Kreativno pravo i dvostruki aršini

Između suvereniteta i samoopredeljenja

Tek s najavom secesija koje štete njihovim interesima, evroatlantisti su se setili načela suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što im na pamet nije padalo prilikom NATO agresije na SRJ, kada je međunarodno pravo na najgrublji način pogaženo a uspostavljanje tzv. kosovskog presedana trebalo da posluži kao mustra za proizvoljni intervencionizam i vladavinu dvostrukih standarda

Duh „Velike Albanije“ odavno je izašao iz boce, bez obzira što albanski političari to negiraju a i međunarodna zajednica (čitaj Zapad) navodno je čvrsto protiv takve ideje. To nimalo ne utiče da se ova avet prošlosti svaki čas koristi za provokaciju bilo da je reč o Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori ili Grčkoj, odnosno zemljama preko čije teritorije bi se ona prostirala. Samo naivni mogu da omalovaže najnoviju najavu ministra dijaspore Albanije Pandeli Majka o otvaranja „granice“  između Albanije i Kosova od 1. januara sledeće godine, izrečenu prilikom obeležavanja Dana dijaspore u Srbici.

Poruka Tirane je, u stvari, samo odgovor na rezoluciju kosovske skupštine usvojene krajem maja ove godine kojom se ukida kontrola kretanja putnika što prelaze u Albaniju. Usvojena je i odluka o ukidanju rominga za mobilnu telefoniju između operatera na Kosovu i u Albaniji.

Iako se i tada komentarisalo da se radi samo o provokaciji, albanski premijer Edi Rama se tom prilikom potrudio da, na već otvorenu ranu, doda još soli. Na promociji knjige „Nova država – moderni državnik Hašim Tači“ Rama je izjavio da niko ne želi „Veliku Albaniju“, ali kada neko stalno viče: „Vuk, vuk“, možda ga i prizove.

MUK EU JE ODOBRAVANJE? Evropska unija skoro i da ne reaguje na ovu albansku raspojasanost valjda i zato što je većina članica EU priznala nezavisnost Kosova, koje oni sada vide kao nezavisnu državu s pravom da samostalno odlučuje s kim će i kakve odnose praviti.

Bez obzira što je po načelima međunarodnog prava, koja su uostalom i potvrđena u Rezoluciji 1244 Ujedinjenih nacija o Kosovu, a koja su naročito istaknuta u Povelji UN, teritorijalni integritet države jedan od osnovnih principa međunarodnog prava i mora se poštovati. Moraju se poštovati i međunarodne konvencije između država koje se tiču granica. Granice između bivše Jugoslavije i Albanije su regulisane 1926. godine sporazumom u Firenci i one i danas važe. Ne treba zaboraviti da je i čuvena Badinterova arbitražna komisija potvrdila spoljne granice svih država nastalih na području bivše Jugoslavije i rekla da se one moraju poštovati.

Tek s otcepljenjem Krima, kao posledice spolja dirigovane revolucije u Kijevu, SAD i EU su se najednom setile međunarodnog prava kao osnove na kojoj počiva suverenitet i teritorijalni integritet, što im na pamet nije padalo prilikom NATO agresije na SRJ, kada je međunarodno pravo na najgrublji način pogaženo delovanjem bez mandata UN, dok je uspostavljanje tzv. kosovskog presedana trebalo da posluži kao lakmus test za proizvoljni intervencionizam i vladavinu dvostrukih standarda. Krimsko pitanje je poslužilo kao povod da članice unije uvedu sankcije Rusiji, zato što, kako kažu, poštuju teritorijalni integritet Ukrajine.

A kada je tim putem odlučno krenula i Katalonija u Španiji, data je „velika uzbuna“ jer iza ugla samo čekaju Škoti u Velikoj Britaniji, Flamanci u Belgiji, Padanija u Italiji, Korzika u Francuskoj, čak i Bavarska u Nemačkoj…

Evropska komisija, koja je referendum u Kataloniji proglasila neustavnim, tvrdila je da slučaj te španske pokrajine i Kosova i Metohije „nisu uporedivi“. A glavni argument je bio da je „Španija država članica“ Evropske unije. „Kada je priznanje Kosova u pitanju, to je bio vrlo specifičan kontekst. To je bila pozicija usvojena od različitih UN deklaracija i različitih UN rezolucija i međunarodne zajednice. Veoma specifičan kontekst, sa specifičnim razlozima“, izjavio je oktobra prošle godine portparol Evropske komisije Margaritis Shinas, ali nije objasnio o kojim deklaracijama i rezolucijama UN se radi, niti u čemu su „specifičnosti“ koje je spomenuo.

