NEBO NAD DAMASKOM

ŠTA SIRIJI DONOSI S-300

Iako je godinama blisko sarađivala s tradicionalnim neprijateljima Izraela – Sirijom i Iranom – Rusija je uspevala da očuva dobre odnose s jevrejskom državom. Posle obaranja izviđačkog aviona u Siriji, situacija se dramatično menja, a isporuka ubojitog sistema S-300 može biti tek prvi korak u eskalaciji sukoba

Probija se zrak nade: neko postavlja granice Izraelu. Prvi put posle niza godina jedna država je jasno Izraelu pokazala da postoje ograničenja njegove moći, da nije u redu da čini šta mu je volja, da nije sam u igri, da ga Amerika ne može uvek štititi i da postoji tačka do koje može da pravi štetu. Redovi koje ste upravo pročitali nisu citat komentara iz nekog iranskog, putinovskog ili neonacističko-antisemitskog lista. Radi se o prvim rečenicama komentara pod naslovom „Rusiji s ljubavlju“, koji je u najstarijem izraelskom dnevniku „Harec“ potpisao Gideon Levi. Povodom odluke Moskve da, zbog izraelskog bezobrazluka koji je doveo do uništenja jednog ruskog aviona nad sirijskim nebom i pogibije petnaest ruskih vojnika, Siriji pošalje protivvazdušni odbrambeni sistem S-300 (inače plaćen Rusiji, a trebalo je da bude isporučen još 2013, ali nije upravo zbog protivljenja Izraela), Levi piše: „Izraelu je bilo potrebno da mu neko postavi ta ograničenja kao što mu je potreban kiseonik. Tokom poslednjih godina gordost i geopolitička stvarnost su mu omogućili potpunu obest. Mogao je da patrolira libanskim nebom kao da je njegovo, bombarduje Siriju kao da je Gaza, povremeno uništava Gazu, stavi je pod beskonačnu opsadu i nastavi, naravno, da okupira Zapadnu obalu. Iznenada, neko se usprotivio i rekao: stanite odmah. Makar u Siriji: tu je kraj. Hvala, Majčice Rusijo, što si postavila granice detetu koje niko dugo nije obuzdavao.“

[restrict]

IZNUĐEN POTEZ Da Levijev opis izraelskog ponašanja tokom proteklih godina, ako ne i decenija, u najvećoj meri odgovara istini ukazuje i stav Tel Aviva u odnosu na incident sa obaranjem ruskog izviđačkog aviona IL-20. Izraelski zvaničnici, i vojni, i politički, zauzeli su nadmeni stav u stilu „bombardovali smo, bombardujemo i bombardovaćemo kako, kad i šta nam bude odgovaralo“, a Ruse su posavetovali da za sve okrive Siriju i prihvate izraelsku verziju događaja. U prvim momentima posle incidenta delovalo je da će tako i biti – predsednik Vladimir Putin je za tragediju okrivio „nesrećni sled događaja“, a većina ruskih medija je, kako ukazuje analitičar Izrael Šamir (Rus jevrejskog porekla koji je 1969. emigrirao u Izrael, učestvovao u Jomkipurskom ratu 1973. godine da bi kasnije prešao u pravoslavlje i postao oštar kritičar države Izrael), zauzela antisirijski i proizraelski stav. „Moram priznati da sam i ja mislio da će Rusi prihvatiti izraelska objašnjenja i da će slučaj biti zatvoren“, naveo je on, dodajući da je u ruskim medijima „svako ko je pozivao na snažniji odgovor izraelskoj provokaciji bio nazivan ’antisemitskim agitatorom’“. Stvari su, međutim, brzo počele da se menjaju i kreću sasvim neočekivanim tokom. Prvi signal da Moskva ovaj put neće Tel Avivu progledati kroz prste bio je kada je Kremlj odbio da primi visoku izraelsku delegaciju predvođenu premijerom Benjaminom Netanijahuom i ministrom odbrane Avigdorom Libermanom. Prihvaćen je samo dolazak vojne delegacije s komandantom ratnog vazduhoplovstva general-majorom Amikamom Norkinom na čelu čija su objašnjenja po dolasku u Moskvu odbačena obimnom dokumentacijom i dokazima da su Izraelci svesno i namerno izazvali obaranje aviona, te da konačna odgovornost leži na njima, a ne na sirijskim snagama koje jesu defakto ispalile raketu kojom je pogođen nesrećni IL-20.
Šamir navodi da je izraelski napad Putina lično uznemirio. „Poznato je da on ne podnosi izdaju. Netanijahua je smatrao skoro prijateljem, a obaranje aviona od strane doskorašnjeg prijatelja ga je veoma pogodilo“, naveo je on ukazujući, ipak, da postoje i neki „manje lični“ razlozi za čvrst i beskompromisan odgovor: „Istovremeno (sa obaranjem aviona) vladajuća Jedinstvena Rusija je pretrpela ponižavajući poraz na izborima za gubernatore. Neki kandidati (Jedinstvene Rusije) poraženi su sa 70 prema 30 posto glasova, a u tri regiona predstavnici izrazito antizapadne koalicije nacionalista i komunista su osvojili vlast. U oružanim snagama odmah je odbačena ideja da se prošlost zaboravi i vojska je zahtevala snažniji odgovor.“ „Putin je najprozapadniji vladar kojeg Rusija može imati. Njegov naslednik bi najverovatnije bio još čvršći u odnosu na zapadne zahteve, dok šansa da prozapadni elementi preko izbora dođu na vlast prosto ne postoji. Kao i svaki vladar, on mora da sledi želje svoje baze. On nije želeo da pokvari odnose s Izraelom, ali je sloboda delovanja izraelskom ratnom vazduhoplovstvu morala biti ukinuta“, dodao je.

