Неолиберални геноцид – узроци и последице, или шта је, по увидима „Печатове“ саговорнице, приватизација донела Србији и њеним грађанима
Разговарао Владимир Димитријевић Фотографије Милан Тимотић
Др Марија Обрадовић је сарадник Института за новију историју Србије у Београду. Објавила је бројне научне радове у земљи и иностранству, од који су најзначајније књиге Народна демократија у Југославији 1945–1952 (Институт за новију историју Србије, Београд, 1995), те Хроника транзиционог гробља. Приватизација друштвеног капитала у Србији 1989–2012 („Филип Вишњић“, Београд, 2017), која је и повод разговора за „Печат“.
Подробном анализом указали сте на чињенице у вези с процесом приватизације који се одвијао у Србији од 1989. до 2012. године. Када је приватизација почињала, тврдило се да је то изврсна шанса посусталој социјалистичкој привреди да се дигне из мртвих, али резултат би се дао описати познатим графитом: КАД ЈА ТАМО, А ОНО МЕЂУТИМ. По вашим увидима дошло је до деиндустријализације, пада продуктивности, великог смањења БДП-а, раста незапослености, сиромашења радничке класе и стварања монополистичког капитализма. Како је све то постало могуће?
Основни разлог због кога је приватизација друштвеног капитала у Србији, али и у другим земљама Источне Европе, довела до системске кризе друштва (деиндустријализација, нарушавање тековина урбанизације, пауперизација радничке класе, драстично смањење становништва, низак природни прираштај, висока смртност, масовно исељавање, колапс образовног, здравственог и система социјалне заштите, пораст криминала, корупције, насиља и сиромаштва, урушавање уметничког и културног стваралаштва и развоја науке и технологије итд.) лежи у склопу погрешних неолибералних идеолошких ставова да приватна својина сама по себи омогућава ефикасно пословање било на нивоу индивидуалног предузећа било на нивоу националне економије. Једна од најзначајнијих последица тзв. транзиције је огромно смањење становништва у Источној Европи, односно негативни природни прираштај и исељавање из ових земаља. Данас је на простору бивше Југославије скоро два и по милиона становника мање него 1991. године, а у Србији то смањење износи чак преко 800.000 људи, тако да сада у нашој земљи нема ни седам милиона житеља, што је најмање у њеној новијој историји. Иако је моја анализа у поменутој књизи првенствено базирана на емпиријским истраживањима, научнотеоријски дизајн заснован на историјско-доктринарном дискурсу заузима важно место у њеној структури. То значи да књига уноси теоријске новине у дизајн економске анализе за потребе изучавања феномена приватизације. Показала је да је политика приватизације у економском систему социјалистичке привреде у Србији, с веома подруштвљеном специјализованом робном производњом великог обима синергијски умреженом на територији Југославије, довела до потпуног распада производне основе друштва уз истовремено енормно богаћење клијентелистички организованих група.
Новоуспостављени економски субјекти након приватизације друштвених предузећа заузели су монополистичко–олигополску позицију на тржишту, што и јесте најзначајнија карактеристика савременог капитализма глобализације. Она омогућава да присвајање профита у процесу друштвене репродукције не зависи од ефикасности привређивања, па чак ни од раста продуктивности рада. Економски основ стварања профита тако није ни конкуренција ни технолошка иновација ни алокација инвестиција, већ енормна експлоатација пауперизоване, синдикално неорганизоване и идеолошки дезоријентисане радничке класе. Тако привредна активност није у функцији друштвеног развоја и раста националне економије, већ се фактички своди на бруталну експлоатацију националних економских ресурса и радне снаге у функцији богаћења мале друштвене групе која је кроз процес приватизације успоставила контролу над факторима производње, односно над производним снагама друштва.
Један од бројних анализираних случајева у мојој књизи је и процес приватизације компаније „Гоша“ из Смедеревске Паланке која је имала статус капиталног предузећа у социјалистичкој привреди. Детаљно је описан процес разбијања привредне синергије овог социјалистичког гиганта кроз његово реструктурирање у поступку приватизације.
Ерозија друштвеног капитала кроз процес приватизације била је директна последица државне политике. Тако су државни органи омогућили купцу „Фабрике шинских возила Гоша“ из Смедеревске Паланке, словачкој фирми ЖОС Трнава, да пуне четири године не плаћа радницима плате, ни држави порез, што је јавност сазнала тек 22. марта 2017. када се у фабричкој хали обесио радник Драган Младеновић, стар 56 година, а који није имао пара ни за хлеб.
