Književna kritika u službi geopolitike

Knjiga Borisa Bulatovića Oklevetana književnost nije samo važna kao jedna od retkih polemički napisanih naučnih studija, kakvih je u našoj nauci o književnosti sve manje, već i kao jedna enciklopedijska sinteza svih kulturnopolitičkih procesa koji uveliko oblikuju ne samo sadašnji već i budući položaj srpskog naroda u celini

Pokušavajući da dokaže na koji način su srpski nacionalisti upotrebili Njegošev Gorski vijenac kao inspiraciju za rat u Bosni i Hercegovini, te na koji način se čuveno delo uklapa u zapadnjačke predstave o „srpskoj ideologiji“, Slavoj Žižek citirao je stih Ivana Mažuranića, uveren da je u pitanju tvorevina vladike Rada. Ovaj primer, koji je naveo Milo Lompar u Pohvali nesavremenosti, ne samo da pokazuje duhovnu bedu mejnstrim filozofije, već na izvestan način, svojom epohalnom promašenošću koja istovremeno proizvodi željeni efekat, vrlo dobro ilustruje čitav koloplet pseudoakademskih pristupa kojima je srpska književnost bila podvrgnuta (a neretko je i dalje) od početka devedesetih godina do danas.
Bavljenje srpskom literaturom u uticajnim delovima akademske zajednice Zapada već preko dvadeset godina podrazumeva pisanje o jednoj književnosti čija se magistralna, klasična dela, ne tretiraju kao umetnosti reči, što je luksuz rezervisan za „velike književnosti“, već kao proizvodi jedne opasne, destruktivne ideologije. Srpska književnost u vizuri ovog dela akademske kritike delimični je, ali vrlo značajan, podstrekač srpskog nacionalizma koji je jedini razlog raspada Jugoslavije, te, sledstveno, čak i deli krivicu pripisanu svom narodu. Šta to konkretno znači?

