Меридијан који одваја добро од зла

ЗАПАД ПРОТИВ ЕВРОПЕ (ДРУГИ ДЕО)

Да ли су интереси Европе и Америке увек и нужно идентични, да ли је између једних и других, како то тврде европске политичке елите, заиста могуће ставити недвосмислен знак једнакости? За политичке елите Европа је Запад баш као и Америка; она је други важан стуб на коме почива „либерални светски поредак“. Уз једну ограду: Америка је „бољи“ или „напреднији“ Запад од Европе. Управо зато она има обавезу да предводи и да брани такву Европу (Запад) од претње споља

За Американце појам „Запад“ има сасвим другачије значење од онога које има за европске политичке елите. Обратимо ли се историји, лако ћемо увидети да за Американце Запад није исто што и Европа, односно да је реч о две различите, чак и антагонистичке силе. Појам Запада у Сједињеним Државама јавља се почетком претпрошлог века, а коришћен је како би означио америчку посебност у односу на Европу. О томе још 1994, у есеју под речитим насловом Запад и Европа: две антагонистичке силе, пише италијански историчар, професор Клаудио Финци.

Европске политичке и интелектуалне елите непрекидно говоре о Европи и Западу као синонимима, упозорава Финци, „али ако испитамо порекло појма ’Запад’, не у очигледном географском већ у политичком смислу, откривамо нешто веома различито од ове ’НАТО поставке’: почетком XIX века у Сједињеним Америчким Државама овај израз је смишљен не да обухвати Европу у ширем, атлантском контексту, већ, напротив, како би се млада америчка држава одвојила од земаља Старог континента“.

У том посебном смислу, појам „Запад“ први употребљава „један од најинтересантнијих америчких председника, Томас Џеферсон“. Већ 1808. године он тврди да је Америка „одвојена хемисфера“. Године 1812. а још јасније 1820. Џеферсон предлаже меридијан који је „предодређен да заувек одвоји ’нашу (америчку) хемисферу’ од Европе“. Ова манихејска подела на две различите и непомирљиве хемисфере почива на пуританским представама о „старој постојбини“, насупрот „Новом континенту“, и мотивисана је искључиво моралним разлозима: с једне стране налази се „морално супериорна Америка“ (Запад), на другој у грех и тиранију безнадежно потонула Европа.

Расцеп је суштински и непомирљив. Услед тога између Запада – САД и било које друге државе на европском тлу не може да постоји стварна једнакост. Како би се заштитила од „европске покварености“, Америка се мора оградити неким непробојним зидом: демократије, морала, слободе, правде и просперитета. „Меридијан“, додаје Финци, „који одваја Запад од Европе, треба да сачува ’добро’ од ’зла’ и да укаже на непремостиву супротност, бар док Европа не одустане од својих ’настраности’. (Да ли ће то икад бити могуће?).“
[restrict]

Европа и Запад нису синоними
Наредни корак је позната декларација председника Монроа од 2. децембра 1823. године, чији је слоган „Америка Американцима“; овом декларацијом се европским силама забрањује да интервенишу у западној – америчкој хемисфери. Подвуцимо да овде није реч о антиколонијалистичкој или антиимперијалистичкој доктрини, или подели сфера утицаја, већ о пунокрвној афирмацији америчке посебности у односу на „Стари свет“. С тим у вези је и идеја Manifest Destiny: Богом „пројављене судбине“ или „судбинске предодређености“ Америке. Идеја је настала током рата с Мексиком, а приписује се америчком памфлетисти Џону Саливену, према коме Америка има „очигледно и природно право да се шири преко континента, које јој је доделило Провиђење…“. Хегемонија над америчким континентом само је први корак у спровођењу „експеримента слободе“, односно у ширењу америчке хегемоније.

Овакве формулације, почев од председника Џеферсона, непрекидно се понављају у дипломатским изјавама, у говорима америчких председника и у званичним дипломатским документима Сједињених Држава, и не представљају пуку реторичку конвенционалност ни испразну стилску фигуру већ прецизан израз америчке месијанске улоге у свету. Запад, за америчко поимање, остаје нешто радикално различито од Европе: Америка је царство праведности и „истински светионик слободе“, Европа земља ропства, угњетавања и корупције. Инспирација је првобитно религијска, али постепено ове идеје попримају нови и све више секуларизовани облик. Америка је, истакнимо, друштво слободе и свеопште демократије која нема, нити може имати премца у свету.

