Opaska da se na Balkanu proizvodi višak istorije, a da je za tu nevolju posebno odgovoran srpski faktor, dobila je raskošnu potvrdu prošlog vikenda. U oktobarskim danima – od 5. pa do 8. kalendarskog datuma – zgusnulo se povesnih momenata dovoljno da i nepotpuni pregled političke vikend hronike opovrgne poštapalicu „od viška glava ne boli“. Naprotiv, bivalo je uzbudljivo, napeto i neprijatno za mnoge, među njima i za vladajuću političku vrhušku i u nju zagledanu javnost, ne manje za medije, Univerzitet, te svet društvenih mreža ovoga puta jednako podstaknut redovnim godišnjim sporenjima o razlozima sunovrata petooktobarske revolucije, koliko i jednom muzičkom numerom koja je definitivno pogodila u zenicu našeg građanskog nespokoja – sudbinsko pitanje Kosova. Sa „istorijske distance“ od dva-tri dana može se sa sigurnošću zaključiti da ne zastareva stih Srbija se umiriti ne može. Na tom tragu nije manjkalo znakovitih fragmenata, pa navodimo nekoliko: poseta šefa NATO-a Beogradu, Mladenovcu i Filološkom fakultetu, najnovija pesma rep sastava „Beogradski sindikat“ i etno grupe „Trag“ (Banjaluka) s naslovom „Dogodine u Prizrenu“, koja je razljutila manjinsku Srbiju i nadahnula je da ovaj „brutalni spot“ proprati oštrim kritičkim komentarom. „Teškom“ vikend spisku dodajemo i bizarni događaj – ekspertski vođenu grupnu šetnju centrom glavnog grada uz kibicovanje i komentarisanje njegovih, za političke i istorijske prilike znamenitih lokacija i spomenika.
Povodom trodnevnog boravka Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO-a, i vežbi „Srbija 2018“, kao najmarkantnijem događaju proteklih dana, na ovom mestu bismo posebno skrenuli pažnju na jednu, s obzirom na funkciju i zvanje gosta, neuobičajenu destinaciju koju je odabrao (ili koja je odabrala njega) za početak šetnje po gradu svog detinjstva. Prvi sastanak u srpskoj prestonici šef NATO-a je dakle imao na Filološkom fakultetu – sa studentima skandinavskih jezika. Mediji su izvestili da studenti norveškog jezika nisu propustili priliku za jedinstvenu konverzaciju s verovatno najpoznatijim norveškim političarem, koji je pak na čelo NATO-a došao kada su oni započeli studije 2014. godine. Sticajem sudbinskih okolnosti, prve korake u životu on je napravio baš u Beogradu.
Šef najmoćnije oružane snage na planeti nastupio je pred ovom publikom na nezaboravan način, u maniru toplo-hladno i prema pravilima dramski vešto vođene scene. Bez ustezanja, sa sigurnošću ispravnog govornika, rekao je da je NATO bombardovanje 1999. sprovedeno radi „spasavanja civila i zaustavljanja Slobodana Miloševića“, ali je kasnije na ovom mestu, kao i u razgovoru na RTS-u, otkrio i svu lepotu uspomena jednog dečjeg sveta: „Sećam se da smo jeli prvi sladoled na Kalemegdanu i živeli u Ulici Koste Racina. Sećam se i da smo pevali dečju pesmu: ’Ringe ringe raja, doš’o čika paja’.“ (Norvežaninovo Ringe ringe raja je inače već postalo deo ovdašnjeg šaljivog urbanog folklora kome se naslućuje dugovečnost u usmenim pripovedačkim i kafanskim pošalicama.)
Beogradski studenti, i sami iznenađeni susretom, pripadaju generaciji koja ne pamti vreme NATO agresije, ali i generaciji imunoj na ciljano darivanje ovakvom pažnjom. Javnosti su preko medija to i saopštili.
Jedna studentkinja, verovatno ne slučajno, navela je kako je Stoltenberg insistirao na tome da je NATO defanzivna organizacija, koja postoji ne da bi napadala ili širila moć već da bi odbranila ili sačuvala neko stanje mira, dok je druga, premda je, kako kaže, dobila prilično dobar odgovor, ipak naglasila da se njeno mišljenje o NATO-u nije promenilo, svejedno što je „on na simpatičan način to izložio“.
