Прекомпоновање косовске кривице

Који су путеви и странпутице пропагандних игара око судбине наше јужне покрајине

Како се приближава, или некима делује да се приближава, неки вид расплитања косовског чвора – поделом или на неки други начин – поједини медији, политичари и други јавни делатници почели су наглашено да оптужују разне актере из наше недавне прошлости за губитак Косова и Метохије.

ЛОВ НА „ВЕШТИЦЕ“ Оно што нам се отима, али ипак још није отето до краја, упоредо се представља као већ изгубљено и за то се траже, по правилу, неадекватни кривци и дају накарадна објашњења. Циљ је, по свему судећи, да оно што, евентуално, издејствујемо изгледа као огроман добитак а кривица за предато буде пребачена на некога у прошлости. Маркетиншки је то разумљиво, али морално је, поготово на начин како се ради, спорно. Основано је да се сагледа ко је крив за немило актуелно стање наше окупиране јужне покрајине, али не онако како се чини. Већ и реалан приступ би доста користио садашњој власти а био би вредносно утемељен. Отуда ми је, на прву лопту, несхватљиво зашто се прибегава лову на вештице и толиком рециклирању лажи. Да потражимо одговор.

[restrict]

БРОЗОВА КРИВИЦА Ових дана нам са разних страна поручују да је Косово изгубио Слободан Милошевић. Он је за све „крив“. У другој, мање распрострањеној варијанти, за његов губитак је одговоран онај ко га је сменио у председничкој фотељи, то јест Војислав Коштуница. То није тачно, као ни оно прво. За темељну албанизацију Косова и Метохије, и удаљавање тих крајева од остатка Србије, крив је пре свега режим Јосипа Броза Тита. Наравно, не само тај југословенски диктатор хрватског порекла већ и његове српске слуге. Нови талас српске косовске голготе, којим су замрзнуте многе окупационе тековине, започео је с доласком комуниста на власт, да би после извесне паузе добио нови замах сменом Александра Ранковића и отпочињањем конфедерализације Југославије.
Краљевина Југославија, уз све мане које је имала а имала их је много, ипак се колико-толико успешно носила с негативним османлијским демографским наслеђем на Косову и Метохији. Пре турског освајања српских земаља у тим крајевима готово и да није било Албанаца. Њих, после велике сеобе Срба с краја 17. века, значајније насељавају освајачи или пак пружају подршку њиховој најезди на просторе Старе Србије. Крајем 19. века, уз плиму насиља над Србима до које је дошло са окончањем српско-турских ратова 1876–1878. и Призренском лигом, Албанци постају већина на Косову, да би пред почетак Првог балканског рата њихов удео досегао 70 посто, док је заступљеност Срба пала на свега око 25 одсто.
Условно речено, оним што се у модерној социологији зове „афирмативна акција“ – подстицањем група које су вековима биле изложене дискриминацији и прогонима – Краљевина Југославија је удео Срба подигла на малтене 40 одсто, док је заступљеност Албанаца самим тиме пала испод 60 одсто. Међутим, многи Срби, поготово досељеници из међуратног периода, протерани су с Косова после немачко-италијанске окупације 1941. Убијено је на хиљаде припадника нашег народа. После „ослобођења“, уместо да оно што је било могуће исправе а све злочине покушају да казне, титоистичке власти забраниле су повратак српским прогнаницима а бројне албанске кривце амнестирале. Затим је успостављена аутономна област која је касније прерасла у покрајину. На новим основама је тако, прво тихо, а од друге половине 60-их година и бурно, као што смо рекли, настављена албанизација Косова и Метохије.