„Они који данас користе термине ’Европа’ и ’Запад’ као синониме“, закључује Финци, „или као да други обухвата први, усвајајући ову злоупотребу чине озбиљну историјску и политичку грешку. Они који то прихватају, свесно или несвесно усвајају америчку визију света, надајући се да ће се на тај начин Европа у потпуности интегрисати у Запад.“

Европске перверзије
Према томе када се Америка уплиће у унутрашњу политику неке суверене земље, то нема исти смисао као када нека друга земља покушава да утиче на политичке прилике у САД. Из ових једноставних премиса произлазе оба, само наизглед различита схватања америчке спољне политике: агресивни интервенционизам, који тежи да преобрази и поправи свет – да уништи „зло“ у свету – као и аутистични изолационизам, који настоји да Америку огради зидом, како би је заштитио и спасао (од „перверзија“ које су дубоко урођене Европи).

Другим речима, „било која америчка акција на америчком континенту постаје оправдана у одбрани интереса Сједињених Држава, као што је свака мисија у иностранству мисија ’добра ’ у спасавању света“. Америка има обавезу да се уплиће у суверене ствари било које државе јер тиме извршава своју тобожњу мисију; нешто што је забрањено Европљанима или Азијцима, односно онима који подривају овај „јединствени поредак слободе“.

Отуда су, како закључује Клаудио Финци, „они који се у Европи данас представљају као браниоци Запада напросто појединци који су интегрисали у начин живота и мишљења Американаца и они који, свесно или несвесно, сматрају да су их Американци ’спасли’ и ’ослободили’… Заправо, они су подредили у души, одустајући од европских традиција“.

Историја нас учи да Америка има дугу традицију уплитања у послове суверених земаља, која датира још од времена Америчке револуције. Године 1776. један од потписника Декларације о независности и „први амерички дипломата“ Бенџамин Френклин допутовао је у Француску. Његова крзнена капа, по којој је убрзо постао познат, није била израз ексцентричности „варварског дошљака“, који је интригирао елегантне Парижане – овај „модни детаљ“ заправо је носио јасну политичку поруку о „америчкој посебности“. Када Стив Бенон, доскорашњи главни стратег председника Трампа,  долази у Европу „како би подржао популистичке покрете“, он заправо чини нешто што припада старим америчким политичким традицијама.

Високи првосвештеници слободе
„Од самог почетка“, од времена Бенџамина Френклина, примећује Данијел Сарџент у свом чланку за ревију Форин полиси (под насловом RIP American Exceptionalism, 1776–2018), „афирмација републиканске честитости била је камен темељац дипломатије Сједињених Држава као нације ’засноване на слободи’, на чему је и грађено америчко разумевање сопственог места у свету… Ослобађање и еманципација постале су рефрен многих америчких ратова, надахнутих покличем Вудра Вилсона да се Сједињене Државе ’боре против тирана али ослобађају обичне људе’“.

Амерички емисари били су нарочито активни у предреволуционарном Паризу. Званични циљ америчке мисије, коју је предводио Френклин, био је придобити монархистичку Француску за борбу против омражене Британије. Тринаест година касније, у Паризу је избила крвава Француска револуција, којом је свргнут „стари режим“ (Аncien regime), означавајући почетак епохе револуционарних ратова који су опустошили „Стари континент“. О последицама те револуције по Француску сведочи генерал Мармон: „Ко није видео Француску пре 18. бримера… тај не може ни замислити какву је пустош починила у њој револуција“. Паскије језгровито описује стање у Француској подвргнутој револуционарном терору: „Државна благајна празна; војници не добијају плату, не хране их, нити их одевају; сви путеви разорени; ни преко једног моста не може се прећи без опасности да се овај не сруши; реке и канали више нису пловни; јавне зграде и споменици су порушени; цркве затворене, звона занемела; поља опустошена; свуда пустош, сиромаштво и глад…“

С успоном САД ка глобалној надмоћи, додаје Сарџент, амерички председници постају „високи свештеници (тако замишљене) слободе и еманципације“. То је сама суштина америчког ексепционализма: вере у „америчку изузетност“, и то вере у скоро мистичном смислу. Амерички председници на себе преузимају обавезу да буду „апостоли америчке изузетности“, који широм света проносе идеју „слободе“, будући да, према формулацији Улиса Гранта, предводе „најслободнију од свих нација“. „Тиранин ће ускоро нестати“, обећао је Ирачанима Џорџ Буш Млађи непосредно уочи америчке инвазије на Ирак. „Дан вашег ослобођења је близу.“ Сада знамо да је у „цену тог ослобођења“ спадала и смрт преко 500.000 ирачке деце и да је ова жртва, према речима Мадлен Олбрајт, била вредна тога.

