Prekomponovanje kosovske krivice

Koji su putevi i stranputice propagandnih igara oko sudbine naše južne pokrajine

Kako se približava, ili nekima deluje da se približava, neki vid rasplitanja kosovskog čvora – podelom ili na neki drugi način – pojedini mediji, političari i drugi javni delatnici počeli su naglašeno da optužuju razne aktere iz naše nedavne prošlosti za gubitak Kosova i Metohije.

LOV NA „VEŠTICE“ Ono što nam se otima, ali ipak još nije oteto do kraja, uporedo se predstavlja kao već izgubljeno i za to se traže, po pravilu, neadekvatni krivci i daju nakaradna objašnjenja. Cilj je, po svemu sudeći, da ono što, eventualno, izdejstvujemo izgleda kao ogroman dobitak a krivica za predato bude prebačena na nekoga u prošlosti. Marketinški je to razumljivo, ali moralno je, pogotovo na način kako se radi, sporno. Osnovano je da se sagleda ko je kriv za nemilo aktuelno stanje naše okupirane južne pokrajine, ali ne onako kako se čini. Već i realan pristup bi dosta koristio sadašnjoj vlasti a bio bi vrednosno utemeljen. Otuda mi je, na prvu loptu, neshvatljivo zašto se pribegava lovu na veštice i tolikom recikliranju laži. Da potražimo odgovor.

[restrict]

BROZOVA KRIVICA Ovih dana nam sa raznih strana poručuju da je Kosovo izgubio Slobodan Milošević. On je za sve „kriv“. U drugoj, manje rasprostranjenoj varijanti, za njegov gubitak je odgovoran onaj ko ga je smenio u predsedničkoj fotelji, to jest Vojislav Koštunica. To nije tačno, kao ni ono prvo. Za temeljnu albanizaciju Kosova i Metohije, i udaljavanje tih krajeva od ostatka Srbije, kriv je pre svega režim Josipa Broza Tita. Naravno, ne samo taj jugoslovenski diktator hrvatskog porekla već i njegove srpske sluge. Novi talas srpske kosovske golgote, kojim su zamrznute mnoge okupacione tekovine, započeo je s dolaskom komunista na vlast, da bi posle izvesne pauze dobio novi zamah smenom Aleksandra Rankovića i otpočinjanjem konfederalizacije Jugoslavije.
Kraljevina Jugoslavija, uz sve mane koje je imala a imala ih je mnogo, ipak se koliko-toliko uspešno nosila s negativnim osmanlijskim demografskim nasleđem na Kosovu i Metohiji. Pre turskog osvajanja srpskih zemalja u tim krajevima gotovo i da nije bilo Albanaca. Njih, posle velike seobe Srba s kraja 17. veka, značajnije naseljavaju osvajači ili pak pružaju podršku njihovoj najezdi na prostore Stare Srbije. Krajem 19. veka, uz plimu nasilja nad Srbima do koje je došlo sa okončanjem srpsko-turskih ratova 1876–1878. i Prizrenskom ligom, Albanci postaju većina na Kosovu, da bi pred početak Prvog balkanskog rata njihov udeo dosegao 70 posto, dok je zastupljenost Srba pala na svega oko 25 odsto.
Uslovno rečeno, onim što se u modernoj sociologiji zove „afirmativna akcija“ – podsticanjem grupa koje su vekovima bile izložene diskriminaciji i progonima – Kraljevina Jugoslavija je udeo Srba podigla na maltene 40 odsto, dok je zastupljenost Albanaca samim time pala ispod 60 odsto. Međutim, mnogi Srbi, pogotovo doseljenici iz međuratnog perioda, proterani su s Kosova posle nemačko-italijanske okupacije 1941. Ubijeno je na hiljade pripadnika našeg naroda. Posle „oslobođenja“, umesto da ono što je bilo moguće isprave a sve zločine pokušaju da kazne, titoističke vlasti zabranile su povratak srpskim prognanicima a brojne albanske krivce amnestirale. Zatim je uspostavljena autonomna oblast koja je kasnije prerasla u pokrajinu. Na novim osnovama je tako, prvo tiho, a od druge polovine 60-ih godina i burno, kao što smo rekli, nastavljena albanizacija Kosova i Metohije.

