Račun bez krčmara

Ako su i Rusija i Kina s jedne, to jest naše strane, i Nemačka, Velika Britanija, Francuska i SAD s druge strane, protiv podele Kosova i Metohije, zbog čega se o tome uopšte govori kao o opciji koja je išta drugo do čisto teorijska?

Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, potrudio se da ne ostavi ni zrnce sumnje u pogledu ruskog stava prema Kosovu i Metohiji kada se ovog ponedeljka u Sočiju sastao sa svojim srpskim kolegom Ivicom Dačićem.

RUSIJA, KINA I PODELA KOSOVA „Rusija se“, rekao je Lavrov, a Lavrov je diplomata te su mu reči koje koristi precizno odmerene, tako da su ispunjenije značenjem nego što se to na prvi pogled čini, „neprestano zalaže za potpuno i rigorozno (polnoe neukosnitelьnoe, prema transkriptu Ministarstva inostranih poslova Rusije) sprovođenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.“ I još, u nastavku iste misli: „Podržavamo akcije koje Beograd preduzima kako bi ovaj, najvažniji međunarodni dokument bio ispunjen.“

Pun značaj ovih Lavrovljevih poruka, naravno, otkriva se tek kada se one stave u kontekst onoga što nam se dešava, a taj se kontekst dobrano iskristalisao posle (pre)dugog perioda skrivanja iza nejasnih formula kao što su sveobuhvatna normalizacija odnosa, odnosno kompromisno rešenje u sklopu koga mi treba da dobijemo nešto, a ne ništa. Sveobuhvatna normalizacija u međuvremenu je, kao što smo i znali da će biti, demaskirana kao zahtev da se saglasimo s ulaskom Republike Kosovo u Ujedinjene nacije, kompromisno pak rešenje za kojim traga zvanični Beograd, ispostavilo se tokom proteklih nekoliko nedelja, predstavlja poziv na podelu Kosova i Metohije koji se naziva razgraničenjem između Srba i Albanaca iako smo već jasno razgraničeni na Prokletijama.

Uzgred budi rečeno, kad smo već kod toga, „Vikiliks“ i njegove depeše američke diplomatije otkrivaju upadljivu sličnost ovakvog rešenja s nastojanjima za koja je zvanični Beograd sumnjičen još u vreme Borisa Tadića. „Prema Francuskoj, Srbija razmatra samo dve opcije pred predstojeće pregovore s Kosovarima. Jedna je otcepljenje severa, druga ’međunemački’ model“ (depeša 10BRUSSELS85 od 26. januara 2010), odnosno depeša 10BELGRADE25 od 5. februara iste godine: „Izvesno razumevanje za veću srpsku ulogu na severu i nad pet manastira na jugu, u kom slučaju će Beograd ’prihvatiti’, premda ne i priznati Kosovo. (…) Ova opcija najverovatnije oslikava ideju za koju je Beograd najviše zainteresovan.“

Elem, pošto su napokon i Zapad i Beograd otkrili svoje stavove, otkrila ih je i Moskva, citiranim rečima svog šefa diplomatije koje su namerno sročene tako da ne ostave prostora za nedoumice. Nema predaje, nema podele, nego potpuno i rigorozno poštovanje Rezolucije 1244 koja, treba li na to podsećati, propisuje suštinsku autonomiju (a ne nezavisnost) čitavog (a ne podeljenog) Kosova i Metohije u okviru Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Republike Srbije kao njene međunarodnopravne naslednice. Pa, s tim u vezi, kako jasno reče Lavrov, Beograd ima podršku Moskve u onim svojim postupcima koji služe ispunjavanju odredbi „najvažnijeg međunarodnog dokumenta“, Rezolucije 1244, ali je nema – rusku podršku – za postupke u vezi s Kosovom i Metohijom koji tome ne služe.

Hoćemo da ukažemo da je, stojeći pored jednog od najglasnijih domaćih zagovornika podele Kosova i Metohije kakav je Ivica Dačić, Sergej Lavrov poručio, a Dačić je to stoički izdržao, da Rusija ne podržava zvaničnu Srbiju u njenom pokušaju da podeli sopstvenu južnu pokrajinu. A i kako bi, budući da se više i ne krije da bi eventualni ulazak Kosova u Ujedinjene nacije ubrzao njegov (uz to možda i onoga što preostane od Srbije) ulazak u NATO, a poznato je kakav je stav Rusije prema daljem širenju NATO-a.

