Marija Obradović – Kako su samoupravljači postali obespravljena raja?

Neoliberalni genocid – uzroci i posledice, ili šta je, po uvidima „Pečatove“ sagovornice, privatizacija donela Srbiji i njenim građanima

Razgovarao Vladimir Dimitrijević  Fotografije Milan Timotić

Dr Marija Obradović je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Objavila je brojne naučne radove u zemlji i inostranstvu, od koji su najznačajnije knjige Narodna demokratija u Jugoslaviji 1945–1952 (Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 1995), te Hronika tranzicionog groblja. Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji 1989–2012 („Filip Višnjić“, Beograd, 2017), koja je i povod razgovora za „Pečat“.

Podrobnom analizom ukazali ste na činjenice u vezi s procesom privatizacije koji se odvijao u Srbiji od 1989. do 2012. godine. Kada je privatizacija počinjala, tvrdilo se da je to izvrsna šansa posustaloj socijalističkoj privredi da se digne iz mrtvih, ali rezultat bi se dao opisati poznatim grafitom: KAD JA TAMO, A ONO MEĐUTIM. Po vašim uvidima došlo je do deindustrijalizacije, pada produktivnosti, velikog smanjenja BDP-a, rasta nezaposlenosti, siromašenja radničke klase i stvaranja monopolističkog kapitalizma. Kako je sve to postalo moguće?

Osnovni razlog zbog koga je privatizacija društvenog kapitala u Srbiji, ali i u drugim zemljama Istočne Evrope, dovela do sistemske krize društva (deindustrijalizacija, narušavanje tekovina urbanizacije, pauperizacija radničke klase, drastično smanjenje stanovništva, nizak prirodni priraštaj, visoka smrtnost, masovno iseljavanje, kolaps obrazovnog, zdravstvenog i sistema socijalne zaštite, porast kriminala, korupcije, nasilja i siromaštva, urušavanje umetničkog i kulturnog stvaralaštva i razvoja nauke i tehnologije itd.) leži u sklopu pogrešnih neoliberalnih ideoloških stavova da privatna svojina sama po sebi omogućava efikasno poslovanje bilo na nivou individualnog preduzeća bilo na nivou nacionalne ekonomije. Jedna od najznačajnijih posledica tzv. tranzicije je ogromno smanjenje stanovništva u Istočnoj Evropi, odnosno negativni prirodni priraštaj i iseljavanje iz ovih zemalja. Danas je na prostoru bivše Jugoslavije skoro dva i po miliona stanovnika manje nego 1991. godine, a u Srbiji to smanjenje iznosi čak preko 800.000 ljudi, tako da sada u našoj zemlji nema ni sedam miliona žitelja, što je najmanje u njenoj novijoj istoriji. Iako je moja analiza u pomenutoj knjizi prvenstveno bazirana na empirijskim istraživanjima, naučnoteorijski dizajn zasnovan na istorijsko-doktrinarnom diskursu zauzima važno mesto u njenoj strukturi. To znači da knjiga unosi teorijske novine u dizajn ekonomske analize za potrebe izučavanja fenomena privatizacije. Pokazala je da je politika privatizacije u ekonomskom sistemu socijalističke privrede u Srbiji, s veoma podruštvljenom specijalizovanom robnom proizvodnjom velikog obima sinergijski umreženom na teritoriji Jugoslavije, dovela do potpunog raspada proizvodne osnove društva uz istovremeno enormno bogaćenje klijentelistički organizovanih grupa.

Novouspostavljeni ekonomski subjekti nakon privatizacije društvenih preduzeća zauzeli su monopolističko–oligopolsku poziciju na tržištu, što i jeste najznačajnija karakteristika savremenog kapitalizma globalizacije. Ona omogućava da prisvajanje profita u procesu društvene reprodukcije ne zavisi od efikasnosti privređivanja, pa čak ni od rasta produktivnosti rada. Ekonomski osnov stvaranja profita tako nije ni konkurencija ni tehnološka inovacija ni alokacija investicija, već enormna eksploatacija pauperizovane, sindikalno neorganizovane i ideološki dezorijentisane radničke klase. Tako privredna aktivnost nije u funkciji društvenog razvoja i rasta nacionalne ekonomije, već se faktički svodi na brutalnu eksploataciju nacionalnih ekonomskih resursa i radne snage u funkciji bogaćenja male društvene grupe koja je kroz proces privatizacije uspostavila kontrolu nad faktorima proizvodnje, odnosno nad proizvodnim snagama društva.

