламента мора да докаже нужност посредовања такве информације“. То је заправо нова „квака 22“, упозоравају словеначки правници, јер је доказивање „неопходности посредовања неке информације од стране неког органа“ заправо веома близу доказивању „правног интереса“ за доступ информацијама јавног значаја.
Исказивање „правног интереса за приступ јавним информацијама“ је, како истиче Пирц Мусарова, ем у сукобу са основним принципима доступа јавним информацијама, ем је посвађано и са постојећим правним стандардима. Не само то – све институције ЕУ, које од свих држава у „процесу придруживања“ траже апсолутну транспарентност, „потпуну отвореност“, с друге стране су херметички затворене да новинар уопште не може да докаже „нужност“ посредовања жељених података. „Новинари би према том тумачењу и схватању (уредбе 45/2001) прво требало да обаве не знам какву све истрагу, да пронађу ’звиждаче’ у парламенту који би их ’наоружали’ инсајдерским информацијама, да би потом пред судом могли да докажу шта се то наопако дешава иза кулиса и зашто желе да дођу до спорних докумената. А ми смо учинили управо обрнуто: рекли смо да желимо та документа зато да бисмо могли да покажемо и докажемо да посланици не поступају економично јер новац троше ненаменски. Уосталом, можда би на крају из свега тога могла да настане и позитивна прича, да је наиме са потрошњом све у најбољем реду“, каже Пирц Мусарова.
БИРОКРАТСКИ СМОКВИН ЛИСТ Афере, које су поводом потрошње јавних пара унутар ЕП досад испливале у јавност упућују, међутим, на супротан закључак, а додатне сумње потпирује и најновији поступак суда у Луксембургу, чиме је продубио нагађања да је пословање највиших институција ЕУ које баратају огромним новцем далеко од тога да би било добро, а камоли најбоље. Зашто би се, иначе, Европски суд служио неком бирократском зачкољицом као смоквиним листом како би „покрио“ сумњиве радње у врху Европе. Зато, признаје Пирц Мусарова, она, као „експерт за личне податке“ (у периоду 2004–2014. обављала је функцију повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности у Словенији) овакву одлуку Европског суда „веома тешко прихвата“. Подсећа да јавни функционери и јавни службеници по правилу имају и уживају „осетно мањи опсег права на заштиту личних података него сви остали“, још нарочито јер је овде упитно, према њеним подацима, чак 62 милиона евра колико Европски парламент сваке године потроши на „дневне додатке“, „опште додатке“ и „додатке за асистенте“ европосланика, све како би њихове канцеларије „несметано деловале“.
Тако је Европски парламент током петогодишњег мандата протраћио невероватну суму од 300 милиона евра, „склонивши“ их далеко од очију јавности. Баш зато је „обављање функције пса чувара“ који бди над оправданошћу јавне потрошње и указује на злоупотребе веома тврд орах и готово немогућа мисија за новинаре који се баве радом ЕП и других европских институција. Није ништа мање шокантно сазнање и да су адвокати, коју су заступали Европски парламент, приликом саслушања на јавном рочишту одржаном у Европском суду у Луксембургу признали да су сва документа, које посланици израде као некакав „извештај“ о потрошњи добијеног додатног новца – „одложени у неке кутије“, а те кутије се складиште „у некој соби“ унутар ЕП, али се „из њих (кутија), уколико би неко хтео да анализира податке према имену и презимену дотичног посланика – ништа не може сазнати“, а камоли наћи ишта компромитујуће. Другим речима, Европски парламент признаје не само да нема појма о „путу новца од додатака“ (куда је отишао и где завршио) него и да те податке уопште нема. „То је за мене био само додатан аргумент да тврдимо да нема никакве интерне контроле над потрошњом тог новца“, упозорава Пирц Мусарова.
Произлази да је институција, која непрестано истиче колико је важно у свакој земљи надзирати потрошњу јавног новца, у сопственој „кући“, на јавној позорници потпуно заказала. Сада јој је и пресуда Европског суда додатно осигурала ролу „једнакије међу једнакима“. ЕП није устукнуо ни раније када су новинари покретали питање потрошње јавних средстава (која су уистину паре свих грађана Уније), па зашто би сада? Тиме су европосланици одрешени мука да с дужном пажњом брину о јавној потрошњи, захваљујући тапији да послују испод жита, без страха да их икада може снаћи икаква невоља.
