Који су Ћосићеви разлози за ослобођење од Косова?

Добрица Ћосић: Од одбране до „oслобађања“ од Косова! (други део)

Највећи део политичке елите и јавно мњење се не одричу КиМ. Да није био емотивно везан за своју идеју „ослобођења Србије од Косова“, и да није био искрено уверен у овај предлог, Ћосић би лако увидео више културно-историјских и политичких разлога против таквог плана

Ћосић није шире образлагао свој став о „ослобађању од Косова“. Инсистирао је на плану а није бригао за операционализацију, актере и политичку подршку. Када је 1981. године записао ову мисао, претпоставка је да је имао у виду једновековну борбу албанске нације за своје уједињење и непрекинуто насиље над Србима. Од Призренске лиге 1878. до демонстрација после Титове смрти. Могућно је да су демографски процеси утицали на овај став: Срби се исељавају, а број Албанца се увећава. Уз промену демографске слике КиМ променио се и образовни сталеж косовских Албанаца. Универзитет националне мањине, јединствен у свету, произвео је албанску елиту која је све мање зависила од Србије. Ово су претпоставке. А Ћосић наводи неколико разлога за велики српски национални пораз на КиМ.

[restrict]

ЧИЊЕНИЧКЕ ГРЕШКЕ Својим понашањем Срби доказују да Косово није „срце Србије“, „душа Србије“, „света српска земља“… „Шта се то збива са племеном Обилића? Шта се догодило са небеском Србијом?… данашњи Срби нису више Срби… патриотска осећања су унижена и обесмишљена“ (26. 7. 1998). Поред ове универзализације исказа, што је по правилу искуствено нетачно, јер нису сви Срби изгубили патриотска осећања – тешко се може прихватити исказ да се „губитак КиМ подноси без патњи и понижења“ (20. 10. 1998).
У разлоге за „ослобођење од Косова“ укључује се и тадашња политика Социјалистичке партије Србије. Није чињенички тачно да је Милошевић предао дефакто Косово Албанцима. „Неколико година је одбијао преговоре и компромис, полицијом је владао КиМ, понижавао Шиптаре, корумпирао оно мало пропалих Срба“ (13. 10. 1998). Нетачно! Било је покушаја за српско-албанске разговоре. Одбијали су дијалог косовски Албанци, као што су бојкотовали српску државу после 1990. године. У оптуживању Милошевића превиђа чињеницу да је он 1987. године покренуо, а 1990. изменио Устав Србије из 1974. године. Косовски Албанци нису прихватили промену Устава Републике Србије и промену статуса Покрајине.
У пораз косовске политике Ћосић урачунава и историјске политичке заблуде Срба с почетка ХХ века. За кога су Срби проливали крв у балканским ратовима? „Срби су 1912. ослобађали Косово од Турака а заправо ослобађали Шиптаре који су остали на Косову са Србима“ (2004). Ослобођење од Косова није и ослобођење од целог КиМ. Мора се сачувати део територије и манастири. „Позивам на поделу Косова и ослобађање од Косова… Мој предлог је спасавања територије од Зубиног потока до Копаоника“ (9. 11. 2006).
Али Ћосић жестоко брани Косово и Метохију од НАТО бомбардовања. Критикује беспоштедно Хашки трибунал што суди храбрим српским генералима и полицајцима који су бранили КиМ од терористичких група Албанаца.

