Koji su Ćosićevi razlozi za oslobođenje od Kosova?

Dobrica Ćosić: Od odbrane do „oslobađanja“ od Kosova! (drugi deo)

Najveći deo političke elite i javno mnjenje se ne odriču KiM. Da nije bio emotivno vezan za svoju ideju „oslobođenja Srbije od Kosova“, i da nije bio iskreno uveren u ovaj predlog, Ćosić bi lako uvideo više kulturno-istorijskih i političkih razloga protiv takvog plana

Ćosić nije šire obrazlagao svoj stav o „oslobađanju od Kosova“. Insistirao je na planu a nije brigao za operacionalizaciju, aktere i političku podršku. Kada je 1981. godine zapisao ovu misao, pretpostavka je da je imao u vidu jednovekovnu borbu albanske nacije za svoje ujedinjenje i neprekinuto nasilje nad Srbima. Od Prizrenske lige 1878. do demonstracija posle Titove smrti. Mogućno je da su demografski procesi uticali na ovaj stav: Srbi se iseljavaju, a broj Albanca se uvećava. Uz promenu demografske slike KiM promenio se i obrazovni stalež kosovskih Albanaca. Univerzitet nacionalne manjine, jedinstven u svetu, proizveo je albansku elitu koja je sve manje zavisila od Srbije. Ovo su pretpostavke. A Ćosić navodi nekoliko razloga za veliki srpski nacionalni poraz na KiM.

[restrict]

ČINJENIČKE GREŠKE Svojim ponašanjem Srbi dokazuju da Kosovo nije „srce Srbije“, „duša Srbije“, „sveta srpska zemlja“… „Šta se to zbiva sa plemenom Obilića? Šta se dogodilo sa nebeskom Srbijom?… današnji Srbi nisu više Srbi… patriotska osećanja su unižena i obesmišljena“ (26. 7. 1998). Pored ove univerzalizacije iskaza, što je po pravilu iskustveno netačno, jer nisu svi Srbi izgubili patriotska osećanja – teško se može prihvatiti iskaz da se „gubitak KiM podnosi bez patnji i poniženja“ (20. 10. 1998).
U razloge za „oslobođenje od Kosova“ uključuje se i tadašnja politika Socijalističke partije Srbije. Nije činjenički tačno da je Milošević predao defakto Kosovo Albancima. „Nekoliko godina je odbijao pregovore i kompromis, policijom je vladao KiM, ponižavao Šiptare, korumpirao ono malo propalih Srba“ (13. 10. 1998). Netačno! Bilo je pokušaja za srpsko-albanske razgovore. Odbijali su dijalog kosovski Albanci, kao što su bojkotovali srpsku državu posle 1990. godine. U optuživanju Miloševića previđa činjenicu da je on 1987. godine pokrenuo, a 1990. izmenio Ustav Srbije iz 1974. godine. Kosovski Albanci nisu prihvatili promenu Ustava Republike Srbije i promenu statusa Pokrajine.
U poraz kosovske politike Ćosić uračunava i istorijske političke zablude Srba s početka HH veka. Za koga su Srbi prolivali krv u balkanskim ratovima? „Srbi su 1912. oslobađali Kosovo od Turaka a zapravo oslobađali Šiptare koji su ostali na Kosovu sa Srbima“ (2004). Oslobođenje od Kosova nije i oslobođenje od celog KiM. Mora se sačuvati deo teritorije i manastiri. „Pozivam na podelu Kosova i oslobađanje od Kosova… Moj predlog je spasavanja teritorije od Zubinog potoka do Kopaonika“ (9. 11. 2006).
Ali Ćosić žestoko brani Kosovo i Metohiju od NATO bombardovanja. Kritikuje bespoštedno Haški tribunal što sudi hrabrim srpskim generalima i policajcima koji su branili KiM od terorističkih grupa Albanaca.

