Meridijan koji odvaja dobro od zla

ZAPAD PROTIV EVROPE (DRUGI DEO)

Da li su interesi Evrope i Amerike uvek i nužno identični, da li je između jednih i drugih, kako to tvrde evropske političke elite, zaista moguće staviti nedvosmislen znak jednakosti? Za političke elite Evropa je Zapad baš kao i Amerika; ona je drugi važan stub na kome počiva „liberalni svetski poredak“. Uz jednu ogradu: Amerika je „bolji“ ili „napredniji“ Zapad od Evrope. Upravo zato ona ima obavezu da predvodi i da brani takvu Evropu (Zapad) od pretnje spolja

Za Amerikance pojam „Zapad“ ima sasvim drugačije značenje od onoga koje ima za evropske političke elite. Obratimo li se istoriji, lako ćemo uvideti da za Amerikance Zapad nije isto što i Evropa, odnosno da je reč o dve različite, čak i antagonističke sile. Pojam Zapada u Sjedinjenim Državama javlja se početkom pretprošlog veka, a korišćen je kako bi označio američku posebnost u odnosu na Evropu. O tome još 1994, u eseju pod rečitim naslovom Zapad i Evropa: dve antagonističke sile, piše italijanski istoričar, profesor Klaudio Finci.

Evropske političke i intelektualne elite neprekidno govore o Evropi i Zapadu kao sinonimima, upozorava Finci, „ali ako ispitamo poreklo pojma ’Zapad’, ne u očiglednom geografskom već u političkom smislu, otkrivamo nešto veoma različito od ove ’NATO postavke’: početkom XIX veka u Sjedinjenim Američkim Državama ovaj izraz je smišljen ne da obuhvati Evropu u širem, atlantskom kontekstu, već, naprotiv, kako bi se mlada američka država odvojila od zemalja Starog kontinenta“.

U tom posebnom smislu, pojam „Zapad“ prvi upotrebljava „jedan od najinteresantnijih američkih predsednika, Tomas Džeferson“. Već 1808. godine on tvrdi da je Amerika „odvojena hemisfera“. Godine 1812. a još jasnije 1820. Džeferson predlaže meridijan koji je „predodređen da zauvek odvoji ’našu (američku) hemisferu’ od Evrope“. Ova manihejska podela na dve različite i nepomirljive hemisfere počiva na puritanskim predstavama o „staroj postojbini“, nasuprot „Novom kontinentu“, i motivisana je isključivo moralnim razlozima: s jedne strane nalazi se „moralno superiorna Amerika“ (Zapad), na drugoj u greh i tiraniju beznadežno potonula Evropa.

Rascep je suštinski i nepomirljiv. Usled toga između Zapada – SAD i bilo koje druge države na evropskom tlu ne može da postoji stvarna jednakost. Kako bi se zaštitila od „evropske pokvarenosti“, Amerika se mora ograditi nekim neprobojnim zidom: demokratije, morala, slobode, pravde i prosperiteta. „Meridijan“, dodaje Finci, „koji odvaja Zapad od Evrope, treba da sačuva ’dobro’ od ’zla’ i da ukaže na nepremostivu suprotnost, bar dok Evropa ne odustane od svojih ’nastranosti’. (Da li će to ikad biti moguće?).“
[restrict]

Evropa i Zapad nisu sinonimi
Naredni korak je poznata deklaracija predsednika Monroa od 2. decembra 1823. godine, čiji je slogan „Amerika Amerikancima“; ovom deklaracijom se evropskim silama zabranjuje da intervenišu u zapadnoj – američkoj hemisferi. Podvucimo da ovde nije reč o antikolonijalističkoj ili antiimperijalističkoj doktrini, ili podeli sfera uticaja, već o punokrvnoj afirmaciji američke posebnosti u odnosu na „Stari svet“. S tim u vezi je i ideja Manifest Destiny: Bogom „projavljene sudbine“ ili „sudbinske predodređenosti“ Amerike. Ideja je nastala tokom rata s Meksikom, a pripisuje se američkom pamfletisti Džonu Salivenu, prema kome Amerika ima „očigledno i prirodno pravo da se širi preko kontinenta, koje joj je dodelilo Proviđenje…“. Hegemonija nad američkim kontinentom samo je prvi korak u sprovođenju „eksperimenta slobode“, odnosno u širenju američke hegemonije.

Ovakve formulacije, počev od predsednika Džefersona, neprekidno se ponavljaju u diplomatskim izjavama, u govorima američkih predsednika i u zvaničnim diplomatskim dokumentima Sjedinjenih Država, i ne predstavljaju puku retoričku konvencionalnost ni ispraznu stilsku figuru već precizan izraz američke mesijanske uloge u svetu. Zapad, za američko poimanje, ostaje nešto radikalno različito od Evrope: Amerika je carstvo pravednosti i „istinski svetionik slobode“, Evropa zemlja ropstva, ugnjetavanja i korupcije. Inspiracija je prvobitno religijska, ali postepeno ove ideje poprimaju novi i sve više sekularizovani oblik. Amerika je, istaknimo, društvo slobode i sveopšte demokratije koja nema, niti može imati premca u svetu.