NOVA PRAVILA IGRE Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu izjavio je 24. septembra (tačno nedelju dana posle incidenta) da će protivvazdušni sistemi sirijskim snagama biti isporučeni „u roku od dve nedelje“ (do 8. oktobra) i uprkos upozorenjima ne samo Tel Aviva nego i Vašingtona da to nipošto ne rade. Odmah posle toga pojavile su se informacije da je S-300, tj. najveći deo ovog sistema već na teritoriji Sirije i da su elementi sistema S-300, uključujući i sistem za radio-elektronsku borbu „krašuha 4“ isporučeni u noći između 24. i 25. septembra preko aerodroma Mazdok u Severnoj Osetiji. Ruski sajt „Uralinform.ru“ tada je objavio i tri fotografije na kojim se navodno vidi istovar „krašuhe 4“ iz transportnog aviona „AN-124 Ruslan“ negde u Siriji. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je u Ujedinjenim nacijama u petak 28. septembra otvoreno i javno izjavio da je isporuka sistema Siriji „već počela“. Pet dana kasnije, 2. oktobra, ministar odbrane Sergej Šojgu obavestio je predsednika Putina da je isporuka obavljena. „Okončali smo isporuku sistema S-300“, rekao je Šojgu, precizirajući da je isporučeno 49 komada vojne opreme uključujući radare, kontrolna vozila i četiri lansera.
Slanje S-300 Siriji u ovom trenutku je svakako vrlo rizičan potez koji bi mogao značajno ojačati poziciju Moskve i Damaska u okončavanju sedmogodišnjeg građanskog rata u ovoj zemlji, ali bi mogao izazvati i širi sukob, ukoliko bi druge sile (posebno Izrael i SAD) već dobrano naviknute da bombarduju Siriju kako im se prohte, odlučile da ovo spreče. Ovim potezom Rusija, koja je region oko Latakije proglasila „zonom zabranjenog leta“ odmah posle incidenta, planira da letenje bilo kakvih aviona koji joj se ne dopadaju zabrani na teritoriji čitave Sirije, a potencijalno i šire. Sistem će biti nominalno pod kontrolom sirijskih snaga, ali je gotovo izvesno da će na obaraču biti ruski prst, posebno ako se uzme u obzir činjenica da će zahvaljujući novim merama čitav sirijski PVO sistem biti integrisan sa onim ruskim i direktno od njega zavisan. Kada (sada već više nije pitanje „ako“) ovaj sistem bude uspostavljen na terenu, to će primorati Izraelce (koji se hvale da su u poslednjih 18 meseci u više od 200 navrata bombardovali sirijske snage) kao i druge sile upletene u sukob, poput Turske i američke koalicije, da se više konsultuju s Moskvom ako požele da nekada bombarduju Siriju, ili da preuzmu veći rizik od mogućih gubitaka.

