Поводом емитовања игране драмске серије РТС-а
Телевизијска серија Корени настала је по истоименом роману Добрице Ћосића. Већ прва њена епизода најављује вансеријски подухват, чија актуелност долази у први план: данашња Србија није мање подељена од оне коју у свом делу описује Ћосић
Врло промишљено и замишљено сам написао роман ’Корени’ јер сам истинама о прошлости хтео да коригујем своје идеолошке химере и заблуде, да проверим наш национални карактер и његове потенцијале у једном друштву које је прокламовало стварање ’новог човека’. Као партизан и комуниста – револуционар врло брзо сам увидео да не постоји ’нови човек’; да је немогуће створити ’новог човека’. У тој сумњи да моја генерација и тај људски материјал може да се преобликује једном идеологијом, ја се враћам у прошлост и конципујем те наше корене, конципујем их шематски, привидно упрошћено. Узимам две породице које представљају социјалне типове. Једну богаташку, трговачку, која има вертикалу до највишег места у грађанском друштву са Вукашином Катићем и његовим сином. Другу, сеоску и сиротињску, слуге и надничаре.“
Замишљен над својом дугогодишњом темом о постојању најмање две Србије, тако говори писац Добрица Ћосић лета 2010. године, на тераси са које се пружао поглед на Златибор и Србију. Пред њим је била тонска камера, а иза њега фасцинантан животни пут писца и државника, који је јарко обележио своје време. Готово деценију касније на РТС-у почиње да се емитује ТВ серија Корени, настала по роману о коме је овде реч. Већ прва њена епизода најављује вансеријски подухват, чија актуелност долази у први план: данашња Србија није мање подељена од оне коју описује Ћосић у Коренима.
СРПСКА КОБ Корени су роман раскола. Подвајање је српски фатум; може се рећи да је то средишња Ћосићева тема, први пут представљена 1954. године управо у овом роману: шта је то у Србину што га непрестано гони да се унутар самог себе дели? Цела модерна историја Србије испуњена је деобама, како се и назива један Ћосићев роман у саги о свеопштем расапу. У Коренима деобе почињу крајем XIX века у породици и дому, у кући Катића из измишљеног Прерова, негде у Поморављу, између оца угледне задруге Аћима и његових синова Вукашина и Ђорђа, затим између Ђорђа и његове жене Симке, онда свих њих заједно и класно подвојених Дачића, њихових слугу и биолошких победитеља. На крају, сукоб између ове богате, а расцепљене куће и преровске власти, па онда закрвљених партија и саме државе, оличене у краљевима Милану и Александру Обреновићу. На све стране конфликт и антагонизам којим је обележено национално, политичко и свако друго сазревање модерне Србије. Ево више од два столећа траје то трвење и непрекидно поигравање са судбином на геополитичком простору, на коме смо окружени углавном непријатељима. Овај унутрашњи агон није давао мира Ћосићу. Посматрајући га на делу као револуционар и државник, коме није било свеједно и који није оклевао да се умеша у ову кавгу и као писац запитан над њеним смислом и исходом, Ћосић нас ставља пред избор који се тиче наше садашњости и будућности.
Главна линија романа (и серије) темељи се на сукобу између традиционалне и патријархалне, али слободарске Србије последњих Обреновића, оличене у главној личности романа, богатом сељаку и народном трибуну радикалског кова Аћиму Катићу и сину му Вукашину, правнику са Сорбоне, интелектуалцу и високом чиновнику напредњачко-либералног режима, западњаку од угледа и утицаја. На делу су, дакле, две Србије: једна народна и традиционална, друга либерална и космополитска; прва окренута моралној вертикали славне српске историје, друга загледана у Запад и европске вредности. Прва тврдоглава и непокорна; друга склона компромисима и промени свести. Да није више од сто година различитих светских и српских промена, могли бисмо рећи – као данас. С дужним поштовањем према разликама у историјском контексту и нијансама – на делу је иста матрица; у њој се могу тражити корени две данашње Србије.
Тако су постављене и водеће улоге у ТВ серији. У првој епизоди доминира газда Аћим, захваљујући изванредној игри Жарка Лаушевића. Овај глумац нашао је снаге и умећа да изгради један зрео драмски лик, основан на уверљивом репертоару знакова. По свему што се види на самом почетку у питању је ваљан глумачки посао и – велики повратак! Сасвим другачији утисак оставља заточник „друге Србије“, Вукашин Катић (Радован Вујовић). Саткан је од равнодушја, сав у наглашеној мрзовољи према својима, из чега понекад пробија презир. Оба лика тако су постављена у сценарију једног од наших најбољих сценариста Ђорђа Милосављевића, који је из Ћосићевих раздора за почетак издвојио агонисту и антагонисту, учинивши их, сасвим аристотелски, драмски доминантним. Тако је и сукоб међу њима добио потребну историјску, али и симболичку димензију. Између њих стоји Симка (Слобода Мићаловић), трагична личност, која открива положај жене у српском традиционалном друштву. И овде се већ наслућује једна сложена улога.