ŠTA SE DOBIJA „OSLOBAĐANJEM“ OD KOSOVA? Nema praktično političkih razloga za eventualno veću „korist“ Srbije bez Kosova. Stavovi su deklarativni, na nivou emotivne parole oslonjene na situaciju u kojoj je započeo gerilski rat albanske nacionalne manjine. Bez Kosova Srbi će postati „mali ali moćan i moderan evropski narod“ (novembar 1995) i pritom će se osloboditi kamena o vratu, tereta koji ne mogu da nose (januar 1996).
Kada su 1998. kosovski Albanci započeli gerilski rat protiv srpske države i Srba, Ćosić zaključuje da do nekog raspleta mora da dođe. Ali kakvog? Ovaj sukob je pripremljen prvo mirnim demonstracijama, pa onda napadima na miliciju i ubijanjem svojih izdajnika. Albanci su proizveli „vanredno stanje na KiM“. Ćosić rezignirano zaključuje da se „naše propadanje nastavlja“. Iz propadanja možemo da se izvučemo napuštanjem Kosova: „Kosovo će biti Kosovo ali bez Miloša Obilića i kneza Lazara. Iz te kobne i uklete srpske zemlje treba se povući onako kako smo se povukli iz Makedonije ali moraju se obezbediti srpski manastiri po atoskom modelu u Grčkoj“ (april 1997). A kada se napusti Kosovo, uslediće bolji dani za Srbiju. „Tek kad izgubimo KiM i sa njim Miloševića, možda može da počne neko delanje za preporod Srbije“ (28. jul 1998). Neobična predikcija! A još je neobičniji Ćosićev defetizam ako se zna njegov borilački motiv protiv nepravde i neslobode.

ZAŠTO ĆOSIĆEVE PREDLOGE NE PRIHVATAJU NI ŠIRA JAVNOST NI POLITIČKA ELITA? Ćosić je javno nekoliko decenija branio svoj predlog o „oslobađanju“ Srbije od Kosova. Pisao je o tome, objavio knjigu Kosovo i govorio na promocijama i javno. Čak je i patrijarhu Pavlu saopštio ovaj predlog na koji je prvi čovek SPC otćutao. „Prvi sam Srbin koji je pozvao savremenike u odbranu Kosova 1968; prvi sam Srbin koji je 3. novembra 2004. u Kolarčevoj zadužbini pozdravljen aplauzom, pozvao Srbe da oslobađaju Srbiju od Kosova. Zatvorio se krug mog patriotizma“ (novembar 2004).
Kada se knjiga Kosovo pojavila 2004 godine, niko od srpskih „demokrata“ , „Evropljana“ , zapisuje Ćosić, nije imao hrabrosti da javno bude izdajnik na Kosovu (mart 2007). Preduzeo je i izradu mapa sa podelom. „Danas sam pronašao mape o podeli Kosova koje je radio pokojni Toma Sekulić. Bilo je to pre deset godina. I to je proglašeno mojom nacionalnom izdajom“ (10. maj 1998). Drugim rečima, u najvećem delu političke javnosti niko nije podržao Ćosićeve ideje o napuštanju KiM. Ali zašto nisu prihvatili?
Ćosić konstatuje da političari „ne prihvataju moje ideje o Kosovu. Uveren sam da greše“ (januar 2005). Ima odgovor: zbog „srpskog oportunizma i nacionalnih mitoloških zabluda“ (novembar 2006).
Daleko od toga da je ovaj odgovor tačan. Ni političari ni šira politička javnost nisu prihvatili ove ideje ni posle Ćosićeve smrti. Najveći deo političke elite i javno mnjenje se ne odriču KiM. Da nije bio emotivno vezan za svoju ideju „oslobođenje Srbije od Kosova“, i da nije bio iskreno uveren u ovaj predlog, Ćosić bi lako uvideo više kulturno-istorijskih i političkih razloga protiv takvog plana.
Kosovo je identitetsko pitanje. Ono je deo viševekovnog pamćenja srpskog naroda. Nema načina da se Srbi odreknu svog pojma Kosova i Metohije. Svaka država ima svoj duhovni izvor, a za Srbe je to vekovima bilo Kosovo. Nisu Hilandar i Sent Andreja opevani i vekovima prepričavani s kolena na koleno, već Kosovo. SPC je 800 godina na KiM, a ona je istorijski temelj srpske nacije i kulture.
Srbija nema nijedan razlog da prihvati NATO okupaciju ili stvaranje NATO države na Kosovu. Ne može nezakonitost da prevede u zakonitost. Država mora da brani svoj poredak i svoje dostojanstvo. Kada međunarodno pravo normira pravo nacionalnih manjina na svoju državu, onda bi i Srbija morala da se ponaša u skladu sa takvim pravom. Srbija ne može da bude izuzetak.
U Evropi i svetu gotovo svaka država ima nacionalne manjine koje imaju svoju matičnu državu ili nacionalne zajednice bez države. Te države se snažno opiru svakom pokušaju narušavanja svog teritorijalnog i ustavno-pravnog poretka. Konačno, kada bi se Srbija odrekla svoje pokrajine Kosovo, zašto bi druge manjine taj postupak gledale mirno?

