Ko će kome, ako ne svoj svome

Održana 27. Međunarodna tribina kompozitora 2018

Kako su eminentne nagrade za ostvarenja u oblasti muzike, te za izuzetan doprinos u promociji srpske muzike i muzičku esejistiku dodeljene u – porodičnom krugu!

Za razliku od Generalne skupštine evropskih kompozitora u septembru, koju je Udruženja kompozitora Srbije veselo otvorilo večerom u bašti SOKOJ-a uz salsu Balkan Salsa Benda Jovana Maljokovića, 27. Međunarodna tribina kompozitora otpočela je krajnje ozbiljno, muzikološki. Posle dodele nagrade Stevan Mokranjac za najbolje ostvarenje u 2017. Ivani Stefanović za radiofonsku poemu Veliki kamen, ansambl Metamorfozis je svirao dela naših i inostranih kompozitora, uz obaveznog Dejana Despića sa visokim brojem opusa 168. Nagrađeno delo može da se sluša samo na radiju. Od prošle godine Udruženje dodeljuje još dve nagrade: Aleksandar Pavlović (za izuzetan doprinos u promociji srpske muzike) i Pavle Stefanović (za muzičku esejistiku i kritiku). Pavle Stefanović je bio filozof i estetičar, bavio se pisanjem o muzici, ali ga je za zaštitni znak ove nagrade najviše kandidovalo krvno srodstvo – otac je moćne Ivane Stefanović. Jer bilo je mnogo istaknutijih imena u našoj muzičkoj prošlosti koja su ostavila daleko ozbiljnije nasleđe u ovoj oblasti, kao što su legendarni kritičar Branko Dragutinović, muzikolog Stana Đurić Klajn, kompozitori Enriko Josif, Mihailo Vukdragović, Predrag Milošević (ova dvojica su bila i generalni sekretari Udruženja kompozitora). Šta da se radi, kad ovi velikani nisu bili u srodstvu sa Ivanom Stefanović. Ovu porodičnu nagradu je dobila muzikolog Ana Kotevska, za tekst o istoj onoj poemi za koju je dobila nagradu Ivana Stefanović. Tekst nepoznat za javnost se prigodno pojavio u okviru Tribine Novi zvučni prostori, kao i na sajtu Centra za muzičku akciju, koji je osnovala ista Ivana Stefanović sa svojim drugarima. Dakle, ukrug, ukrug … zamršeno kao lavirint, a opet, kristalno jasno samo ako se obrati pažnja.

„NEUHVATLJIVI” PUTEVI Nagrada Aleksandar Pavlović dodeljena je Ansamblu za novu muziku Gradilište i njegovom umetničkom direktoru, pijanistkinji Nedi Hofman. Ponovo, Udruženje kompozitora Srbije dodeljuje nagradu (za koju su konkurisali razni sastavi i umetnici) ansamblu koji je to isto udruženje osnovalo kao rezidencijalni ansambl za potrebe izvođenja savremene muzike svojih članova. Nukleus ansambla čine ćerka kompozitora Srđana Hofmana sa mužem violončelistom Srđanom Sretenovićem. Papa Hofman, decenijski nekrunisani kralj naše muzičke savremene scene, pametno je smislio način da deca imaju stalnu gažu i stabilno finansiranje, a eto i nagrade. Kao prokaženi politički protivnik svih gorepomenutih likova, pokojni Aca Pavlović mora da se čudom čudi šta mu se desilo. Čudni su putevi gospodnji.
Što se tiče same tribine, ona se štedljivo odvijala svakog dana u duplom terminu u Studentskom kulturnom centru, a sud o novonastalim kompozicijama daće budućnost, publika i istorija muzike, za pola veka ili vek. U terminu od šest po podne odigrao se doktorski umetnički projekat flautiste Hanana Hadžajlića, nastupili su Nikola Peković (harmonika), Nemanja Stanković (violončelo) i Slobodan Gerić (kontrabas), ansambl Gradilište, a promovisana su i notna izdanja Ivana Brkljačića. Od osam nastupali su veći ansambli i na kraju, za efektni i gromoglasni završetak, Balkan Conection Brass Quintet, o kome smo već pisali.
Najinteresantniji događaj bilo je izvođenje nove muzike na kopijama baroknih instrumenata (ansambl Beogradski barok), čiji je zvuk oplemenio svaku kompoziciju. Početak nije obećavao, jer je Tokata nemačkog autora Morisa Lacmana za solo čembalo bila anemična i nedorečena, iako je najavljena sasvim drugačije („snažni uvod“ nismo čuli jer je čembalistkinja Jovana Topalov koristila najtiši registar na čembalu, i tako redom). Čim se muzika mnogo objašnjava, nije za slušanje. Quasi la Nuova Musica Barocca Dragane Jovanović istakla je potencijale grupe, jer su je izvanredno, kako to uvek rade, izveli Katarina Popović i Katarina Aleksić (barokne violine), Rastko Popović (barokna viola), Srđan Stanić (viola da gamba) i Jovana Topalov, a to je bio i vrhunac večeri. Čudotvorna kolajna Milane Stojadinović Milić (sa osam poludragih kamenova oko vrata) i B-G-B-A Ro(c)k Ivana Brkljačića (opet osam stavova) standardno su koristili stare instrumente, a mogli su da budu i moderni. To se takođe odnosi na Kavitaciju Maje Bosnić, vezanu za dinamiku fluida i probleme vodovoda u vidu mehurića (?), što sasvim odgovara njenoj sklonosti ka apsurdnim rešenjima. Na kraju, veoma uspeo komad Lijane Dragana Latinčića, koji je konačno zvučao muzički uspešno, namenjen slušanju i publici, sa odličnom iskorišćenim zvučnim bojama instrumenata u meditaciji i primamljivom ritmičkom matricom u igri.

KADA „GRADI” GRADILIŠTE Ansambl Gradilište je nastupio povodom dodele (sebi) nagrade. Dirigent Ivan Marković se pojavljivao ne samo sa većim sastavima već i sa triom i kvartetom. Očito je savremena muzika toliko zahtevna, da je potreban saobraćajac da upravlja nepovezanim materijalom (Luis Migel Delgado Grande – Dah za flautu, violinu i kontrabas, Sunjeong Pak – Ostaci za flautu, violinu, violončelo i klavir). Zamislite kvartet Borodin kako svira Betovena, a ispred maše dirigent. Čuli smo još Image za kamerni ansambl od šest Milana Mihajlovića, na stihove Milene Pavlović Barili, sa blagom reciklažom dela starog 40 godina, dosadnu Mandalu za osam instrumenata Jane Andrejevske, japansku legendu Tajimamori Argentinca Demijana Rudel Reja za violinu, čelo i klavir i Fantaziju na temu Čarli Čaplina Džonatana Grejbila (SAD) za violinu i klavir, bez dirigenta (da podsetimo, sam Čaplin je svirao violinu na snimanju svog filma). Od svih ansambala i mandala, sa dirigentom i bez njega, najuspešnija je bila Ana Gnjatović, sama sa svojim glasom i elektronikom, u delu Fonacije 2 – Uspomene, u kome suptilno i nežno istražuje svoju vokalnu prošlost kroz zvučne impresije. Kreativno i maštovito. Ponekad je manje-više.