KORENI DVE SRBIJE

Povodom emitovanja igrane dramske serije RTS-a

Televizijska serija Koreni nastala je po istoimenom romanu Dobrice Ćosića. Već prva njena epizoda najavljuje vanserijski poduhvat, čija aktuelnost dolazi u prvi plan: današnja Srbija nije manje podeljena od one koju u svom delu opisuje Ćosić

Vrlo promišljeno i zamišljeno sam napisao roman ’Koreni’ jer sam istinama o prošlosti hteo da korigujem svoje ideološke himere i zablude, da proverim naš nacionalni karakter i njegove potencijale u jednom društvu koje je proklamovalo stvaranje ’novog čoveka’. Kao partizan i komunista – revolucionar vrlo brzo sam uvideo da ne postoji ’novi čovek’; da je nemoguće stvoriti ’novog čoveka’. U toj sumnji da moja generacija i taj ljudski materijal može da se preoblikuje jednom ideologijom, ja se vraćam u prošlost i koncipujem te naše korene, koncipujem ih šematski, prividno uprošćeno. Uzimam dve porodice koje predstavljaju socijalne tipove. Jednu bogatašku, trgovačku, koja ima vertikalu do najvišeg mesta u građanskom društvu sa Vukašinom Katićem i njegovim sinom. Drugu, seosku i sirotinjsku, sluge i nadničare.“
Zamišljen nad svojom dugogodišnjom temom o postojanju najmanje dve Srbije, tako govori pisac Dobrica Ćosić leta 2010. godine, na terasi sa koje se pružao pogled na Zlatibor i Srbiju. Pred njim je bila tonska kamera, a iza njega fascinantan životni put pisca i državnika, koji je jarko obeležio svoje vreme. Gotovo deceniju kasnije na RTS-u počinje da se emituje TV serija Koreni, nastala po romanu o kome je ovde reč. Već prva njena epizoda najavljuje vanserijski poduhvat, čija aktuelnost dolazi u prvi plan: današnja Srbija nije manje podeljena od one koju opisuje Ćosić u Korenima.

[restrict]

SRPSKA KOB Koreni su roman raskola. Podvajanje je srpski fatum; može se reći da je to središnja Ćosićeva tema, prvi put predstavljena 1954. godine upravo u ovom romanu: šta je to u Srbinu što ga neprestano goni da se unutar samog sebe deli? Cela moderna istorija Srbije ispunjena je deobama, kako se i naziva jedan Ćosićev roman u sagi o sveopštem rasapu. U Korenima deobe počinju krajem XIX veka u porodici i domu, u kući Katića iz izmišljenog Prerova, negde u Pomoravlju, između oca ugledne zadruge Aćima i njegovih sinova Vukašina i Đorđa, zatim između Đorđa i njegove žene Simke, onda svih njih zajedno i klasno podvojenih Dačića, njihovih slugu i bioloških pobeditelja. Na kraju, sukob između ove bogate, a rascepljene kuće i prerovske vlasti, pa onda zakrvljenih partija i same države, oličene u kraljevima Milanu i Aleksandru Obrenoviću. Na sve strane konflikt i antagonizam kojim je obeleženo nacionalno, političko i svako drugo sazrevanje moderne Srbije. Evo više od dva stoleća traje to trvenje i neprekidno poigravanje sa sudbinom na geopolitičkom prostoru, na kome smo okruženi uglavnom neprijateljima. Ovaj unutrašnji agon nije davao mira Ćosiću. Posmatrajući ga na delu kao revolucionar i državnik, kome nije bilo svejedno i koji nije oklevao da se umeša u ovu kavgu i kao pisac zapitan nad njenim smislom i ishodom, Ćosić nas stavlja pred izbor koji se tiče naše sadašnjosti i budućnosti.
Glavna linija romana (i serije) temelji se na sukobu između tradicionalne i patrijarhalne, ali slobodarske Srbije poslednjih Obrenovića, oličene u glavnoj ličnosti romana, bogatom seljaku i narodnom tribunu radikalskog kova Aćimu Katiću i sinu mu Vukašinu, pravniku sa Sorbone, intelektualcu i visokom činovniku naprednjačko-liberalnog režima, zapadnjaku od ugleda i uticaja. Na delu su, dakle, dve Srbije: jedna narodna i tradicionalna, druga liberalna i kosmopolitska; prva okrenuta moralnoj vertikali slavne srpske istorije, druga zagledana u Zapad i evropske vrednosti. Prva tvrdoglava i nepokorna; druga sklona kompromisima i promeni svesti. Da nije više od sto godina različitih svetskih i srpskih promena, mogli bismo reći – kao danas. S dužnim poštovanjem prema razlikama u istorijskom kontekstu i nijansama – na delu je ista matrica; u njoj se mogu tražiti koreni dve današnje Srbije.
Tako su postavljene i vodeće uloge u TV seriji. U prvoj epizodi dominira gazda Aćim, zahvaljujući izvanrednoj igri Žarka Lauševića. Ovaj glumac našao je snage i umeća da izgradi jedan zreo dramski lik, osnovan na uverljivom repertoaru znakova. Po svemu što se vidi na samom početku u pitanju je valjan glumački posao i – veliki povratak! Sasvim drugačiji utisak ostavlja zatočnik „druge Srbije“, Vukašin Katić (Radovan Vujović). Satkan je od ravnodušja, sav u naglašenoj mrzovolji prema svojima, iz čega ponekad probija prezir. Oba lika tako su postavljena u scenariju jednog od naših najboljih scenarista Đorđa Milosavljevića, koji je iz Ćosićevih razdora za početak izdvojio agonistu i antagonistu, učinivši ih, sasvim aristotelski, dramski dominantnim. Tako je i sukob među njima dobio potrebnu istorijsku, ali i simboličku dimenziju. Između njih stoji Simka (Sloboda Mićalović), tragična ličnost, koja otkriva položaj žene u srpskom tradicionalnom društvu. I ovde se već naslućuje jedna složena uloga.
Fatalni raskid oca i sina događa se u svečanom trenutku svakog srpskog doma, na Badnje veče. Ovo sigurno nije slučajno kada se imaju u vidu svetosavsko nasleđe i još stariji, drevni obred obnove plodnosti, utisnut u značenja ovog porodičnog praznika. Baš tada Vukašin nalazi da ocu, punom ljubavi i odanosti, saopšti da je odlučan da pređe u suprotni tabor i da se uhvati u kolo njegovog dušmanina. Ovaj noseći dramski momenat okosnica je prve epizode i sjajni početak jedne nacionalne sage, koja s pravom računa sa adekvatnim odzivom gledališta.