KRITIČKI OSVRT Ćosić nije bio korumpiran, nije bio izdajnik, nije bio stranački političar kada je branio ideju o podeli KiM. Misao o Kosovu od 1968. do 2015. godine je njegova misao u najboljoj veri da je dobra za Srbiju. Bio je uveren da je valjana i korisna za srpski narod. Ali ako je nisu prihvatali ni političari ni politička javnost, morao se zapitati – zašto? Kada na tribini Instituta za evropske studije „O Kosovu“ u sedam tačaka (ponavlja teze) kaže: „Ja dobro znam koliko je ova koncepcija sporna i teško ostvariva“ (maj 2000), opet sledi pitanje – zašto?
Ćosić je polovinu svog života posvetio političkom delovanju – praktičnom i publicističkom. Dobro je znao da svaka politička ideja nije ništa ukoliko nema organizaciju i podršku pristalica. Njegovi stavovi o Kosovu kao oslobođenom od Srbije bili su lični, bez organizacije i bez politike koja ima koren u narodu. Jedino je mogao da očekuje ostvarivanje nekog uticaja na političku elitu. Iz njegovih zapisa vidimo da u tome nije uspeo.
Ćosić je branio ideju o razgraničenju sa kosovskim Albancima, ali nije ulazio u šira i opsežnija obrazloženja, kao što nije analitički odgovarao na tekuće i mogućne kritičke prigovore. U njegovom predlogu ima više nedorečenosti i nepotkrepljenih tvrdnji. Šta je nedorečeno u ovom predlogu? Odmah se uočava. Ako se uzima sever Pokrajine, šta preostaje Srbima južno od Ibra? A atoski model ne uključuje ostale manastire i crkvišta južno od Ibra već samo najpoznatije. Takođe, atoski model previđa činjenicu da su hilandarski monasi državljani Grčke, a ne Srbije.
Ćosićevo političko mišljenje o Kosovu nije bilo lišeno protivrečnosti – on predlaže podelu, kritikuje Zapad što Kosovo oduzima od Srbije, ali i najavljuje nastavak borbe za KiM i posle bombardovanja. „Kosovo je izgubljeno, svi to znamo… Nema druge jer mi se ne borimo sa Albancima, nego sa Amerikom i Nemačkom… Sve je sada kasno… nacionalni dogmatizam Vojislava Koštunice teško mi je razumljiv. To je dokaz da su nacionalni mitovi u srpskoj državnoj ideologiji još uvek živi.“ Bila je to reč na promociji knjige Kosovo (1966–2013). Međutim, iste godine, na Vidovdan on će izjaviti i ovo: „Kosovsko pitanje trajaće dok žive generacije Albanaca koje se bore za veliku Albaniju; dok žive srpske generacije koje su doživele agresiju Amerike i NATO 1999; dok postoje proterani Srbi i njihova deca koja su izgubila dom, imovinu, zavičaj“ (U razgovoru sa S. Đukićem, 2014).
Da se sačuva Srbija, treba se svesno odreći Kosova ili ga podeliti. Pri tome Ćosić koristi tešku reč za ovaj deo Srbije – „kobno Kosovo“. U Tuđem veku 2 mogu da se pročitaju ovakva pitanja: „Šta sada znači ’Kosovo je srce Srbije’? Šta je sada patriotizam, otadžbina, ’sveta srpska zemlja’?“ To su „patetična fraze“ o „svetoj srpskoj zemlji“ (2007). Kritikuje srpske stavove koji mu mirišu na mitski odnos prema Kosovu. Ćosić, međutim, zaobilazi kolektivno pamćenje. On zna šta je stub srpskog istorijskog identiteta. Kosovski mit je borba za slobodu, slobodu kao najveću vrednost. Zar takav identitet i mitski simbol treba da bude odbačen?
Ćosić je prešao preko nekih pretpostavki i činjenica. Da li bi Albanci na Kosovu prihvatili predlog? Zanet svojim predlogom Ćosić greši u stavu da je rat sa NATO-om mogao da se izbegne. „Da je bilo mudrosti, hrabrosti i razumevanja sveta u kome živimo mogao se izbeći rat sa Amerikom i NATO-om. Srbija bi izbegla potpuni gubitak Kosova“ (12. maj 2004) . A sam je zapisao u svojoj LIJD da je još 1992. stizalo zaštitno upozorenje Zapada srpskoj vladi za kosovske Albance. Tajne pripreme NATO operacije počele su posle promene Ustava Republike Srbije 1990. godine.
Ćosić je mislio da će se s podelom KiM postići rešenje dugotrajućeg problema i da će se Srbija osloboditi tereta. Postoji nekoliko razloga za sumnju. Prvi je istorijska svest o ovom delu Srbije. Nešto što se vekovima taložilo u svesti naroda, nešto što se toliko užililo u kolektivnu egzistenciju, nemogućno je iščupati, kako na dužu stazu tako ni naprasno donetim odlukama. Kao što se ni čovek ne može odreći svoje prošlosti, tako ni narodi ne mogu da postoje bez svesti o onome što je složeno u protoku vremena.