„Oni koji danas koriste termine ’Evropa’ i ’Zapad’ kao sinonime“, zaključuje Finci, „ili kao da drugi obuhvata prvi, usvajajući ovu zloupotrebu čine ozbiljnu istorijsku i političku grešku. Oni koji to prihvataju, svesno ili nesvesno usvajaju američku viziju sveta, nadajući se da će se na taj način Evropa u potpunosti integrisati u Zapad.“

Evropske perverzije
Prema tome kada se Amerika upliće u unutrašnju politiku neke suverene zemlje, to nema isti smisao kao kada neka druga zemlja pokušava da utiče na političke prilike u SAD. Iz ovih jednostavnih premisa proizlaze oba, samo naizgled različita shvatanja američke spoljne politike: agresivni intervencionizam, koji teži da preobrazi i popravi svet – da uništi „zlo“ u svetu – kao i autistični izolacionizam, koji nastoji da Ameriku ogradi zidom, kako bi je zaštitio i spasao (od „perverzija“ koje su duboko urođene Evropi).

Drugim rečima, „bilo koja američka akcija na američkom kontinentu postaje opravdana u odbrani interesa Sjedinjenih Država, kao što je svaka misija u inostranstvu misija ’dobra ’ u spasavanju sveta“. Amerika ima obavezu da se upliće u suverene stvari bilo koje države jer time izvršava svoju tobožnju misiju; nešto što je zabranjeno Evropljanima ili Azijcima, odnosno onima koji podrivaju ovaj „jedinstveni poredak slobode“.

Otuda su, kako zaključuje Klaudio Finci, „oni koji se u Evropi danas predstavljaju kao branioci Zapada naprosto pojedinci koji su integrisali u način života i mišljenja Amerikanaca i oni koji, svesno ili nesvesno, smatraju da su ih Amerikanci ’spasli’ i ’oslobodili’… Zapravo, oni su podredili u duši, odustajući od evropskih tradicija“.

Istorija nas uči da Amerika ima dugu tradiciju uplitanja u poslove suverenih zemalja, koja datira još od vremena Američke revolucije. Godine 1776. jedan od potpisnika Deklaracije o nezavisnosti i „prvi američki diplomata“ Bendžamin Frenklin doputovao je u Francusku. Njegova krznena kapa, po kojoj je ubrzo postao poznat, nije bila izraz ekscentričnosti „varvarskog došljaka“, koji je intrigirao elegantne Parižane – ovaj „modni detalj“ zapravo je nosio jasnu političku poruku o „američkoj posebnosti“. Kada Stiv Benon, doskorašnji glavni strateg predsednika Trampa,  dolazi u Evropu „kako bi podržao populističke pokrete“, on zapravo čini nešto što pripada starim američkim političkim tradicijama.

Visoki prvosveštenici slobode
„Od samog početka“, od vremena Bendžamina Frenklina, primećuje Danijel Sardžent u svom članku za reviju Forin polisi (pod naslovom RIP American Exceptionalism, 1776–2018), „afirmacija republikanske čestitosti bila je kamen temeljac diplomatije Sjedinjenih Država kao nacije ’zasnovane na slobodi’, na čemu je i građeno američko razumevanje sopstvenog mesta u svetu… Oslobađanje i emancipacija postale su refren mnogih američkih ratova, nadahnutih pokličem Vudra Vilsona da se Sjedinjene Države ’bore protiv tirana ali oslobađaju obične ljude’“.

Američki emisari bili su naročito aktivni u predrevolucionarnom Parizu. Zvanični cilj američke misije, koju je predvodio Frenklin, bio je pridobiti monarhističku Francusku za borbu protiv omražene Britanije. Trinaest godina kasnije, u Parizu je izbila krvava Francuska revolucija, kojom je svrgnut „stari režim“ (Ancien regime), označavajući početak epohe revolucionarnih ratova koji su opustošili „Stari kontinent“. O posledicama te revolucije po Francusku svedoči general Marmon: „Ko nije video Francusku pre 18. brimera… taj ne može ni zamisliti kakvu je pustoš počinila u njoj revolucija“. Paskije jezgrovito opisuje stanje u Francuskoj podvrgnutoj revolucionarnom teroru: „Državna blagajna prazna; vojnici ne dobijaju platu, ne hrane ih, niti ih odevaju; svi putevi razoreni; ni preko jednog mosta ne može se preći bez opasnosti da se ovaj ne sruši; reke i kanali više nisu plovni; javne zgrade i spomenici su porušeni; crkve zatvorene, zvona zanemela; polja opustošena; svuda pustoš, siromaštvo i glad…“