[restrict] Na prvom mestu, to podrazumeva da porast interesovanja za srpsku književnost i srpske studije nije bio imanentno stručni impuls, potekao iz unutrašnjih slavističkih krugova, već je diktiran potrebama politike. Boris Bulatović u knjizi Oklevetana književnosti ubedljivo pokazuje kako su se slike o genocidnim Srbima iz novinarskog i publicističkog govora polako selile u pojedina književnokritička dela, zatim u akademsku kritiku i nauku, da bi se potom, u obrnutom redosledu, vratila u javnost kao gotovo kanonizovana predstava o identitetu srpskog naroda. Na drugom mestu, ovakvo kvalifikovanje srpske književnosti može značiti i da ona nije umetnička književnost, što u konačnici znači i da nije književnost uopšte, te je, sledstveno, ne treba ni čitati, ako ne u celini, a ono makar u onim njenim bitnim segmentima koji se tiču zavetne tradicije i rodoljubivog etosa, koliko god on bio umetnički uspeo. Konačno, ova optužnica podrazumeva i implicitno stvaranje jednog horizonta očekivanja koji, kanonizovan od strane institucija (dakle od instance moći) treba da indukuje modele poželjnog pisanja i pripovedanja i za same srpske pisce, ne bi li stekli afirmaciju na zapadu, ali sve više i u sopstvenoj zemlji.
Međutim, ukoliko se Gorskom vijencu i može pripisati, usled potpunog ali dopustivog nerazumevanja teksta, nedostatak multietničkog potencijala, može li se Hazarski rečnik smestiti u red tekstova koji neposredno, na propagandni način, pozivaju na vaskrs srpskog nacionalizma i rušenje Jugoslavije? Kako razumeti zaključak jednog zapadnog slaviste da su Milorad Pavić i Dobrica Ćosić podelili „posao“, pa je prvi bio zadužen za književno-propagandno delovanje kod više, obrazovane klase, dok su Ćosićevi romani trebali da rezonuju u osećajnosti i imaginaciji niže srednje i niže klase? Ukoliko, uzev u obzir ozbiljan naučni potencijal i domete ovih slavista (nećemo ih imenovati), ipak odbijemo prigovor gluposti ili nenaučnog mišljenja, ostaje mogućnost ideologizovanog čitanja dela, koje i među klasicima srpske književnosti treba da pronađe korene srpskog nacionalizma da bi se dokazala potreba za jednom temeljnom „denacifikacijom“ srpskog naroda, ili promenom svešću, kako je danas uobičajenije reći (kao da je i sama svest našeg naroda – nacistička!?). Ta denacifikacija, odnosno jedan purgatorijum srpske književnosti, kakav do sada nije viđen (mada je bilo onih koji su voleli da ga vide), zapravo nema ni svoj adekvatan termin. Ono što se u vreme borbe za autonomiju književne umetnosti zvalo „ideologizovanim čitanjem“ i bilo rezervisano za oštru, socrealističku kritiku, odjednom se pojavljuje u jednom proklamovano liberalnom, postideološkom svetu, pri tome često u nepriznatoj simbiozi sa temama, motivima, metodama ili rezultatima kulturmarksističke kritike u SFRJ. Otkuda ova anomalija?
Otuda, što po dubokom uverenju autora ovoga teksta, a što i Boris Bulatović navodi na nekoliko mesta u svojoj knjizi, napad na srpsku književnost prevashodno je pratio politički obračun sa srpskom državnošću i u tom procesu, transfer metoda, argumenata i predstava, u skladu sa političkim pragmatizmom Zapada, bio je moguć iz svih oblasti, tradicija i tekstualnih nasleđa. Prvi put, na leđima srpske književnosti, osetilo se šta znači kada književna kritika više nije sluškinja ni filozofije, ni ideologije već samo i jedino puke (geo)politike. Upravo metodsko šarenilo i nekonzistentnost ukazuju da je ovoga puta politika umešala prste: srpska književnost se delimično tretira, jedni pseudopostkolonijalnim zahvatom, kao imperijalna književnost, zatim se tretira maltene kao pandan Vagnerove muzike, dok s vremena na vreme se provlače difamatorni sudovi koji kao da su prepisani iz retrogradnih socrealističkih tekstova napisanih pre pobede modernizma u srpskoj kulturi druge polovina 20. veka.
Zbog toga je sasvim opravdano što je Boris Bulatović svoju analitičku pažnju usmerio i ka onim korpusima tekstova koji ovu direktivu protiv srpske književnosti sprovode na lokalnom nivou: ka antiandrićevskim i antinjegoševskim pokušajima. Autor na nekoliko mesta navodi važno zapažanje (koje glasno izostaje iz drugih apologija Andrićevog dela) da je „bošnjačka percepcija Andića tipološki srodna“ globalističkim napadima na srpsku književnost iako joj, strogo uzev, hronološki prethodi. No, i u ovom slučaju imamo na delu pragmatistički transfer metoda i argumentacije. Već je poznato da prve optužbe za antimuslimanski sentiment u Andrićevim delima potiču iz pera Šukrije Kurtovića, koji je srpskog nobelovca napadao sa pozicija doktrinarne odbrane „bratstva i jedinstva“. Kurtović, međutim, nije neko ko bi se olako mogao optužiti, pored antiandrićevskog, i za protivsrpsko delovanje, tim pre što je u pitanju osoba koja je pre Prvog svetskog rata svojski radila na nacionalizovanju slovenskog muslimanskog stanovništva u okvirima sekularnog srpskog identiteta. Kurtovićev sud, ispostavilo se, delio je i Mustafa Mulalić, član Centralnog nacionalnog komiteta JVuO (premda su njegovi napisi o Andriću ostali u rukopisnoj zaostavštini), što dodatno apsurdizuje čitav proces, ali ne i zaustavlja. Čitav ovaj set argumenata, obogaćen nijansama preuzetim iz marksističke kritike (iz tekstova Đorđa Jovanovića pre Drugog svetskog rata), preuzet je od strane bošnjačkih nacionalnih ideologa, Adila Zulfikarpašića i Muhameda Filipovića, da bismo konačno došli do čitavih tomova, poput knjiga Muhsina Rizvića ili Rusmira Mahmutćehajića, čiji procvat devedesetih godina, kao prevođenje političkih u (pseudo)naučne stavove nimalo slučajno koincidira sa opštim napadom na srpsku književnost u celini.
U rezultanti, potencijalne posledice su jasne: ukoliko iz srpske književnosti treba odstraniti sve zavetne sadržaje, one sadržaje koji pripadaju tradiciji kosovskog opredeljenja, od nje neće ostati ništa, na isti način kao što od srpske poezije dvadesetog veka ne ostaje ništa ukoliko se njen kanon preoblikuje u skladu sa Konstantinovićevom Filosofijom palanke. U jednom retrospektivnom maniru, koji podrazumeva sasvim anahrono pripisivanje krivice za rat devedesetih autorima koji ne samo da rat nisu doživeli već su i daleko pre njega promenili svetom, niz prokaženih dela i tekstova izgleda ovako: Memorandum SANU, Ćosićevi i Pavićevi romani (uz dodatak dela Vojislava Lubarde, Slobodana Selenića i Jovana Radulovića), Popina poezija, Andrićevi romani, Njegoš, epska poezija. Međutim, koliko god se iz naše perspektive ovakav redukcionistički čin doima preteranim, neopravdanim i nenaučnim, on je već deo jedne mreže tekstova i akademskih tradicija koji, sistemom međusobnog neproblematizovanog citiranja i preuzimanja sudova, postaje deo etabliranog pogleda na srpsku kulturu. Prvo poglavlje knjige Kristofera Klarka Mesečari odličan je primer kuda ovaj proces vodi: krivica pripisana srpskoj kulturi pomera se stotinu godina unazad i na Prvi svetski rat, što u sledećem koraku može značiti da je ona, kao takva, apriori nepoželjna, odnosno da se Srbima iz korena mora promeniti identitet i svest da bi postali prihvaćen (a zapravo tolerisan) član „evropske porodice“.
Zbog toga, knjiga Borisa Bulatovića Oklevetana književnost nije samo važna kao jedna od retkih polemički napisanih naučnih studija, kakvih je u našoj nauci o književnosti sve manje, već i kao jedna enciklopedijska sinteza svih kulturnopolitičkih procesa koji uveliko oblikuju ne samo sadašnji već i budući položaj srpskog naroda u celini. Kao takva, ona je duboko opominjuća jer nas suočava sa poraznom činjenicom da čak ni za književnost, a kamoli za jezik, kulturno nasleđe i zemlje srpskog naroda, u „vrlom novom svetu“ nema mesta. To, razume se, ne znači da u sam taj svet nismo dobrodošli – doduše, kao poluvarvarski rezervoar energije za gerontologizovana društva Zapada, ukratko – kao biomasa. [/restrict]