РАФАЛИ ЛАЖИ Све то углавном избегавају да кажу они што сада, с другосрбијанских и сличних позиција, позерски кукају над нашим губитком Косова и Метохије. Јер неретко се ради о неотитоистима за које је Јосип Броз био мудри и толерантни државник а Југославија рајска земља. А радило се, око тога нема дилеме, о србождеру који нам је нанео већу штету и од Османлија, односно о држави која је била машина за млевење српских интереса. Прва Југославија је то била посредно, због пропуштених шанси да решимо своје национално питање и трулих компромиса које је правила с Хрватима и другим који су је оспоравали. Друга је то била у директном, коминтерновском виду. То што су многи Срби, као појединци, у једном раздобљу пристојно живели, не амнестира режим о коме причамо, његовог носиоца и државу у којој се све то дешавало, од одговорности за систематско гажење српских интереса.
Но управо то покушавају лажима да учине унуци титоизма. Једна од њихових лажи је и да је Милошевић изгубио Косово које је, као, пре њега било чврсто у нашим рукама. Заправо, он га је на неко време повратио. После уставних амандмана који су му претходили и Устава из 1974, Косово је доспело у позицију да је у саставу Србије скоро таман колико и према Резолуцији ОУН 1244. Значи, на папиру! Штавише, сада бар релативно држимо север Косова, пре Милошевића су и њега Албанци почели да освајају изградњом викендица на обронцима Копаоника. Слободан Милошевић је успео да се избори да подељена Србија буде реинтегрисана. То, када се ради о нашој јужној покрајини, нажалост није успео да одржи. Али и ко би, када би се суочио с НАТО агресијом у околностима док је Русија клечала?
Да ли је Милошевић, сам или под било чијим утицајем, погрешио што није препознао значај пада Берлинског зида? Јесте! И то нас је вишеструко коштало. Али тешко је рећи шта би било с Косовом и да је било другачије. Шта би било кад би било може да резултира с хиљаду прича. У сваком случају неспорно је да је много већа кривица разбојника који је опљачкао путника него вође каравана који је кренуо погрешним путем, тј. оним где први вреба. Они што сада за косовски злочин окривљују Милошевића тиме намерно или из острашћености превиђају и амнестирају НАТО разбојнике. Некадашњи лидер Србије о коме причамо носи свој део одговорности за судбину Косова, али носе га и многи други прошли и актуелни актери на српској политичкој сцени у протеклих тридесет година, и крајње је упрошћено и искривљено предимензионирати то и рећи да је било ко од њих изгубио Косово. Ако то већ желимо да радимо, тако нешто има смисла чинити само у вези с Титом и његовим сатрапима!

КОСОВСКИ МАРАТОН Што се тиче Војислава Коштунице, њему се мора признати следеће: да није имао, онда када је интензивирана мирнодопска НАТО агресија поводом Косова, непопустљив и храбар став поводом његове одбране, евроатлантски центри моћи би пре десетак година, као што су и планирали, завршили причу око Косова. То што им се у томе супротставио коштало је Коштунице власти, а доноси му и даље поливање пропагандном прљавштином. Неотитоисти и њихови страни ментори не могу да му опросте што је успео да им поремети планове и натури трку у косовском маратону. Њега, без позиције коју је Коштуница наметнуо српској политичкој елити у прошлој деценији овог века, не би ни било. Додуше, ми тешко у тој трци можемо да победимо, али можда нешто и извучемо (а делују ми као бајке приче да нам је Запад нудио повољну поделу пре 2008), и што је још важније, држимо линију одбране на Косову и спречавамо да се ново тежиште удара на српске интересе пренесе на Републику Српску, Војводину или Рашку област.
Наивно је помислити да ми с онима што од краја прошлог века комадају српски простор имамо само косовски проблем. Чак и сада, када су донедавно на Западу доминантни мондијалистички кругови изгубили пређашњи значај, и прети им нова серија пораза следеће године, они држе мач изнад РС. Да боље стоје и имају снагу и време да се темељно баве Србима, сечива би много озбиљније претила и већ поменутим деловима Србије. Оно се и сада озбиљно приближава нашем ткиву на југу централне Србије. Али то је већ делимично друга прича. Ради се умногоме о кривици наших политичара, медија и других делатника, који олако пристају па нуде да мењају наше за наше. И то ван контекста који подразумева шире решавање српског питања, тј. инсистирање на самоопредељењу за РС и интернационализацији српског питања у Црној Гори где су наши сународници изложени идентитетског геноциду.