Фатални раскид оца и сина догађа се у свечаном тренутку сваког српског дома, на Бадње вече. Ово сигурно није случајно када се имају у виду светосавско наслеђе и још старији, древни обред обнове плодности, утиснут у значења овог породичног празника. Баш тада Вукашин налази да оцу, пуном љубави и оданости, саопшти да је одлучан да пређе у супротни табор и да се ухвати у коло његовог душманина. Овај носећи драмски моменат окосница је прве епизоде и сјајни почетак једне националне саге, која с правом рачуна са адекватним одзивом гледалишта.
ПРОПАСТ „НОВОГ ЧОВЕКА“ Већ два века гложе се у Ћосићевом делу и у стварности две Србије. Сукоб се продужава у променљивим историјским околностима и временом добија на снази. Такође временом, друга Србија престаје да игра улогу еманципатора и великим делом се ставља у службу спољних, несрпских, често и антисрпских интереса, све у духу максиме Стевана Сремца: „Кад Србин хоће да буде напредан, он прихвати мишљење својих непријатеља.“ Ни сам не знам колико је аутентично ово Сремчево запажање, али се више пута испоставило потпуно тачним. Врхунац је достигло у доба Титове владавине које описује Ћосић на крају своје историјске саге (Време власти) из угла Аћимовог унука Душана Катића, Титовог министра и обожаваоца. Тек пошто га је Вођа склонио, овом српском комунисти пуцају пред очима консеквенце преварног, ненародног држања друге Србије у изградњи „новог човека“. Овај случај, поновљен у више живописних примера (можда и самог писца?), одгурнуо је другу, бољшевичку Србију, према провалији, пред коју је довела и саму себе и све нас заједно. Ту на ивици огромне рупе кроз коју ће ускоро пропасти, попут Емпедокла или „стрмоглавити се према преровском полазишту“ како каже сам Ћосић, пита се претпоследњи Катић: „Зар је идеологија југословенске револуције била заснована на организованој, пропагандној лажи?“ Кроз целу Ћосићеву сагу (Корени, можда Деобе, Време зла, Време власти и др.) провлаче се лаж и обмана као смртни греси те „прогресивне“ и „либералне“ Србије, која се родила са Вукашином Катићем, а завршиће ко зна где и када, као унутрашња коб српског народа.
Једини историјски моменат када друга Србија није водила коло, и када се пред непосредном опасношћу да пропадне ујединио цео народ, описује Ћосић у роману Време смрти. Ако се изузме краткотрајни пример „златног доба“ под краљем Петром I (између 1904. и 1914. године), српска епопеја и трагедија у Првом светском рату једини је моментум слоге у двестагодишњој историји модерне Србије. Да је памети, ово је био идеалан материјал за велику националну телевизијску сагу у овом тренутку, а не Корени, уз све описане квалитете. Али нема такве памети на данашњој државној телевизији, можда ни „политичке воље“, мада за овакав ТВ подухват никада није касно. Можда ће га остварити тек Аћимов праунук Горан Катић, син Душанов, кога Ћосић није могао да испрати „у туђем веку“ и који је на запуштене гробове преровских солунаца дошао с трубачима и Маршом на Дрину?
ПОЕТИКА МЕСТА Нарочиту вредност представља амбијентација серије, иконички оквир радње, који одише атмосфером српског села из друге половине XIX века. Честитали смо нашем врсном филмском сценографу Миленку Јеремићу на одлично обављеном послу, а он нас је готово поразио изјавом да ништа није правио и да се његова улога свела на избор и адаптацију постојећих објеката. Ту и тамо додат је покоји бунар или мостић или трем – углавном сценографска „козметика“. Својом заслугом сматра што је ово место пронашао. Били смо запањени чињеницом да су сто одсто екстеријера и ентеријера Корена снимљени у селу Горњи Рачник, код Багрдана, у централној Србији. До краја снимања екипа се није помакла из овог великоморавског вилајета. Чак су и сви „београдски“ амбијенти снимљени у Багрдану, што даје за право познаваоцима старог Београда, који знају да се, донедавно, неки делови главног града нису много разликовали од боље уређених варошица по унутрашњости. Врсни сценограф и познавалац мноштва филмских локација којима обилују наши предели, Миленко Јеремић говори даље: „Србија је велики рудник амбијенталне баштине, која траје и нестаје на наше очи. Довољно је да прођеш путевима паралелним са ауто-путем Београд–Ниш, па да се убрзо нађеш у паралелном времену, где прошлост још дише. И ту не треба ништа дирати, само гдешто филмски поправити, нагласити. Чак сам и већину намештаја који је „играо“ у серији нашао у подрумима и таванима на терену. Могли смо то направити, али зашто – ово је било животније и аутентичније! Србија наших дедова и прадедова изронила је пред камеру. Рецимо, сцена Бадње вечери у првој епизоди Корена снимљена је под одблесцима правог кандила, које је прскало испод старе иконе, а светло смо према томе подешавали. Осећао се сваки кутак тог аутентичног микропростора и светло се фасцинантно преламало. Све је било неочекивана истина.“
У овом открићу „духа места“ – Ћосићевог Прерова! – учествује свакако и енглески писац Лоренс Дарел, који је аутор поетске теорије о месту као двојнику времена, пределу који се вековима не мења и опстаје. „Испод чисто површинских и привидних промена још струје и колају стари токови.“
Серија Корени као да израста из ове поетике.