Jedan od brojnih analiziranih slučajeva u mojoj knjizi je i proces privatizacije kompanije „Goša“ iz Smederevske Palanke koja je imala status kapitalnog preduzeća u socijalističkoj privredi. Detaljno je opisan proces razbijanja privredne sinergije ovog socijalističkog giganta kroz njegovo restrukturiranje u postupku privatizacije.

Erozija društvenog kapitala kroz proces privatizacije bila je direktna posledica državne politike. Tako su državni organi omogućili kupcu „Fabrike šinskih vozila Goša“ iz Smederevske Palanke, slovačkoj firmi ŽOS Trnava, da pune četiri godine ne plaća radnicima plate, ni državi porez, što je javnost saznala tek 22. marta 2017. kada se u fabričkoj hali obesio radnik Dragan Mladenović, star 56 godina, a koji nije imao para ni za hleb.
[restrict]

Nismo hteli samoupravljanje. Šta smo dobili?

Posebno indikativan slučaj suprotstavljanja privatizaciji danas je protest i štrajk radnika „Zastava oružja“ iz Kragujevca, maja 2018. godine. Radnici ove fabrike došli su 9. maja 2018. u Beograd i ispred Doma Narodne skupštine održali protest zbog usvajanja Zakona o naoružanju i vojnoj opremi, sa zahtevom da se njihovo preduzeće izuzme iz privatizacije. Predsednik samostalnog sindikata fabrike Dragan Ilić, u razgovoru s novinarima, izneo je sumnju da bi privatizacija ove fabrike dovela do ulaska „špekulativnog“ kapitala u tu firmu, i da oni godinama ukazuju na pogubne posledice privatizacije, ali da niko ne reaguje. Odnosno da je privatizacija dovela do propadanja hiljadu preduzeća u Srbiji i radnih mesta u njima. Sa skupa je poručeno da je krajnji cilj privatizacije nestanak vojne industrije. Zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja, koji je donet toga dana u Skupštini Srbije po hitnom postupku, omogućava se privatizacija i prodaja („dokapitalizacija“) strancima fabrika namenske industrije u Srbiji. Ovim zakonom predviđeno je da inostrani i domaći investitori mogu da kupe do 49 odsto kapitala šest najznačajnijih vojnih fabrika koje čine Odbrambenu industriju Srbije. Kao i u dosadašnjoj praksi, detaljno opisanoj u mojoj knjizi, konverzijom poreskih dugova društvenih preduzeća, država je postala većinski vlasnik i ove fabrike. Pored izuzimanja fabrike iz privatizacije namenske industrije, oružari su zahtevali i da budu izuzeti i iz uredbe Vlade Srbije po kojoj su plate zaposlenih u javnom sektoru umanjene za deset odsto. I to zato što oni nisu korisnici budžetskih para, već svoje plate zarađuju plasmanom pešadijskog naoružanja, te lovačko-sportskog oružja na više od 40 tržišta širom sveta.

Nakon ovog protesta u Beogradu radnici kragujevačke fabrike „Zastava oružje“ održali su 14. maja jednočasovni štrajk upozorenja zbog usvajanja Zakona kojim se predviđa privatizacija i ove fabrike. Tokom štrajka radnici su pored pomenutog izuzimanja ove fabrike iz privatizacionih planova, kao i njihovih plata iz programa umanjenja zarada, tražili i isplatu bonusa i regresa od po 25.000 dinara do 20. juna, bolje uslove rada, kao i uvid u poslovanje preduzeća.