Invazija NATO-a pamti se po količini upotrebljenog vojnog arsenala, ali najpre zbog toga što je izvedena protiv međunarodnog prava. Ovome treba dodati da su naoružane grupa kosovskih Albanaca, godinu-dve, pre kiše bombi, napale institucije i stanovnike države čiji su bili građani. Postoje dokazi o raznostranom pomaganju tih akcija iz inostranstva. A kada nova situacija nije nastala, već je stvorena oružanim sredstvima, nema nikakvog realnog osnova da se nudi „oslobađanje“ od KiM.
Kako Srbi mogu da pređu preko činjenice da su vojnom silom proterani sa te teritorije? Kako da zaborave nepravdu koja im je učinjena? Mogućno razgraničenje pre i posle 1999. bilo bi korenito različito. I pravednije.
Pravoslavna crkva živi na KiM osam vekova. Preživela je svake zulume i pogrome i opstala. Nema načina da odustane od svojih živih svetinja. Šta činiti s takvim verujućim nasleđem, i takvim stanjem srpsko-albanskih odnosa na početku HHI veka?
Da li je i podela teritorija realno i trajno rešenje Kosova i Metohije? Da li će nove generacije Srba prihvatiti oduzimanje KiM? Da li će se boriti za srpski deo KiM? Priznaje li se NATO država Kosovo? To je otvoreno pitanje za dolazeće generacije.
Zašto je došlo do promene u Ćosićevom stavu – umesto Kosovo u Srbiji, Kosovo izvan Srbije ili podela Kosova? Ovaj odgovor se može samo nazreti. Najverovatniji razlog može da bude kontinuirano nasilje Albanaca koje dovodi do proterivanja i selidbe Srba sa KiM. Mogućno je da je NATO bombardovanje toliko promenilo status KiM da se više ne može razmišljati kao pre 1999. godine? Da li je prava realnost KiM podela? Otkuda uverenja da bi podela Kosova i Metohije i teritorijalno razgraničenje između Srbije i Albanije bilo racionalno i pravedno rešenje?
Bio je Dobrica Ćosić svestan ogromne težine međunacionalnog odnosa Srba i kosovskih Albanaca. Srpska politička inteligencija nije ozbiljno rešavala problem u Kraljevini Jugoslaviji, a onda su došli internacionalisti s protivsrpskom politikom. Njegov napor da nešto učini 1968. godine sprečili su srpski komunisti. Nemoćno je posmatrao, kao i njegovi prijatelji profesori i pisci, kako se u svojoj državi, u svojim granicama etnički prazni jedan njen deo, Kosovo i Metohija, dok istovremeno jačaju manjinski Albanci. U takvim okolnostima Ćosić misli više o budućnosti nego o vremenu kome svedoči. Šta će dogoditi ako se ovakva kretanja nastave? – bilo je podrazumevajuće pitanje.
Nije Ćosić neko ko nije imao istorijskih, politički i nacionalnih znanja o mestu KiM u srpskoj nacionalnoj svesti. Ali politička, nacionalna, međunarodna stvarnost Pokrajine ga je okretala uverenju da se treba osloboditi KiM. Ćosić je otežao svoje stanovište terminom „oslobađanje“ od Kosova. To nije isto što i podela ili razgraničenje. U ovom drugom slučaju Srbi bi sačuvali svoj pojam o Kosovu i jedan deo teritorije. Uostalom, on uglavnom pod oslobođenjem podrazumeva podelu ili razgraničenje. Nasleđe međunacionalnih odnosa je takvo da su srpska i albanska politika na KiM nepomirljive. Činjenica je da se razni oblici albanskog nasilja nad Srbima događaju decenijama. Rezultat takvog nasilja, koje traje od Berlinskog kongresa 1878 godine, jeste sve manje Srba u Pokrajini. A kada je separatizam i nasilje Albanca na KiM dobilo podršku NATO-a i kada je Srbiji oduzeto pravo da brani svoju državu, Ćosić više nije imao nikakvu dvoumicu. Sa kosovskim Albancima nema zajedničkog života. A to, na svoj način, podržava i Zapad. Nije ništa učinio da se proterani Srbi posle NATO bombardovanja vrate na svoje adrese. Dakle, ako Albanci ne žele da žive u Srbiji, pretpostavljam da je to bila misao koja je vodila Ćosića, onda ni Srbi neće da žive u velikoj Albaniji.

[/restrict]

Kraj