БАТА КАО ПРВИ ТОЛА ДАЧИЋ
Први покушај да се ликови Корена оживе ван страница романа догодио се 1956. у Београдском драмском позоришту, у сценској адаптацији Ћосићеве прозе под насловом Наследник, у режији Соје Јовановић. У тој представи у улози Толе Дачића наступио је млади глумац Велимир Бата Живојиновић. Била је то његова прва и последња главна улога у театру. У студији Велики филмски знак, чији је аутор потписник овог текста, и која управо излази из штампе, Ћосић се сећа представе: „Тола Дачић требало би да представља тај други, типичан слој сељачког, моравског, ратарског народа. Када ми је Соја предложила Бату Живојиновића, мислио сам да је млад за ту улогу. Међутим, Соја ме је убедила да он има такав карактер, да је он тако снажна личност, да је типичан представник Шумадије, једног антрополошког дела наше земље. Баш је наглашавала: типичан представник, има особине које ће покрити лик Толе Дачића и нагласити сва његова битна својства. И то се догодило. Бата је разумео Толу Дачића и играо га је са великом снагом, са великом емоционалном енергијом и са нешто сељачког шеретлука, нешто хумора и пркоса. Нарочито је наглашавао пркос и лукавство у љубавној сцени са својом газдарицом Симком. Ђорђа, оног несрећног, такође је врло добро играо Ђуза Стојиљковић. Њих тројица спасла су могућност гледања те лоше драматизације. Дакле, памтим добро Бату Живојиновића, као изванредно убедљивог Толу Дачића. Памтим га као једног озбиљног глумца, који је дисциплиновано слушао свог редитеља и оставио на мене утисак човека будућности. Али оно што особито ценим код Бате Живојиновића јесте што је представио српски народ; то заслужује највеће поштовање. Бата је јунак српског филма. Оно што посебно ценим код њега је, што поред свог дара, има и једно социјално биће, једну социјалну интелигенцију, народност, доброту, бригу за људе. Дубоко поштовање заслужују његова озбиљност живљења и одговорност за свој народ. Била би срећа ако би младима служио за пример.“
Улоге: Жарко Лаушевић као Аћим Катић, Игор Ђорђевић као Ђорђе Катић, Слобода Мићаловић Ћетковић као Симка Катић, Радован Вујовић као Вукашин Катић, Дара Џокић као Милунка, Ненад Јездић као Тола Дачић, Горан Шушљик као Никола, Бојан Жировић као Мијат, Радоје Чупић као Андра, Милош Самолов као Рака апсанџија, Дамјан Чорлука као Адам Катић, Небојша Миловановић као Капетан, Предраг Павловић као Стеван Чађевић, Милена Предић као Ката, Никола Пантовић као Левић, Миона Марковић као Зора, Богдан Диклић као Тодор Тошић, Небојша Дугалић као Никола Пашић, Аница Добра као Роза, Виолета Пешић као Була, Дубравка Ковјанић као Анђа, Иван Ђорђевић као Лука дошљак, Небојша Вранић као Ика кафеџија, Предраг Котур као Наредник, Александра Балзамовић као Живана, Милица Јаневски као Вишња, Никола Ракић као Калуђер, Синиша Максимовић као Василије, Страхиња Бичанин као Лазар Чађевић, Марко Јеремић као Кафеџија, Мина Софтић као Олга Тошић, Томислав Трифуновић као Старији Преровац, Иван Видосављевић као Млади Преровац, Миодраг Пејковић као Средњи Преровац, Драган Марјановић као Официр, Михајло Несторовић као Чакаранац, Стефан Ђоковић као Толин деда, Милица Трифуновић као Радмила, Исидора Рајковић као Чакаранчева жена, Ивана Шћепановић као Катина сестра, Дејан Тончић као Петар, Стефан Панић као Рабаџија, Владан Живковић као Отац Методије, Милан Колак као Војник, Дејан Цицмиловић као Председник скупштине, Матија Ристић као Старији војник, Ивана Николић као Љубица Чађевић, Биљана Јоцић Савић као Продавачица, Александар Милеуснић као Министар, Милена Николић као Николина жена, Сања Матејић као Преровка, Иван Томић као Посланик 1, Владимир Јоцовић као Посланик 2, Марија Милићевић као Удовица, Верољуб Јефтић као Пандур 1, Ненад Петровић као Пандур 2, Петар Милетић као Продавац, Саша Пилиповић као Газда, Марија Младеновић као Цвета, Душан Павићевић као Син Стево, Данило Вечански као Вукашинов син, Јана Божић као Вукашинова кћи, Андрија Јовановић као Алекса, Реља Карановић као Вукашин Катић 10, Василије Милосављевић као Вукашин Катић 6, Алекса Божић као Ђорђе Катић 15 и Лука Марчета као Ђорђе Катић 11.
ТВ Серија “Корени” по роману Добрице Ћосића била је супер!