Nadzorni i izvršni odbor fabrike „Zastava oružje“ – Kragujevac saopštili su da Samostalni sindikat u tom preduzeću odbija da pregovara s rukovodstvom o zahtevima koje su naveli u odluci o stupanju u štrajk upozorenja, i optužili sindikalce za političko delovanje, koje nije u korist radnika.

Kako je potom došlo do osipanja a onda i do obustave štrajka!?

Ponovni jednočasovni štrajk upozorenja u ovoj fabrici organizovan je i 17. maja, i tada je došlo do sukoba predsednika nadzornog odbora i predsednika štrajkačkog odbora. Zatim su kragujevački oružari stupili u generalni štrajk 22. maja, i svojim zahtevima priključili i zahtev za smenu direktora i razrešenje savetnika i koordinatora zaposlenih u poslednje tri godine. Pored ovih izneti su i zahtevi za punu uposlenost fabričkih kapaciteta, objavljivanje koeficijenata onih koji su zaposleni po ličnom izboru direktora, obustavu prijema novih radnika dok se ne obezbedi puna uposlenost, da u prijem radnika bude uključen i sindikat, deblokada Odbora za bezbednost i da se omogući prisustvo predstavnika sindikata sednicama Nadzornog odbora. Štrajk je nastavljen i sledećih dana, a zbor radnika je odbio predlog predsednika štrajkačkog odbora Dragana Ilića da se štrajk prekine. Međutim, do kraja maja došlo je najpre do osipanja štrajkača, a zatim i do prekida štrajka.

Tokom štrajka ministar odbrane poručio je radnicima fabrike „Zastave oružje“ – Kragujevac da oni nisu vlasnici fabrike, pa stoga ne mogu da odlučuju ni o njenoj privatizaciji niti da menjaju upravu. U ovome se i ogleda glavni rezultat procesa privatizacije društvenog kapitala, potpuno urušavanje ekonomske, pa i političke moći radničke klase. Radnici su pre privatizacije društvenog kapitala, barem normativno, ne samo postavljali i birali menadžment nego i odlučivali o rezultatima svog rada, investicijama i zaradama. Nakon njenog okončanja lišeni su bilo kakvih ekonomskih prava i prinuđeni da rade za veoma niske nadnice. To je ključna istorijska posledica privatizacije, pa se stoga ona može i označiti kao glavna mera kontrarevolucije.

Treba podsetiti da je prva privatizacija kapitala u modernoj istoriji Evrope sprovedena 1933. godine od strane nemačkih fašista, kao njihova ključna ekonomsko-politička mera kada su osvojili vlast. Uspon fašizma u Nemačkoj je u osnovi bio uspon kontrarevolucije sa zadatkom da se ponište revolucionarne mere nacionalizacije kapitala koje je sprovela Vajmarska republika. U osnovi, cela moderna istorija Evrope, od Francuske revolucije do danas, može se posmatrati kao neprestani sukob snaga revolucije i kontrarevolucije, kako je to uverljivo pokazao veliki savremeni italijanski istoričar Domeniko Lasurdo u svojoj knjizi War and Revolution: Rethinking the Twentieth Century (London, 2015).

Izneli ste podatak da je 1989. u SFRJ društveni kapital imao vrednost od 250 milijardi dolara, štednja je iznosila samo 13 milijardi dolara, a domaći igrači prosto nisu bili spremni za privatizaciju. Cui bono?

I sam evidentni jaz između vrednosti društvenog kapitala krajem 80-ih godina i raspoloživog novčanog kapitala (štednje) za njegovu eventualnu kupovinu jasno pokazuje da proces privatizacije ni u Srbiji, ni u Jugoslaviji, takođe ni u zemljama Istočne Evrope, nije bio zasnovan na bilo kakvim ekonomskim zakonima i principima, kao što su zakon srazmerne podele fonda rada i zakon vrednosti, već na „političkoj volji“ koja je značila više nego opažajna stvarnost, i voluntarizmu koji je prelazio objektivne granice kojima realnost ograničava „volju“.