RAFALI LAŽI Sve to uglavnom izbegavaju da kažu oni što sada, s drugosrbijanskih i sličnih pozicija, pozerski kukaju nad našim gubitkom Kosova i Metohije. Jer neretko se radi o neotitoistima za koje je Josip Broz bio mudri i tolerantni državnik a Jugoslavija rajska zemlja. A radilo se, oko toga nema dileme, o srbožderu koji nam je naneo veću štetu i od Osmanlija, odnosno o državi koja je bila mašina za mlevenje srpskih interesa. Prva Jugoslavija je to bila posredno, zbog propuštenih šansi da rešimo svoje nacionalno pitanje i trulih kompromisa koje je pravila s Hrvatima i drugim koji su je osporavali. Druga je to bila u direktnom, kominternovskom vidu. To što su mnogi Srbi, kao pojedinci, u jednom razdoblju pristojno živeli, ne amnestira režim o kome pričamo, njegovog nosioca i državu u kojoj se sve to dešavalo, od odgovornosti za sistematsko gaženje srpskih interesa.
No upravo to pokušavaju lažima da učine unuci titoizma. Jedna od njihovih laži je i da je Milošević izgubio Kosovo koje je, kao, pre njega bilo čvrsto u našim rukama. Zapravo, on ga je na neko vreme povratio. Posle ustavnih amandmana koji su mu prethodili i Ustava iz 1974, Kosovo je dospelo u poziciju da je u sastavu Srbije skoro taman koliko i prema Rezoluciji OUN 1244. Znači, na papiru! Štaviše, sada bar relativno držimo sever Kosova, pre Miloševića su i njega Albanci počeli da osvajaju izgradnjom vikendica na obroncima Kopaonika. Slobodan Milošević je uspeo da se izbori da podeljena Srbija bude reintegrisana. To, kada se radi o našoj južnoj pokrajini, nažalost nije uspeo da održi. Ali i ko bi, kada bi se suočio s NATO agresijom u okolnostima dok je Rusija klečala?
Da li je Milošević, sam ili pod bilo čijim uticajem, pogrešio što nije prepoznao značaj pada Berlinskog zida? Jeste! I to nas je višestruko koštalo. Ali teško je reći šta bi bilo s Kosovom i da je bilo drugačije. Šta bi bilo kad bi bilo može da rezultira s hiljadu priča. U svakom slučaju nesporno je da je mnogo veća krivica razbojnika koji je opljačkao putnika nego vođe karavana koji je krenuo pogrešnim putem, tj. onim gde prvi vreba. Oni što sada za kosovski zločin okrivljuju Miloševića time namerno ili iz ostrašćenosti previđaju i amnestiraju NATO razbojnike. Nekadašnji lider Srbije o kome pričamo nosi svoj deo odgovornosti za sudbinu Kosova, ali nose ga i mnogi drugi prošli i aktuelni akteri na srpskoj političkoj sceni u proteklih trideset godina, i krajnje je uprošćeno i iskrivljeno predimenzionirati to i reći da je bilo ko od njih izgubio Kosovo. Ako to već želimo da radimo, tako nešto ima smisla činiti samo u vezi s Titom i njegovim satrapima!

KOSOVSKI MARATON Što se tiče Vojislava Koštunice, njemu se mora priznati sledeće: da nije imao, onda kada je intenzivirana mirnodopska NATO agresija povodom Kosova, nepopustljiv i hrabar stav povodom njegove odbrane, evroatlantski centri moći bi pre desetak godina, kao što su i planirali, završili priču oko Kosova. To što im se u tome suprotstavio koštalo je Koštunice vlasti, a donosi mu i dalje polivanje propagandnom prljavštinom. Neotitoisti i njihovi strani mentori ne mogu da mu oproste što je uspeo da im poremeti planove i naturi trku u kosovskom maratonu. Njega, bez pozicije koju je Koštunica nametnuo srpskoj političkoj eliti u prošloj deceniji ovog veka, ne bi ni bilo. Doduše, mi teško u toj trci možemo da pobedimo, ali možda nešto i izvučemo (a deluju mi kao bajke priče da nam je Zapad nudio povoljnu podelu pre 2008), i što je još važnije, držimo liniju odbrane na Kosovu i sprečavamo da se novo težište udara na srpske interese prenese na Republiku Srpsku, Vojvodinu ili Rašku oblast.
Naivno je pomisliti da mi s onima što od kraja prošlog veka komadaju srpski prostor imamo samo kosovski problem. Čak i sada, kada su donedavno na Zapadu dominantni mondijalistički krugovi izgubili pređašnji značaj, i preti im nova serija poraza sledeće godine, oni drže mač iznad RS. Da bolje stoje i imaju snagu i vreme da se temeljno bave Srbima, sečiva bi mnogo ozbiljnije pretila i već pomenutim delovima Srbije. Ono se i sada ozbiljno približava našem tkivu na jugu centralne Srbije. Ali to je već delimično druga priča. Radi se umnogome o krivici naših političara, medija i drugih delatnika, koji olako pristaju pa nude da menjaju naše za naše. I to van konteksta koji podrazumeva šire rešavanje srpskog pitanja, tj. insistiranje na samoopredeljenju za RS i internacionalizaciji srpskog pitanja u Crnoj Gori gde su naši sunarodnici izloženi identitetskog genocidu.