Kada je pak reč o domaćinu Stoltenbergovog susreta sa studentima, dekanu pomenutog fakulteta, ispostavilo se da važi rezon: Srbija jeste vojno neutralna (njena vladajuća nomenklatura obavezuje se da će to i ubuduće biti), ali pozivanje na neutralnost ne obavezuje i sve njene delove, na primer ne ograničava slobodnu volju i maštu administrativnih upravitelja najelitnije visokoškolske institucije – Beogradskog univerziteta. Ljiljana Marković, dekan Filološkog fakulteta, postavku neutralnosti vidi drugačije, pa fakultet kojim ona u pomenutom svojstvu diriguje – nije neutralan već je, kako bi se to kazalo – politički i ideološki opredeljen. Kolege gospođe Marković se ne oglašavaju, a glas protesta (jedini) stigao je s druge strane – od književnika i prevodioca Dragana Mraovića, koji joj se obratio otvorenim pismom. „Sa nevericom sam primio vest da je generalni sekretar NATO imao na Filološkom fakultetu susret sa studentima skandinavskih jezika“, navodi se u pismu, uz napomenu da „Stoltenberg nije držao lekcije iz svog maternjeg jezika. To što je njemu jedan od tih jezika prvi nije dovoljno da njegovu političku funkciju uvodite na fakultet, jer on tamo nije držao lekcije norveškog jezika, već je insistirao na tome da je NATO defanzivna organizacija, koja postoji ne da bi napadala ili širila moć, već da bi odbranila ili sačuvala neko stanje mira“.
U univerzitetskim krugovima povodom ove posete već se pominju konture nezvaničnog predloga: bude li prilike, bilo bi naime dobro da se na razgovor s studentima BU pozove Sergej Šojgu, ruski ministar odbrane. Nagađa se da bi ovakvom planu skladno mogao pasovati susret sa studentima istorije, psihologije ili bezbednosti, a teme bi mogle biti raznovrsne – od razmatranja važnih aspekata pobede u Velikom otadžbinskom ratu, pa do, recimo, nekih prednosti evroazijskih integracija!
Među događajima koji su proteklog vikenda veoma zaokupili javnu pažnju ističe se, rekosmo, i pesma „Beogradskog sindikata“. Na stihove koje je odslušalo bezmalo milion slušalaca (toliko „ulaza“ beleži jutjub) energično se reagovalo, između ostalog, na srpskom odeljku globalnog portala „Vajs“. Paradigmatično za jedno viđenje srpske istorije tu se poručuje: „Poruka koju su Beogradski sindikat odabrali da pošalju je problematična na više načina (…) ona direktno hrani mitomaniju koja je Srbiju toliko koštala tokom prethodnih 100 godina i koja joj do sada nije donela apsolutno ništa dobro. Ovo je memorandum SANU za 2018, sveden i po formi i po temi sadržaja taman na ono kakva je Srbija danas u odnosu na pre 30 godina.“
Da je i ovim povodom pomenuti Memorandum SANU opsesivna misao koja spaja ne samo duhove gadljive na poruku „Dogodine u Prizrenu“ već i one koji s jasnim konceptom problematizuju srpsku istoriju, potvrđuje i primer (bizarni!) kojim završavamo naš mali vodič kroz traumatični vikend.
Profilom ekskluzivna NVO firma, Centar za primenjenu istoriju (CPI), organizovao je u nedelju, 7. oktobra, šetnju kroz centar Beograda, sa ciljem da šetači obiđu „mesta sećanja na sukobe devedesetih godina, te da se prisete posledica autoritarnog režima Slobodana Miloševića“. U najavi je rečeno: „Za početak vođenja odabrana je zgrada SANU jer je upravo ta institucija svojim Memorandumom iz septembra 1986. godine otvorila veliki broj pitanja koja su kasnije korišćena tokom sukoba od 1991. do 1999. godine.“
CPI je objasnio svoju ideju vodilju: „Uprkos dominantnom narativu da Srbija nije zvanično učestvovala u sukobima koji su se na prostoru nekadašnje Jugoslavije odvijali u poslednjoj deceniji XX veka, memorijalna obeležja postavljena na teritoriji Beograda govore suprotno.“
Nisu se u CPI setili da upute poziv Stoltenbergu da im se pridruži u šetnji. Možda bi se on odazvao!