Тако је барем било, тврди Сарџент, све до састанка Трампа и Путина у Хелсинкију, када је, „стојећи поред руског председника Владимира Путина, амерички председник „изабрао другачији смер“: он је одбацио америчку изузетност „како би прогласио америчку еквиваленцију, па чак и америчко саучесништво“.

Урадити праву ствар
У чему се заиста састоји кривица Доналда Трампа?

„Током врућег лета 2018“, наставља Серџент, „Трамп је пригрлио тиране и моћнике. Он је успоставио имплицитну и експлицитну једнакост Сједињених Држава са неким од најгорих режима на планети.“ Штавише, амерички председник је „осрамотио савезнике у демократском свету и, што је још горе, оспорио je саму идеју Запада као међународне формације засноване на заједничком наслеђу просветитељства. Оно што проживљавамо после тога“, закључује исти аутор, „мање личи на осциловање између прагматизма и идеализма, које се понавља кроз историју америчких иностраних односа, а више на промену парадигме.“

Године 2013, управо на дванаесту годишњицу напада на Светски трговински центар у Њујорку, председник Руске Федерације Владимир Путин објавио је текст у Њујорк тајмсу под насловом Нико не жели да УН задеси судбина Лиге народа, у коме је, према општој оцени, одбацио „америчку изузетност“.

Неке од типичних америчких реакција на овај текст заслужују да буду поменуте. Роберт Мендез, председник Комитета за међународне односе америчког Сената, изјавио је за Си-Ен-Ен да му се после читања Путиновог коментара „скоро повраћало“. Председавајући Представничког дома Џон Бејнер био је једноставно „увређен“, док је за сенатора Џона Мекејна Путинов текст представљао „увреду за интелигенцију сваког Американца“.

После наредбе председника Трампа у априлу прошле године да америчке оружане снаге изврше ракетне ударе на Сирију, утицајни колумниста Фарид Закарија поздравио је овај „величанствени тренутак“: „Доналд Трамп је синоћ постао председник САД.“ „Док су Трампови ’сјајни и нови’ пројектили летели према Сирији“, примећује Панкрај Мишра, „Ен-Мери Слотер, бивша службеница у Обаминој администрацији и председница фондације Нова Америка, твитовала је да је председник урадио ’праву ствар… мада бомбардовање неће спасити сиријске грађане од многих других ужаса и противзаконито је по међународном праву’.“ Да ли је овде у питању прагматизам или идеализам америчке спољне и унутрашње политике?

 Паника у америчком зверињаку
Остаје чињеница да се ниједан европски званичник за протеклих пола века није усудио да оспори или доведе у питање „америчку изузетност“, односно „право“ Америке да предводи, ослобађа или брани Европу.

Пасивно трпећи америчке утицаје и усвајајући америчку визију света, закључује Клаудио Финци, Европа je током приближно седамдесет година изгубила сваку идеју о себи. Прихватајући идеју да је Европа постала Запад, односно „подређујући се (Америци) у души“ и „одустајући од европских традиција“, Европљани су заправо престали да буду Европљани.

У ствари, како примећује Дајана Џонстон, „европска (политичка) елита је седамдесет година васпитавана тако да буде послушна пудлица или кратконоги јазавичар у америчком зверињаку, и то путем интензивног обрађивања од стране америчких асоцијација за трансатлантску ’сарадњу’“. Они су „градили своје каријере на илузији да учествују у светској империји тако што прате америчке хирове“, на Блиском истоку и широм света. „Како пола века нису озбиљно размишљали о импликацијама свега тога, сада их на помисао да ће бити препуштени сами себи хвата паника.“  
[/restrict]