PROPAGANDISTIČKA LEGIJA Da se vratimo na to zašto se baš sada vodi propagandna kampanja o kojoj je bilo reči. Već smo videli da je razumljivo da vlast želi da relativizuje svoju odgovornosti. Kako god da se s njim nosi, činjenica je da je ona kosovski problem nasledila a ne stvorila, kao što neki iz opozicije – gle paradoksa, neretko mnogo odgovorniji od onih koji su sada u foteljama, zbog svega što su činili dok su bili na vlasti, pogotovo posle 2008. kada je udarnički rušena Koštuničina linija odbrane Kosova – propagandno tvrde. Druga strana medalje je kako se u vezi s rečenim postupa, odnosno na kojim osnovama se deluje sa ciljem oblikovanja stavova građana o kosovskoj krivici.
Vlastima je bitno da ono što nameravaju da učine deluje kao jedino racionalno moguće, a da bes naroda, zbog toga ga ima i biće ga više, bude usmeren ka nekome drugom. Još ako to može da se iskoristi u aktuelnim političkim nadmetanjima, onda je efekat dupli. Dopalo nam se tako nešto ili ne, to je uobičajeni borbeni potez u arenama u kojima se kotrlja lopta državne moći. Ali nije, da ponovim, za to potreban pristup kosovskoj prošlosti koji sada dominira. No on je dobra prilika da vidimo ko se sve okupio oko kule državne moći i kako mnogi iz te bulumente jedino umeju da prosuđuju o našoj nacionalnoj stvari i njenoj prošlosti.
Zapad je u Srbiji prvo gerilski, a s dolaskom na vlast Miloševića, te početkom kraja komunističkih sistema u Evropi i otvoreno, razvijao svoj propagandni aparat. Danas za mnoge njegove elemente evroatlantski koncern nema više volju da izdvaja sredstva. A nekadašnji lokalni „žuti“ kartel se umnogome urušio i ostao bez sredstava da bi sam mogao da nosi veće finansijsko breme. Tako su prozapadni (dez)informativni jurišnici u najbanalnijem vidu postali medijski najamnici, koji, ako su potpuno nezadovoljni i prepušteni sami sebi, mogu da prave dosta problema i vladajućim strukturama. Zato ih, ali i da bi ih upotrebio protiv svojih protivnika, kao i iskoristio radi obrade dela građana koji je navikao na pomenute drugosrbijanske glasnogovornike – aktuelni establišment u značajnom obimu angažuje.

DRUGOSRBIJANSKE STRASTI „Žuti“ prebezi u redove sadašnje vlasti, njeni drugosrbijanski medijski eksponenti, NVO konvertiti, svesni su da moraju prilježno da služe nove gospodare. Makar ih intimno mrzeli. Često su te političke poturice gore u vođenju harangi na protivnike sadašnje vlasti ili veličanju njenog vrha, nego stari SNS-ovci. Dobro znaju kako da se umile i šta se od njih očekuje da rade kako bi bili nagrađivani. Uz to, medijski iskusni, znaju i da im često ostaje značajni manevarski prostor da sami definišu kako da obave zadatke. Tu se krije koren prljave kampanje protiv mrtvog Miloševića i, srećom, živog ali politički neaktivnog Koštunice.
Drugosrbijanski propagandisti su puni stare mržnje prema njima i, kad god imaju priliku, nastoje da je ispolje. Sada im se, u vezi s pripremom terena za implementaciju očekivanog kosovskog rešenja i traženjem krivca za to što Srbi, kako god bilo, čak i da nešto dobiju zauzvrat moraju da ispiju još jednu, veću ili manju, čašu žuči – ukazala mogućnost da rade šta najbolje znaju. Pljuju Srbe što nisu dovoljno posvećeni modernizaciji i racionalni, napadaju lidere koji su već tradicionalno predmet njihove zlobe zbog stanja u kome se Kosovo nalazi, opanjkavaju Rusiju da nam, navodno, nije iskreni prijatelj te nam pomaže samo zbog svog računa.
Sve to je razumljivo, ali je višeslojno štetno. Koliko je netačno da ne ponavljam. Bitno je istaći da je štetno ne samo za Srbiju već i za aktuelnu vlast. Oni koji joj služe u „žutim“ dresovima svojom ostrašćenošću prave joj medveđu uslugu. Naizgled obavljaju koristan posao za vlast, ali on može da se obavi i na drugi način. Ovako ona dobija nepotrebnu negativnu etiketu u očima nemalog dela građana. Jer možda je za nas mnogo toga na Kosovu i izgubljeno, ali svakome ko stvari želi da sagleda iole racionalno, jasno je da nije izgubljeno sve, i da su za loše stanje krivi J. B. Tito, srpski titoisti, NATO, „žuti“ kartel, a ne oni koji su Kosovo branili pa makar u tome i grešili. Kada se oni satanizuju od strane izvornih i novopečenih drugosrbijanaca koji imaju neke linkove s vodećim ljudima Srbije, ispada da oni stoje iza toga te im je cilj da bude oživljena drugosrbijanska verzija naše novije prošlosti. A jedno je kada građani polaze od toga da vlast iznuđeno, iz pragmatizma, pravi bolne kompromise oko Kosova, a drugo je kada se uvreži mišljenje da to čini jer je prihvatila ideološke konstrukcije neotitoista.

[/restrict]