[restrict]
Нисмо хтели самоуправљање. Шта смо добили?
Посебно индикативан случај супротстављања приватизацији данас је протест и штрајк радника „Застава оружја“ из Крагујевца, маја 2018. године. Радници ове фабрике дошли су 9. маја 2018. у Београд и испред Дома Народне скупштине одржали протест због усвајања Закона о наоружању и војној опреми, са захтевом да се њихово предузеће изузме из приватизације. Председник самосталног синдиката фабрике Драган Илић, у разговору с новинарима, изнео је сумњу да би приватизација ове фабрике довела до уласка „шпекулативног“ капитала у ту фирму, и да они годинама указују на погубне последице приватизације, али да нико не реагује. Односно да је приватизација довела до пропадања хиљаду предузећа у Србији и радних места у њима. Са скупа је поручено да је крајњи циљ приватизације нестанак војне индустрије. Законом о производњи и промету наоружања, који је донет тога дана у Скупштини Србије по хитном поступку, омогућава се приватизација и продаја („докапитализација“) странцима фабрика наменске индустрије у Србији. Овим законом предвиђено је да инострани и домаћи инвеститори могу да купе до 49 одсто капитала шест најзначајнијих војних фабрика које чине Одбрамбену индустрију Србије. Као и у досадашњој пракси, детаљно описаној у мојој књизи, конверзијом пореских дугова друштвених предузећа, држава је постала већински власник и ове фабрике. Поред изузимања фабрике из приватизације наменске индустрије, оружари су захтевали и да буду изузети и из уредбе Владе Србије по којој су плате запослених у јавном сектору умањене за десет одсто. И то зато што они нису корисници буџетских пара, већ своје плате зарађују пласманом пешадијског наоружања, те ловачко-спортског оружја на више од 40 тржишта широм света.
Након овог протеста у Београду радници крагујевачке фабрике „Застава оружје“ одржали су 14. маја једночасовни штрајк упозорења због усвајања Закона којим се предвиђа приватизација и ове фабрике. Током штрајка радници су поред поменутог изузимања ове фабрике из приватизационих планова, као и њихових плата из програма умањења зарада, тражили и исплату бонуса и регреса од по 25.000 динара до 20. јуна, боље услове рада, као и увид у пословање предузећа.
Надзорни и извршни одбор фабрике „Застава оружје“ – Крагујевац саопштили су да Самостални синдикат у том предузећу одбија да преговара с руководством о захтевима које су навели у одлуци о ступању у штрајк упозорења, и оптужили синдикалце за политичко деловање, које није у корист радника.
Како је потом дошло до осипања а онда и до обуставе штрајка!?
Поновни једночасовни штрајк упозорења у овој фабрици организован је и 17. маја, и тада је дошло до сукоба председника надзорног одбора и председника штрајкачког одбора. Затим су крагујевачки оружари ступили у генерални штрајк 22. маја, и својим захтевима прикључили и захтев за смену директора и разрешење саветника и координатора запослених у последње три године. Поред ових изнети су и захтеви за пуну упосленост фабричких капацитета, објављивање коефицијената оних који су запослени по личном избору директора, обуставу пријема нових радника док се не обезбеди пуна упосленост, да у пријем радника буде укључен и синдикат, деблокада Одбора за безбедност и да се омогући присуство представника синдиката седницама Надзорног одбора. Штрајк је настављен и следећих дана, а збор радника је одбио предлог председника штрајкачког одбора Драгана Илића да се штрајк прекине. Међутим, до краја маја дошло је најпре до осипања штрајкача, а затим и до прекида штрајка.
Током штрајка министар одбране поручио је радницима фабрике „Заставе оружје“ – Крагујевац да они нису власници фабрике, па стога не могу да одлучују ни о њеној приватизацији нити да мењају управу. У овоме се и огледа главни резултат процеса приватизације друштвеног капитала, потпуно урушавање економске, па и политичке моћи радничке класе. Радници су пре приватизације друштвеног капитала, барем нормативно, не само постављали и бирали менаџмент него и одлучивали о резултатима свог рада, инвестицијама и зарадама. Након њеног окончања лишени су било каквих економских права и принуђени да раде за веома ниске наднице. То је кључна историјска последица приватизације, па се стога она може и означити као главна мера контрареволуције.