INTEGRISANI SISTEM ODBRANE Vojni analitičar, bivši zamenik komandanta rumunskog vojnog aerodroma Otopeni Valentin Vasilesku tvrdi da je od isporuke raketa S-300 Siriji mnogo važnija činjenica da će ova zemlja dobiti najmoderniji sistem na svetu za upravljanje vazdušnim bojištem. „Neće ove rakete garantovati bezbednost ruskih i sirijskih aviona i kopnenih ciljeva. Nisu one najvažniji element. Istinska važnost je sveobuhvatna arhitektura koju Rusija stvara oko sirijskog vazdušnog prostora. Pored protivvazdušnih sistema S-300/PMU2 dometa 250 kilometara, Rusija će isporučiti i najmoderniji sistem na svetu za komandu, kontrolu, komunikacije i nadzor u vazdušnom prostoru. Ovo predstavlja ogroman korak za sirijsku armiju čija će se preciznost povećati 50 puta. Pomoću ovoga, ni lansiranje najstarijih raketa iz sovjetskog perioda poput S-200, S-75 i S-125 više neće biti riskantan poduhvat, nego će i one postati gotovo podjednako precizne koliko i S-300“, naveo je on.
Od sada sva sredstva za protivvazdušnu odbranu u Siriji – i ruskih i sirijskih snaga – biće integrisana u jedinstveni sistem. Kada jedan radar u Siriji otkrije vazdušnu metu, automatizovani sistem će informaciju preneti svim ostalim radarima koji kontrolišu vazdušne i raketne snage ruske i sirijske vojske, ali i ruskim integrisanim kompjuterskim serverima koji čuvaju radarski odraz svih mogućih vazdušnih meta, uključujući i krstareće rakete i najmoderniji američki avion F-35. Po identifikaciji, podaci o vazdušnim ciljevima se šalju komandi sirijskih oružanih snaga, a ceo ovaj proces automatski nadzire šef ruskih snaga u Siriji. Ruski kompjuterski sistemi tada u borbenu gotovost stavljaju sve jedinice sirijskog vazduhoplovstva i raketnih snaga koje se nalaze na putanji identifikovanih ciljeva uz predviđanje potencijalnih kopnenih ciljeva neprijatelja i izračunavanje broja aviona i raketa neophodnih za odbranu. Sirijski avioni i rakete će, zahvaljujući ruskom sistemu, biti zaštićeni od elektronskih kontramera. U okviru ovog sistema nalazi se i oprema koja omogućava ometanje navigacije putem GPS-a, pomorskih ili vazdušnih radara, što će krstareće rakete i druga sredstva navođena ovim putem učiniti potpuno „slepim“.
Vasilesku pretpostavlja da će Rusi u Siriju poslati sistem za automatsku kontrolu i komandu „poljana D4M1“ koji pokriva površinu od 800 kvadratnih kilometara (prostor veličine Francuske) i istovremeno može da prati 500 vazdušnih ciljeva i deluje protiv njih 250 i integriše više od 14 diviziona dalekometnih raketa S-300 i protivvazdušnih raketa srednjeg i kratkog dometa bilo koje generacije uz vreme reakcije između jedne i tri sekunde. Kada sirijska vojska dobije ove mogućnosti, njen sistem će biti sličan onima koje poseduju značajne vojne sile poput Rusije, SAD, Britanije, Francuske i Izraela. Ovo će joj omogućiti da pokrene ofanzivu na preostale teroriste u Idlibu bez straha od zapadne odmazde.

[/restrict]