S usponom SAD ka globalnoj nadmoći, dodaje Sardžent, američki predsednici postaju „visoki sveštenici (tako zamišljene) slobode i emancipacije“. To je sama suština američkog eksepcionalizma: vere u „američku izuzetnost“, i to vere u skoro mističnom smislu. Američki predsednici na sebe preuzimaju obavezu da budu „apostoli američke izuzetnosti“, koji širom sveta pronose ideju „slobode“, budući da, prema formulaciji Ulisa Granta, predvode „najslobodniju od svih nacija“. „Tiranin će uskoro nestati“, obećao je Iračanima Džordž Buš Mlađi neposredno uoči američke invazije na Irak. „Dan vašeg oslobođenja je blizu.“ Sada znamo da je u „cenu tog oslobođenja“ spadala i smrt preko 500.000 iračke dece i da je ova žrtva, prema rečima Madlen Olbrajt, bila vredna toga.

Tako je barem bilo, tvrdi Sardžent, sve do sastanka Trampa i Putina u Helsinkiju, kada je, „stojeći pored ruskog predsednika Vladimira Putina, američki predsednik „izabrao drugačiji smer“: on je odbacio američku izuzetnost „kako bi proglasio američku ekvivalenciju, pa čak i američko saučesništvo“.

Uraditi pravu stvar
U čemu se zaista sastoji krivica Donalda Trampa?

„Tokom vrućeg leta 2018“, nastavlja Serdžent, „Tramp je prigrlio tirane i moćnike. On je uspostavio implicitnu i eksplicitnu jednakost Sjedinjenih Država sa nekim od najgorih režima na planeti.“ Štaviše, američki predsednik je „osramotio saveznike u demokratskom svetu i, što je još gore, osporio je samu ideju Zapada kao međunarodne formacije zasnovane na zajedničkom nasleđu prosvetiteljstva. Ono što proživljavamo posle toga“, zaključuje isti autor, „manje liči na oscilovanje između pragmatizma i idealizma, koje se ponavlja kroz istoriju američkih inostranih odnosa, a više na promenu paradigme.“

Godine 2013, upravo na dvanaestu godišnjicu napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin objavio je tekst u Njujork tajmsu pod naslovom Niko ne želi da UN zadesi sudbina Lige naroda, u kome je, prema opštoj oceni, odbacio „američku izuzetnost“.

Neke od tipičnih američkih reakcija na ovaj tekst zaslužuju da budu pomenute. Robert Mendez, predsednik Komiteta za međunarodne odnose američkog Senata, izjavio je za Si-En-En da mu se posle čitanja Putinovog komentara „skoro povraćalo“. Predsedavajući Predstavničkog doma Džon Bejner bio je jednostavno „uvređen“, dok je za senatora Džona Mekejna Putinov tekst predstavljao „uvredu za inteligenciju svakog Amerikanca“.

Posle naredbe predsednika Trampa u aprilu prošle godine da američke oružane snage izvrše raketne udare na Siriju, uticajni kolumnista Farid Zakarija pozdravio je ovaj „veličanstveni trenutak“: „Donald Tramp je sinoć postao predsednik SAD.“ „Dok su Trampovi ’sjajni i novi’ projektili leteli prema Siriji“, primećuje Pankraj Mišra, „En-Meri Sloter, bivša službenica u Obaminoj administraciji i predsednica fondacije Nova Amerika, tvitovala je da je predsednik uradio ’pravu stvar… mada bombardovanje neće spasiti sirijske građane od mnogih drugih užasa i protivzakonito je po međunarodnom pravu’.“ Da li je ovde u pitanju pragmatizam ili idealizam američke spoljne i unutrašnje politike?

 Panika u američkom zverinjaku
Ostaje činjenica da se nijedan evropski zvaničnik za proteklih pola veka nije usudio da ospori ili dovede u pitanje „američku izuzetnost“, odnosno „pravo“ Amerike da predvodi, oslobađa ili brani Evropu.

Pasivno trpeći američke uticaje i usvajajući američku viziju sveta, zaključuje Klaudio Finci, Evropa je tokom približno sedamdeset godina izgubila svaku ideju o sebi. Prihvatajući ideju da je Evropa postala Zapad, odnosno „podređujući se (Americi) u duši“ i „odustajući od evropskih tradicija“, Evropljani su zapravo prestali da budu Evropljani.

U stvari, kako primećuje Dajana Džonston, „evropska (politička) elita je sedamdeset godina vaspitavana tako da bude poslušna pudlica ili kratkonogi jazavičar u američkom zverinjaku, i to putem intenzivnog obrađivanja od strane američkih asocijacija za transatlantsku ’saradnju’“. Oni su „gradili svoje karijere na iluziji da učestvuju u svetskoj imperiji tako što prate američke hirove“, na Bliskom istoku i širom sveta. „Kako pola veka nisu ozbiljno razmišljali o implikacijama svega toga, sada ih na pomisao da će biti prepušteni sami sebi hvata panika.“  
[/restrict]