ШТА СЕ ДОБИЈА „ОСЛОБАЂАЊЕМ“ ОД КОСОВА? Нема практично политичких разлога за евентуално већу „корист“ Србије без Косова. Ставови су декларативни, на нивоу емотивне пароле ослоњене на ситуацију у којој је започео герилски рат албанске националне мањине. Без Косова Срби ће постати „мали али моћан и модеран европски народ“ (новембар 1995) и притом ће се ослободити камена о врату, терета који не могу да носе (јануар 1996).
Када су 1998. косовски Албанци започели герилски рат против српске државе и Срба, Ћосић закључује да до неког расплета мора да дође. Али каквог? Овај сукоб је припремљен прво мирним демонстрацијама, па онда нападима на милицију и убијањем својих издајника. Албанци су произвели „ванредно стање на КиМ“. Ћосић резигнирано закључује да се „наше пропадање наставља“. Из пропадања можемо да се извучемо напуштањем Косова: „Косово ће бити Косово али без Милоша Обилића и кнеза Лазара. Из те кобне и уклете српске земље треба се повући онако како смо се повукли из Македоније али морају се обезбедити српски манастири по атоском моделу у Грчкој“ (април 1997). А када се напусти Косово, уследиће бољи дани за Србију. „Тек кад изгубимо КиМ и са њим Милошевића, можда може да почне неко делање за препород Србије“ (28. јул 1998). Необична предикција! А још је необичнији Ћосићев дефетизам ако се зна његов борилачки мотив против неправде и неслободе.

ЗАШТО ЋОСИЋЕВЕ ПРЕДЛОГЕ НЕ ПРИХВАТАЈУ НИ ШИРА ЈАВНОСТ НИ ПОЛИТИЧКА ЕЛИТА? Ћосић је јавно неколико деценија бранио свој предлог о „ослобађању“ Србије од Косова. Писао је о томе, објавио књигу Косово и говорио на промоцијама и јавно. Чак је и патријарху Павлу саопштио овај предлог на који је први човек СПЦ отћутао. „Први сам Србин који је позвао савременике у одбрану Косова 1968; први сам Србин који је 3. новембра 2004. у Коларчевој задужбини поздрављен аплаузом, позвао Србе да ослобађају Србију од Косова. Затворио се круг мог патриотизма“ (новембар 2004).
Када се књига Косово појавила 2004 године, нико од српских „демократа“ , „Европљана“ , записује Ћосић, није имао храбрости да јавно буде издајник на Косову (март 2007). Предузео је и израду мапа са поделом. „Данас сам пронашао мапе о подели Косова које је радио покојни Тома Секулић. Било је то пре десет година. И то је проглашено мојом националном издајом“ (10. мај 1998). Другим речима, у највећем делу политичке јавности нико није подржао Ћосићеве идеје о напуштању КиМ. Али зашто нису прихватили?
Ћосић констатује да политичари „не прихватају моје идеје о Косову. Уверен сам да греше“ (јануар 2005). Има одговор: због „српског опортунизма и националних митолошких заблуда“ (новембар 2006).
Далеко од тога да је овај одговор тачан. Ни политичари ни шира политичка јавност нису прихватили ове идеје ни после Ћосићеве смрти. Највећи део политичке елите и јавно мњење се не одричу КиМ. Да није био емотивно везан за своју идеју „ослобођење Србије од Косова“, и да није био искрено уверен у овај предлог, Ћосић би лако увидео више културно-историјских и политичких разлога против таквог плана.
Косово је идентитетско питање. Оно је део вишевековног памћења српског народа. Нема начина да се Срби одрекну свог појма Косова и Метохије. Свака држава има свој духовни извор, а за Србе је то вековима било Косово. Нису Хиландар и Сент Андреја опевани и вековима препричавани с колена на колено, већ Косово. СПЦ је 800 година на КиМ, а она је историјски темељ српске нације и културе.
Србија нема ниједан разлог да прихвати НАТО окупацију или стварање НАТО државе на Косову. Не може незаконитост да преведе у законитост. Држава мора да брани свој поредак и своје достојанство. Када међународно право нормира право националних мањина на своју државу, онда би и Србија морала да се понаша у складу са таквим правом. Србија не може да буде изузетак.
У Европи и свету готово свака држава има националне мањине које имају своју матичну државу или националне заједнице без државе. Те државе се снажно опиру сваком покушају нарушавања свог територијалног и уставно-правног поретка. Коначно, када би се Србија одрекла своје покрајине Косово, зашто би друге мањине тај поступак гледале мирно?