Tako se prodajna cena društvenog kapitala, prilikom njegove privatizacije u Srbiji, nije bazirala na tržišnim odnosima ponude i potražnje, već na subjektivizmu i etatističkom voluntarizmu u praksi. Ona čak često nije pratila ni knjigovodstvenu vrednost društvenih preduzeća koja su se uglavnom prodavala ispod njihove realne ekonomske vrednosti.

Stoga, privatizacija i nije mera ekonomske politike ili ekonomske strategije, ona je mera kontrarevolucije, čiji cilj nije deklarisano povećanje efikasnosti privređivanja nego promena strukture svojinskih (klasnih) odnosa u društvu.

Ovaj raskorak između realne štednje i vrednosti privatizovanih preduzeća bio je „pokrivan“ preteranim zaduživanjem u inostranstvu i preobimnom emisijom novca, odnosno hiperinflacijom, koja je pratila privatizaciju i u Srbiji i u svim istočnoevropskim zemljama, kao i u Rusiji. Merama ekonomske politike u kasnijim fazama privatizacije hiperinflacija je bila obuzdana, ali je velika spoljna zaduženost ostala, i danas je glavna karakteristika istočnoevropskih ekonomija, te ekonomije Srbije.

Cenu privatizacije društvenog kapitala nisu platili tzv. „kupci“, već radnička klasa čije su nadnice zbog hiperinflacije i zaduženosti nacionalnih ekonomija stalno padale, a troškovi života rasli. U mojoj knjizi data je precizna ekonomsko-istorijska analiza ovog procesa. Privatizacija društvenih preduzeća praćena je hiperinflacijom, ali i neefikasnošću privređivanja i strukturalnim disproporcijama u privredi Srbije.

Kakve su bile posledice razbijanja velikih privrednih sistema u Srbiji („Goša“, „Ivo Lola Ribar“, „Zastava“, „Prva petoletka“, Mašinska industrija Niš, Elektronska industrija Niš itd)?

Razbijanjem proizvodne i tehnološke sinergije velikih proizvodnih sistema, putem finansijskog i organizacionog restrukturiranja i reorganizacije u postupku privatizacije, došlo je do snižavanja tehnološkog nivoa proizvodnih snaga, pada produktivnosti i konkurentnosti proizvoda nacionalne ekonomije na svetskom tržištu, rasta nezaposlenosti i ogromnog pada nadnica i životnog standarda radničke klase. Ukidanje kvalitetnih stalnih radnih mesta pratila je ponuda nisko plaćenih, nestabilnih, sezonskih ili povremenih poslova na tržištu rada.

Privatizacija društvenog kapitala kroz postupak restrukturiranja u Srbiji u osnovi se i svodila na razbijanje i prekomponovanje velikih proizvodnih i tehnoloških celina najznačajnijih industrijskih preduzeća, da bi se prodajom njihovih centralnih ili zavisnih delova oni kompoziciono uključili u strane proizvodno-tehnološke ili multinacionalne korporacije. Odnosno koncentracija i centralizacija finansijskog kapitala, kao ključni inherentni proces svetskog kapitalističkog sistema, ostvaruje se putem razbijanja velikih proizvodno-tehničkih industrijskih celina u nacionalnim perifernim ekonomijama i njihovim parcijalnim integrisanjem, pripajanjem u multinacionalne proizvodne sisteme centra.

Tako, na primer, u toku procesa privatizacije društvenog kapitala u Srbiji su gotovo u potpunosti uništena uspešna preduzeća tekstilne industrije da bi se otvorio prostor prodoru kapitala iz Turske u ovu industrijsku granu. I dok su u društvenim preduzećima radnici imali pristojne plate i normalne uslove rada, i makar formalno odlučivali o poslovanju preduzeća i višku rada, danas u turskoj fabrici „Kajzen“ u Smederevu 280 žena koristi jedan toalet, a voda im je ograničena na dve čaše dnevno.   

Nastaviće se

[/restrict]