PRAKSA NEOLIBERALNOG INTERVENCIONIZMA Evroatlantski Zapad, u zavisnosti od svojih političkih ambicija i koristi, već decenijama ignoriše međunarodno pravo i vrši njegovu politizaciju, a silu argumenata zamenjuje argumentom sile, koja je prikrivena eufemizmima. Drugim rečima, države se nisu raspadale nego dezintegrisale; granice se nisu menjale, nego samo iz administrativnog ili federalnog statusa prelazile u državni; ratova nije bilo, nego samo „situacija koje su tražile humanitarnu intervenciju“.

Teoretičari su takvu praksu odredili kao neoliberalni intervencionizam i to ne samo u ekonomskoj, političkoj i društvenoj već i u pravnoj sferi. Posebnu ulogu u tome imaju SAD i EU svojim nastojanjima da izbrišu i principijelnost i normativnost i da makijavelistički uspostave pravilo po kojem sve postaje dozvoljeno. Ili, kako je to svojevremeno zapazila Bogdana Koljević, politički filozof iz Beograda, bar kada je naš slučaj u pitanju, u ispunjenju te zacrtane linije na kojoj „sve postaje dozvoljeno“, svakako su bile više nego dobrodošle sve postmoderne relativizacije u kojima se, ako se prisetimo, govorilo o rastakanju suvereniteta kao već prevaziđene kategorije, kao i o tome da je sve stvar interpretacije i da istine nema.

„Odluka da se u jednom slučaju, tj. Kosova i Metohije, prizna pravo naroda na samoopredeljenje kao principa koji je primarniji od principa suvereniteta, značila je i napuštanje važećih pravnih osnova, i početak opasnog puta na kojem više ne postoji načelo koje važi za sve“, zaključila je Bogdana Koljević u svom autorskom tekstu.

Tek da bi opravdali golu silu i pravo jačeg, svetski moćnici su „pokrića“ počeli da traže u deklarisanju „izuzetaka“ i „kreativnom tumačenju“ postojećih međunarodnih akata. A to se pre svega odnosi na tumačenja najvažnijeg dokumenta hladnoratovskog doba, Završnog akta iz Helsinkija. Dok su se protivnici nezavisnosti Kosova pozivali na takozvanu prvu korpu iz Helsinkija koja je državama garantovala postojeće granice, zvaničnici u Briselu su isticali da je Helsinški akt predvideo i poštovanje ljudskih prava i humanosti i da kosovska nezavisnost nije kršenje sporazuma iz Helsinkija. To je, zapravo, ona poznata formula po kojoj su Srbi tobož izgubili moralno pravo na Kosovo jer je Milošević kršio ljudska i građanska prava Albanaca, pa zato nije greh priznati samoproklamovanu nezavisnost pokrajine.

Braneći takav stav tadašnji Komesar za proširenje EU Oli Ren nije mogao da navede nijednu zemlju koja je priznala nezavisnost Kosova pozivajući se na bilo koji deo Helsinške povelje.

„U međunarodnom pravu, otcepljenje teritorije nije kazna koja se može primeniti za nepoštovanje ljudskih prava. Može se govoriti o uvođenju sankcija, na primer, ali ne i o secesiji“, još 2008. godine je govorio Milan Paunović, profesor međunarodnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu.

„JEDINSTVENIM SLUČAJEM“  NA PRINCIP Protivnici teze da je Kosovo jedinstven slučaj i zbog toga što je bilo izloženo nasilju i diskriminaciji, navode kao primer vremenski znatno duže sukobe vlasti Indonezije i pobunjenika u oblasti Ače od 1976. do 2005. u kojima je poginulo oko 15.000 ljudi. Međunarodne humanitarne organizacije registrovale su mnoštvo zloupotreba ljudskih prava za koja okrivljuju indonežanske vlasti, uključujući nestanak ljudi, mučenja, silovanja. Na kraju je međunarodni posrednik Marti Ahtisari ubedio pobunjenike u oblasti Ače da okončaju borbu za nezavisnost u zamenu za široku autonomiju. Nobelovu nagradu za mir dobio je tek 2008. godine, nekako kada je i Kosovo proglasilo nezavisnost, za koju se on kao specijalni izaslanik UN zdušno zalagao.

Evropska zajednica, odnosno Evropska unija usvojila je 1991. pravila za priznavanje novih država u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu, polazeći od Konvencije iz Montevidea, a ta pravila između ostalog podrazumevaju: poštovanje Povelje UN, garanciju prava etničkih i manjinskih grupa u skladu s Završnim aktom iz Helsinkija i Poveljom iz Pariza, prihvatanje svih relevantnih obaveza o razoružanju, nepriznavanje entiteta stvorenih agresijom, poštovanje principa nepovredivosti granica osim ako se to učini mirnim putem i sporazumno, privrženost regionalnoj stabilnosti i bezbednosti, kao i mirnom rešavanju svih pitanja koja proizlaze iz državne sukcesije.