Pri čemu se ne sme iz vida izgubiti ni stav Kine o našem problemu, a kineski je stav istovetan ruskom. Ambasadora Kine u Beogradu Lija Mančanga već smo citirali na ovim stranicama, sada na to podsećamo: „Pitanje Kosova treba rešavati na osnovu Rezolucije (1244) Saveta bezbednosti… Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti je okvir u kome treba da se reši pitanje Kosova… Mi smatramo da taj problem treba rešiti, ali u okviru rezolucije SB i međunarodnog prava. U tom smislu podržavamo Srbiju.“
[restrict]

STAV ZAPADA „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije, taj dragoceni i neočekivani uvid u sve ono što nam se događalo iza naših leđa, opisuju i stav Zapada prema (teoretskoj) mogućnosti podele Kosova i Metohije. Depeša 10BELGRADE3, od 12. januara 2010: „Strategija (država tzv. Kvinte – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) mora da uključi koordinisano saopštenje sa najvišeg nivoa iz Vašingtona i evropskih prestonica da podela Kosova ne dolazi u obzir.“

Imajući takav stav u vidu, nimalo ne čudi način na koji je na ideje o podeli reagovala nemačka kancelarka Angela Merkel koja je, posle susreta s predsedavajućim Saveta ministara Bosne i Hercegovine Denisom Zvizdićem 13. avgusta, rekla da je „teritorijalni integritet zemalja Zapadnog Balkana neprikosnoven“ – to se, doduše, ne odnosi na Srbiju u njenim ustavnim granicama i granicama iz Rezolucije 1244, ali kancelarka se pravi da to ne primećuje – i istovremeno je, stoji u saopštenju nemačke vlade, „odbacila sve pokušaje da se preispitaju granice nacrtane posle rata koji je potresao Balkan tokom devedesetih. ’Ne možemo to da radimo’, naglasila je“, a isto je to, četiri dana kasnije, ponovila i prilikom susreta s premijerom Crne Gore Duškom Markovićem s kojim se, saopštila je crnogorska vlada, saglasila da „nema promena granica na Balkanu“, odnosno, prema saopštenju kabineta Merkelove, da je „od vitalnog značaja teritorijalni integritet svih država ponaosob“.

I britansko Ministarstvo spoljnih poslova, kako je američkom portalu „Bazfid“ izjavio njegov portparol, smatra da „normalizacija odnosa Srbije i Kosova“ treba da bude ostvarena „na osnovu priznanja nezavisnih i suverenih država u okviru njihovih sadašnjih granica. Verujemo da pozivi za ponovno crtanje državnih granica mogu da imaju destabilizujući efekat“, a slično je – „Granice su eksplozivne. Jednostavno, ne možete da znate šta će se dogoditi ako dirnete u granice“ – za isti portal rekao i jedan francuski diplomata.

I, najzad, Sjedinjene Američke Države. One se za podelu Kosova i Metohije, čini se, zalažu samo u svetu ovdašnjih provladinih tabloida. Mimo tog sveta, govoreći pred Odborom za spoljne poslove američkog Senata u kome teče proces potvrđivanja njegove nominacije – a slutimo da se na ovom mestu o američkoj spoljnoj politici ipak zna nešto više nego što znaju beogradski tabloidi – budući američki ambasador u Prištini Filip Kosnet rekao je: „Pozicija administracije SAD nije se promenila… Mislimo da je važno da obe vlade idu napred sa kreativnim rešenjima za dugoročne tenzije između Kosova i Srbije. Od ključne je važnosti da obe zemlje mogu da razgovaraju o novim idejama, ali to nije šifra za razmenu teritorija niti bilo šta slično tome.“

Čak ni spomenuti portal „Bazfid“, koji je inače više nego spreman da administraciju Donalda Trampa teško optuži kad god nanjuši bilo kakvo odstupanje od politike dosadašnjeg vašingtonskog establišmenta, ne tvrdi da je u ovom slučaju došlo do promene o kakvoj se govori u Beogradu: „Jedan zapadni diplomata baziran na Balkanu kaže da misli da je ’neverovatno’da Trampova administracija aktivno podržava ideju razmene teritorija ili podelu. Drugi diplomata kaže da američke kolege, na direktna pitanja, nikada otvoreno nisu rekle da podržavaju takvo rešenje. Ono što, međutim, uznemirava dugogodišnje poznavaoce prilika na Balkanu nije to što SAD aktivno podržavaju ili ne podržavaju ovu ideju, već nedostatak jasne pozicije SAD, kao i osećaj da se administracija povlači iz ovog regiona.“

HARADINAJEVA PRETNJA Što nam, sve zajedno, govori da podrške podeli naše južne pokrajine nema ni među silama koje podržavaju naš teritorijalni integritet, ni među silama koje ga narušavaju.

A na sve se to sad nadovezuje i političko raspoloženje na Kosovu i Metohiji, među tamošnjim Albancima.

Ako je, a čini se da jeste, kosovski predsednik Hašim Tači i iskazao spremnost da s Aleksandrom Vučićem razgovara o podeli Kosova i Metohije – koju jedan naziva korekcijom granice, a drugi razgraničenjem – njegov koalicioni partner i aktuelni premijer Ramuš Haradinaj poručio mu je otvoreno ovog ponedeljka da na to i ne pomišlja. RTK 2, prenosimo bez ispravki: „Znate šta znači dirati teritoriju i niko nema ovakav mandat da pregovara o teritoriji Kosova. Dijalog je politički samo za uzajamno priznanje… Niko nema pravo da pregovara o nezavisnosti teritorije Kosova koja je proglašena 17. februara (2008.)… Rasprava o pomeranju teritorije je nacionalna izdaja. Kao takva, kažnjava se u svakoj zemlji i od strane ljudi i od zakona. Niko nema pravo i ko god govori (o granicama) to je nacionalna izdaja… Pomeranje sadašnje teritorije zemlje ili operacija na postojećoj teritoriji zemlje, ili akcija protiv teritorije na kojoj smo proglasili nezavisnost – predstavlja izdaju… Niko nema mandat da govori o granicama. Ne želim da pričamo o teritoriji. Predsednik Tači ne bi trebalo da se usudi, premijer se ne usuđuje, a ni predsednik skupštine Veselji ne bi trebalo da govori o teritoriji.“