Треба подсетити да је прва приватизација капитала у модерној историји Европе спроведена 1933. године од стране немачких фашиста, као њихова кључна економско-политичка мера када су освојили власт. Успон фашизма у Немачкој је у основи био успон контрареволуције са задатком да се пониште револуционарне мере национализације капитала које је спровела Вајмарска република. У основи, цела модерна историја Европе, од Француске револуције до данас, може се посматрати као непрестани сукоб снага револуције и контрареволуције, како је то уверљиво показао велики савремени италијански историчар Доменико Ласурдо у својој књизи War and Revolution: Rethinking the Twentieth Century (Лондон, 2015).
Изнели сте податак да је 1989. у СФРЈ друштвени капитал имао вредност од 250 милијарди долара, штедња је износила само 13 милијарди долара, а домаћи играчи просто нису били спремни за приватизацију. Cui bono?
И сам евидентни јаз између вредности друштвеног капитала крајем 80-их година и расположивог новчаног капитала (штедње) за његову евентуалну куповину јасно показује да процес приватизације ни у Србији, ни у Југославији, такође ни у земљама Источне Европе, није био заснован на било каквим економским законима и принципима, као што су закон сразмерне поделе фонда рада и закон вредности, већ на „политичкој вољи“ која је значила више него опажајна стварност, и волунтаризму који је прелазио објективне границе којима реалност ограничава „вољу“.
Тако се продајна цена друштвеног капитала, приликом његове приватизације у Србији, није базирала на тржишним односима понуде и потражње, већ на субјективизму и етатистичком волунтаризму у пракси. Она чак често није пратила ни књиговодствену вредност друштвених предузећа која су се углавном продавала испод њихове реалне економске вредности.
Стога, приватизација и није мера економске политике или економске стратегије, она је мера контрареволуције, чији циљ није декларисано повећање ефикасности привређивања него промена структуре својинских (класних) односа у друштву.
Овај раскорак између реалне штедње и вредности приватизованих предузећа био је „покриван“ претераним задуживањем у иностранству и преобимном емисијом новца, односно хиперинфлацијом, која је пратила приватизацију и у Србији и у свим источноевропским земљама, као и у Русији. Мерама економске политике у каснијим фазама приватизације хиперинфлација је била обуздана, али је велика спољна задуженост остала, и данас је главна карактеристика источноевропских економија, те економије Србије.
Цену приватизације друштвеног капитала нису платили тзв. „купци“, већ радничка класа чије су наднице због хиперинфлације и задужености националних економија стално падале, а трошкови живота расли. У мојој књизи дата је прецизна економско-историјска анализа овог процеса. Приватизација друштвених предузећа праћена је хиперинфлацијом, али и неефикасношћу привређивања и структуралним диспропорцијама у привреди Србије.
Какве су биле последице разбијања великих привредних система у Србији („Гоша“, „Иво Лола Рибар“, „Застава“, „Прва петолетка“, Машинска индустрија Ниш, Електронска индустрија Ниш итд)?
Разбијањем производне и технолошке синергије великих производних система, путем финансијског и организационог реструктурирања и реорганизације у поступку приватизације, дошло је до снижавања технолошког нивоа производних снага, пада продуктивности и конкурентности производа националне економије на светском тржишту, раста незапослености и огромног пада надница и животног стандарда радничке класе. Укидање квалитетних сталних радних места пратила је понуда ниско плаћених, нестабилних, сезонских или повремених послова на тржишту рада.
Приватизација друштвеног капитала кроз поступак реструктурирања у Србији у основи се и сводила на разбијање и прекомпоновање великих производних и технолошких целина најзначајнијих индустријских предузећа, да би се продајом њихових централних или зависних делова они композиционо укључили у стране производно-технолошке или мултинационалне корпорације. Односно концентрација и централизација финансијског капитала, као кључни инхерентни процес светског капиталистичког система, остварује се путем разбијања великих производно-техничких индустријских целина у националним периферним економијама и њиховим парцијалним интегрисањем, припајањем у мултинационалне производне системе центра.
Тако, на пример, у току процеса приватизације друштвеног капитала у Србији су готово у потпуности уништена успешна предузећа текстилне индустрије да би се отворио простор продору капитала из Турске у ову индустријску грану. И док су у друштвеним предузећима радници имали пристојне плате и нормалне услове рада, и макар формално одлучивали о пословању предузећа и вишку рада, данас у турској фабрици „Кајзен“ у Смедереву 280 жена користи један тоалет, а вода им је ограничена на две чаше дневно.
Наставиће се
[/restrict]