ПРОПАГАНДИСТИЧКА ЛЕГИЈА Да се вратимо на то зашто се баш сада води пропагандна кампања о којој је било речи. Већ смо видели да је разумљиво да власт жели да релативизује своју одговорности. Како год да се с њим носи, чињеница је да је она косовски проблем наследила а не створила, као што неки из опозиције – гле парадокса, неретко много одговорнији од оних који су сада у фотељама, због свега што су чинили док су били на власти, поготово после 2008. када је ударнички рушена Коштуничина линија одбране Косова – пропагандно тврде. Друга страна медаље је како се у вези с реченим поступа, односно на којим основама се делује са циљем обликовања ставова грађана о косовској кривици.
Властима је битно да оно што намеравају да учине делује као једино рационално могуће, а да бес народа, због тога га има и биће га више, буде усмерен ка некоме другом. Још ако то може да се искористи у актуелним политичким надметањима, онда је ефекат дупли. Допало нам се тако нешто или не, то је уобичајени борбени потез у аренама у којима се котрља лопта државне моћи. Али није, да поновим, за то потребан приступ косовској прошлости који сада доминира. Но он је добра прилика да видимо ко се све окупио око куле државне моћи и како многи из те булументе једино умеју да просуђују о нашој националној ствари и њеној прошлости.
Запад је у Србији прво герилски, а с доласком на власт Милошевића, те почетком краја комунистичких система у Европи и отворено, развијао свој пропагандни апарат. Данас за многе његове елементе евроатлантски концерн нема више вољу да издваја средства. А некадашњи локални „жути“ картел се умногоме урушио и остао без средстава да би сам могао да носи веће финансијско бреме. Тако су прозападни (дез)информативни јуришници у најбаналнијем виду постали медијски најамници, који, ако су потпуно незадовољни и препуштени сами себи, могу да праве доста проблема и владајућим структурама. Зато их, али и да би их употребио против својих противника, као и искористио ради обраде дела грађана који је навикао на поменуте другосрбијанске гласноговорнике – актуелни естаблишмент у значајном обиму ангажује.

ДРУГОСРБИЈАНСКЕ СТРАСТИ „Жути“ пребези у редове садашње власти, њени другосрбијански медијски експоненти, НВО конвертити, свесни су да морају приљежно да служе нове господаре. Макар их интимно мрзели. Често су те политичке потурице горе у вођењу харанги на противнике садашње власти или величању њеног врха, него стари СНС-овци. Добро знају како да се умиле и шта се од њих очекује да раде како би били награђивани. Уз то, медијски искусни, знају и да им често остаје значајни маневарски простор да сами дефинишу како да обаве задатке. Ту се крије корен прљаве кампање против мртвог Милошевића и, срећом, живог али политички неактивног Коштунице.
Другосрбијански пропагандисти су пуни старе мржње према њима и, кад год имају прилику, настоје да је испоље. Сада им се, у вези с припремом терена за имплементацију очекиваног косовског решења и тражењем кривца за то што Срби, како год било, чак и да нешто добију заузврат морају да испију још једну, већу или мању, чашу жучи – указала могућност да раде шта најбоље знају. Пљују Србе што нису довољно посвећени модернизацији и рационални, нападају лидере који су већ традиционално предмет њихове злобе због стања у коме се Косово налази, опањкавају Русију да нам, наводно, није искрени пријатељ те нам помаже само због свог рачуна.
Све то је разумљиво, али је вишеслојно штетно. Колико је нетачно да не понављам. Битно је истаћи да је штетно не само за Србију већ и за актуелну власт. Они који јој служе у „жутим“ дресовима својом острашћеношћу праве јој медвеђу услугу. Наизглед обављају користан посао за власт, али он може да се обави и на други начин. Овако она добија непотребну негативну етикету у очима немалог дела грађана. Јер можда је за нас много тога на Косову и изгубљено, али свакоме ко ствари жели да сагледа иоле рационално, јасно је да није изгубљено све, и да су за лоше стање криви Ј. Б. Тито, српски титоисти, НАТО, „жути“ картел, а не они који су Косово бранили па макар у томе и грешили. Када се они сатанизују од стране изворних и новопечених другосрбијанаца који имају неке линкове с водећим људима Србије, испада да они стоје иза тога те им је циљ да буде оживљена другосрбијанска верзија наше новије прошлости. А једно је када грађани полазе од тога да власт изнуђено, из прагматизма, прави болне компромисе око Косова, а друго је када се уврежи мишљење да то чини јер је прихватила идеолошке конструкције неотитоиста.

[/restrict]