PITANJE TAKTIKE Od izostanka podrške velikih sila bez kojih je bilo kakvo rešenje kosmetskog problema nemoguće, pa do unutrašnje političke dinamike u Prištini koju Haradinajeve reči ilustruju savršeno, tobožnje kompromisno rešenje, u vidu protivustavne podele naše državne teritorije – član 8 Ustava Srbije: „Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava“ – za šta se zvanični Beograd zalaže sve otvorenije, deluje kao da je unapred osuđeno na propast. Mrtvorođenče, iliti račun bez krčmara.

A opet, već i samim spominjanjem podele Kosova, sve i ako je reč o inicijativi koja ima male do nikakve šanse za uspeh iz razloga koje smo citirali, zvaničnom Beogradu uspelo je da postigne dva, nažalost, predvidiva efekta. Pričajući o podeli Kosova, uspeli su da podele i srpsku vladu i srpsko društvo, i uspeli su da u retoričku igru podele ubace čak i delove teritorije centralne Srbije, Preševo, Bujanovac i Medveđu, što svakako ne doprinosi stabilizaciji tamošnjih prilika, o taktičkoj umešnosti naših pregovarača koja je proizvela ovakav rezultat da i ne govorimo.

Ili pak nikakve ozbiljne i promišljene taktike, zapravo, i nema? To bi moglo da objasni totalnu neusaglašenost između stavova koje manje ili više direktno iznose Aleksandar Vučić i Ivica Dačić o podeli Kosmeta, stava koji je, makar sebi na čast, s Hilandara preneo ministar Nenad Popović („Moramo učiniti sve da čitavo Kosovo, kako i piše u našem Ustavu i Rezoluciji 1244, ostane Srbija!“), i onoga što izgovara premijerka Ana Brnabić, netačno a pritom opasno sugerišući da je nezavisnost Kosova već svršena stvar: „Celo društvo treba da se pokrene ka rešenju, izvuče glavu iz prošlosti i okrene budućnosti koju sada stvaramo. To znači da se građanima ne nude rešenja koja lepo zvuče a koja, na žalost, nemaju nikakvo utemeljene u realnosti i političkom trenutku u kome se nalazimo. Da li ćemo promovisati ideje koje su prevaziđene jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koje najmoćnije zemlje sveta smatraju već zatvorenim pitanjem, ili ćemo pokazati zrelost i tražiti kompromis u okvirima mogućeg?“

O mogućem odsustvu promišljene dugoročne strategije, najzad, govori i kratko podsećanje na Prvi briselski sporazum. Ako, naime, aktuelna vlast sve vreme teži podeli Kosova, a to pre svega znači pripajanje njegovog severnog dela ostatku Srbije, zašto je briselskim sporazumom ukinula našu policiju, pravosuđe… na severu Kosova, izmenivši faktičko stanje na terenu koje je takvom rešenju išlo u prilog, i time dodatno oslabilo svoju pregovaračku poziciju?

Ili je pak – to jest ako ćemo aktuelnim vlastima dati i trećeg topa fore – moguće pomisliti da je zapravo reč o izuzetno promišljenoj taktici, u kojoj tražimo ono što unapred znamo da ne možemo da dobijemo, kako bi nam to onda poslužilo kao izgovor za naše odbijanje?

Kako god, gledali u prošlost ili se veselo okretali u budućnost, izvesno je da budućnost ne može da nam bude nimalo svetla ako se produbi razdor koji već tinja između aktuelne vlasti, a svaka vlast je prolazna, i srpske crkve kao jedine institucije koja postoji sve vreme postojanja našeg svetosavskog naroda.

A patrijarh srpski Irinej bio je ovih dana, po ko zna koji put, sasvim jasan: „Pomolimo se Gospodu da Gospod učini (…) da Kosovo ostane srpsko kao što je vazda bilo. Ne smemo nikada dozvoliti da ga nekome predamo… Neka ga okupiraju, uzmu, ali mi ne smemo nikako dati svoju svetu zemlju jer narod kaže: Ono što se silom uzme, na neki način se i vrati, a to imamo dokaza kod naroda jevrejskog koji je dve hiljade godina čekao da se vrati u Jerusalim, i vratio se. Ima mnogo mudrih ljudi koji govore i misle da se još uvek dešavaju velika previranja u ovome svetu i da to pitanje ne smemo nikada tako brzo da rešimo, nego da se borimo da ga sačuvamo, pa ako ga, ne daj Bože, izgubimo, da se borimo da ga vratimo.“        

[/restrict]