PROPAST „NOVOG ČOVEKA“ Već dva veka glože se u Ćosićevom delu i u stvarnosti dve Srbije. Sukob se produžava u promenljivim istorijskim okolnostima i vremenom dobija na snazi. Takođe vremenom, druga Srbija prestaje da igra ulogu emancipatora i velikim delom se stavlja u službu spoljnih, nesrpskih, često i antisrpskih interesa, sve u duhu maksime Stevana Sremca: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvati mišljenje svojih neprijatelja.“ Ni sam ne znam koliko je autentično ovo Sremčevo zapažanje, ali se više puta ispostavilo potpuno tačnim. Vrhunac je dostiglo u doba Titove vladavine koje opisuje Ćosić na kraju svoje istorijske sage (Vreme vlasti) iz ugla Aćimovog unuka Dušana Katića, Titovog ministra i obožavaoca. Tek pošto ga je Vođa sklonio, ovom srpskom komunisti pucaju pred očima konsekvence prevarnog, nenarodnog držanja druge Srbije u izgradnji „novog čoveka“. Ovaj slučaj, ponovljen u više živopisnih primera (možda i samog pisca?), odgurnuo je drugu, boljševičku Srbiju, prema provaliji, pred koju je dovela i samu sebe i sve nas zajedno. Tu na ivici ogromne rupe kroz koju će uskoro propasti, poput Empedokla ili „strmoglaviti se prema prerovskom polazištu“ kako kaže sam Ćosić, pita se pretposlednji Katić: „Zar je ideologija jugoslovenske revolucije bila zasnovana na organizovanoj, propagandnoj laži?“ Kroz celu Ćosićevu sagu (Koreni, možda Deobe, Vreme zla, Vreme vlasti i dr.) provlače se laž i obmana kao smrtni gresi te „progresivne“ i „liberalne“ Srbije, koja se rodila sa Vukašinom Katićem, a završiće ko zna gde i kada, kao unutrašnja kob srpskog naroda.
Jedini istorijski momenat kada druga Srbija nije vodila kolo, i kada se pred neposrednom opasnošću da propadne ujedinio ceo narod, opisuje Ćosić u romanu Vreme smrti. Ako se izuzme kratkotrajni primer „zlatnog doba“ pod kraljem Petrom I (između 1904. i 1914. godine), srpska epopeja i tragedija u Prvom svetskom ratu jedini je momentum sloge u dvestagodišnjoj istoriji moderne Srbije. Da je pameti, ovo je bio idealan materijal za veliku nacionalnu televizijsku sagu u ovom trenutku, a ne Koreni, uz sve opisane kvalitete. Ali nema takve pameti na današnjoj državnoj televiziji, možda ni „političke volje“, mada za ovakav TV poduhvat nikada nije kasno. Možda će ga ostvariti tek Aćimov praunuk Goran Katić, sin Dušanov, koga Ćosić nije mogao da isprati „u tuđem veku“ i koji je na zapuštene grobove prerovskih solunaca došao s trubačima i Maršom na Drinu?