Kada se Srbija poziva na pomenuta pravila i konvencije, iz EU redovno odgovaraju da je njen slučaj sui generis…

U prilog nezavisnosti Kosova navodilo se da je to jedinstven slučaj zato što je ono više od osam godina bilo pod upravom međunarodne zajednice. Zatim, raspad Jugoslavije čini nemogućim vraćanje autonomije Kosovu koju je uživalo pod okriljem Federacije. Takođe, Rezolucija 1244 UN iz 1999. godine predviđa pronalaženje rešenja u skladu sa željom naroda na Kosovu.

Zapad je odbacio i federalnu opciju kao rešenje za Kosovo, za razliku od zalaganja za federalizam kao „interno rešenje“ u državama poput Gruzije i Moldavije.

Mnogi pravni eksperti ističu da Kosovo jeste po mnogo čemu specifično, ali da ne može biti jedinstven slučaj i smatraju vrlo intrigantnim zašto EU govori o „jedinstvenom slučaju“, a ne o „izuzetku“, nudeći ujedno i jednostavan odgovor: jedinstveni slučajevi se ne dovode u vezu s generalnim principima, što nije slučaj sa izuzecima. Izuzeci podležu zakonskoj regulativi.

Ekspert londonskog Instituta za rat i mir Tom de Val, još na početku pregovora o statusu Kosova 2006. godine, rekao je ne samo da pokrajina nije jedinstven slučaj već i da „ishod koji podrazumeva davanje nezavisnosti pod manje striktnim uslovima ličio bi uglavnom na nagrađivanje Kosova za lojalnost Zapadu“.

Nažalost, Srbiji se osvetilo i ponašanje vlastite diplomatije u vreme mandata predsednika Borisa Tadića kada je doneta odluka da se nezavisnost Kosova ne osporava u Ujedinjenim nacijama već da se dijalog između Beograda i Prištine vodi posredstvom EU, čime smo ostali bez podrške niza uticajnih zemalja koje nisu formalno priznale nezavisnost Kosova.

Tu je i to nesrećno pitanje (umesto tužbe) upućeno međunarodnom sudu pravde (MSP): „Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih vlasti samouprave Kosova u skladu sa normama međunarodnog prava?“

Samo su naivni verovali da ovaj sud, s većinom sudija iz zemalja koje su upravo priznale nezavisnost Kosova, neće pribeći „kreativnim“ vratolomijama u svom konsultativnom zaključku.

Pre svega, u odgovoru suda govori se ne o proglašenju nezavisnosti već o usvajanju izjave o proglašenju nezavisnosti, što je svojevrsna preformulacija upućenog mu pitanja. MSP je, takođe, rečima „normi međunarodnog prava“ dodao reč „primenjivih“, čime je na vulgaran način amputirao „neprimenjive“ norme međunarodnog prava, odnosno praktično isključio sve temeljne norme savremenog međunarodno-pravnog sistema: Povelju OUN (zabrana primene sile u cilju podrivanja teritorijalne celovitosti država), Deklaraciju principa međunarodnog prava (princip teritorijalne celovitosti), Helsinški akt (princip nepovredivosti granica).

Jer navodno ti principi se odnose samo na države. Sledeći takvu logiku samo državama se zabranjuje da podrivaju teritorijalnu celovitost i nepovredivost granica, a za privatna lica ili, recimo, za kosovske vlasti, to ne važi.

ŠIFRA ZA REALIZAM Tako i laiku postaje jasno da ako se iz primenjivih normi isključi samo jedan akt, kao rezultat ćemo umesto „krši“ dobiti „ne krši“. Te manipulacije i predstavljaju centralnu kopču u „kreativnoj“ tehnologiji sudskog organa UN.

Nije teško pogoditi da iza ovih pravnih manipulacija međunarodnim pravom svojom snagom i uticajem stoje evroatlantski moćnici, pre svega SAD koje, kao velika sila, favorizuje pokrete za samoopredeljenje što destabilizuju njihove takmace – Rusiju, Kinu i Iran – a protive se istim nastojanjima koja bi mogla da uznemire njihove saveznike. Eksperti su to definisalo kao „šifru za realizam“ u spoljnoj politici. Međutim, oni upozoravaju da je to i Pandorina kutija. Ako se Amerika odluči da ne poštuje princip nacionalnog suvereniteta, ona obeshrabruje i druge da se zalažu za to načelo i tako podriva državni suverenitet koji još dominira u svetu.