POETIKA MESTA Naročitu vrednost predstavlja ambijentacija serije, ikonički okvir radnje, koji odiše atmosferom srpskog sela iz druge polovine XIX veka. Čestitali smo našem vrsnom filmskom scenografu Milenku Jeremiću na odlično obavljenom poslu, a on nas je gotovo porazio izjavom da ništa nije pravio i da se njegova uloga svela na izbor i adaptaciju postojećih objekata. Tu i tamo dodat je pokoji bunar ili mostić ili trem – uglavnom scenografska „kozmetika“. Svojom zaslugom smatra što je ovo mesto pronašao. Bili smo zapanjeni činjenicom da su sto odsto eksterijera i enterijera Korena snimljeni u selu Gornji Račnik, kod Bagrdana, u centralnoj Srbiji. Do kraja snimanja ekipa se nije pomakla iz ovog velikomoravskog vilajeta. Čak su i svi „beogradski“ ambijenti snimljeni u Bagrdanu, što daje za pravo poznavaocima starog Beograda, koji znaju da se, donedavno, neki delovi glavnog grada nisu mnogo razlikovali od bolje uređenih varošica po unutrašnjosti. Vrsni scenograf i poznavalac mnoštva filmskih lokacija kojima obiluju naši predeli, Milenko Jeremić govori dalje: „Srbija je veliki rudnik ambijentalne baštine, koja traje i nestaje na naše oči. Dovoljno je da prođeš putevima paralelnim sa auto-putem Beograd–Niš, pa da se ubrzo nađeš u paralelnom vremenu, gde prošlost još diše. I tu ne treba ništa dirati, samo gdešto filmski popraviti, naglasiti. Čak sam i većinu nameštaja koji je „igrao“ u seriji našao u podrumima i tavanima na terenu. Mogli smo to napraviti, ali zašto – ovo je bilo životnije i autentičnije! Srbija naših dedova i pradedova izronila je pred kameru. Recimo, scena Badnje večeri u prvoj epizodi Korena snimljena je pod odblescima pravog kandila, koje je prskalo ispod stare ikone, a svetlo smo prema tome podešavali. Osećao se svaki kutak tog autentičnog mikroprostora i svetlo se fascinantno prelamalo. Sve je bilo neočekivana istina.“
U ovom otkriću „duha mesta“ – Ćosićevog Prerova! – učestvuje svakako i engleski pisac Lorens Darel, koji je autor poetske teorije o mestu kao dvojniku vremena, predelu koji se vekovima ne menja i opstaje. „Ispod čisto površinskih i prividnih promena još struje i kolaju stari tokovi.“
Serija Koreni kao da izrasta iz ove poetike.

[/restrict]

BATA KAO PRVI TOLA DAČIĆ

Prvi pokušaj da se likovi Korena ožive van stranica romana dogodio se 1956. u Beogradskom dramskom pozorištu, u scenskoj adaptaciji Ćosićeve proze pod naslovom Naslednik, u režiji Soje Jovanović. U toj predstavi u ulozi Tole Dačića nastupio je mladi glumac Velimir Bata Živojinović. Bila je to njegova prva i poslednja glavna uloga u teatru. U studiji Veliki filmski znak, čiji je autor potpisnik ovog teksta, i koja upravo izlazi iz štampe, Ćosić se seća predstave: „Tola Dačić trebalo bi da predstavlja taj drugi, tipičan sloj seljačkog, moravskog, ratarskog naroda. Kada mi je Soja predložila Batu Živojinovića, mislio sam da je mlad za tu ulogu. Međutim, Soja me je ubedila da on ima takav karakter, da je on tako snažna ličnost, da je tipičan predstavnik Šumadije, jednog antropološkog dela naše zemlje. Baš je naglašavala: tipičan predstavnik, ima osobine koje će pokriti lik Tole Dačića i naglasiti sva njegova bitna svojstva. I to se dogodilo. Bata je razumeo Tolu Dačića i igrao ga je sa velikom snagom, sa velikom emocionalnom energijom i sa nešto seljačkog šeretluka, nešto humora i prkosa. Naročito je naglašavao prkos i lukavstvo u ljubavnoj sceni sa svojom gazdaricom Simkom. Đorđa, onog nesrećnog, takođe je vrlo dobro igrao Đuza Stojiljković. Njih trojica spasla su mogućnost gledanja te loše dramatizacije. Dakle, pamtim dobro Batu Živojinovića, kao izvanredno ubedljivog Tolu Dačića. Pamtim ga kao jednog ozbiljnog glumca, koji je disciplinovano slušao svog reditelja i ostavio na mene utisak čoveka budućnosti. Ali ono što osobito cenim kod Bate Živojinovića jeste što je predstavio srpski narod; to zaslužuje najveće poštovanje. Bata je junak srpskog filma. Ono što posebno cenim kod njega je, što pored svog dara, ima i jedno socijalno biće, jednu socijalnu inteligenciju, narodnost, dobrotu, brigu za ljude. Duboko poštovanje zaslužuju njegova ozbiljnost življenja i odgovornost za svoj narod. Bila bi sreća ako bi mladima služio za primer.“