КРИТИЧКИ ОСВРТ Ћосић није био корумпиран, није био издајник, није био страначки политичар када је бранио идеју о подели КиМ. Мисао о Косову од 1968. до 2015. године је његова мисао у најбољој вери да је добра за Србију. Био је уверен да је ваљана и корисна за српски народ. Али ако је нису прихватали ни политичари ни политичка јавност, морао се запитати – зашто? Када на трибини Института за европске студије „О Косову“ у седам тачака (понавља тезе) каже: „Ја добро знам колико је ова концепција спорна и тешко остварива“ (мај 2000), опет следи питање – зашто?
Ћосић је половину свог живота посветио политичком деловању – практичном и публицистичком. Добро је знао да свака политичка идеја није ништа уколико нема организацију и подршку присталица. Његови ставови о Косову као ослобођеном од Србије били су лични, без организације и без политике која има корен у народу. Једино је могао да очекује остваривање неког утицаја на политичку елиту. Из његових записа видимо да у томе није успео.
Ћосић је бранио идеју о разграничењу са косовским Албанцима, али није улазио у шира и опсежнија образложења, као што није аналитички одговарао на текуће и могућне критичке приговоре. У његовом предлогу има више недоречености и непоткрепљених тврдњи. Шта је недоречено у овом предлогу? Одмах се уочава. Ако се узима север Покрајине, шта преостаје Србима јужно од Ибра? А атоски модел не укључује остале манастире и црквишта јужно од Ибра већ само најпознатије. Такође, атоски модел превиђа чињеницу да су хиландарски монаси држављани Грчке, а не Србије.
Ћосићево политичко мишљење о Косову није било лишено противречности – он предлаже поделу, критикује Запад што Косово одузима од Србије, али и најављује наставак борбе за КиМ и после бомбардовања. „Косово је изгубљено, сви то знамо… Нема друге јер ми се не боримо са Албанцима, него са Америком и Немачком… Све је сада касно… национални догматизам Војислава Коштунице тешко ми је разумљив. То је доказ да су национални митови у српској државној идеологији још увек живи.“ Била је то реч на промоцији књиге Косово (1966–2013). Међутим, исте године, на Видовдан он ће изјавити и ово: „Косовско питање трајаће док живе генерације Албанаца које се боре за велику Албанију; док живе српске генерације које су доживеле агресију Америке и НАТО 1999; док постоје протерани Срби и њихова деца која су изгубила дом, имовину, завичај“ (У разговору са С. Ђукићем, 2014).
Да се сачува Србија, треба се свесно одрећи Косова или га поделити. При томе Ћосић користи тешку реч за овај део Србије – „кобно Косово“. У Туђем веку 2 могу да се прочитају оваква питања: „Шта сада значи ’Косово је срце Србије’? Шта је сада патриотизам, отаџбина, ’света српска земља’?“ То су „патетична фразе“ о „светој српској земљи“ (2007). Критикује српске ставове који му миришу на митски однос према Косову. Ћосић, међутим, заобилази колективно памћење. Он зна шта је стуб српског историјског идентитета. Косовски мит је борба за слободу, слободу као највећу вредност. Зар такав идентитет и митски симбол треба да буде одбачен?
Ћосић је прешао преко неких претпоставки и чињеница. Да ли би Албанци на Косову прихватили предлог? Занет својим предлогом Ћосић греши у ставу да је рат са НАТО-ом могао да се избегне. „Да је било мудрости, храбрости и разумевања света у коме живимо могао се избећи рат са Америком и НАТО-ом. Србија би избегла потпуни губитак Косова“ (12. мај 2004) . А сам је записао у својој ЛИЈД да је још 1992. стизало заштитно упозорење Запада српској влади за косовске Албанце. Тајне припреме НАТО операције почеле су после промене Устава Rепублике Србије 1990. године.
Ћосић је мислио да ће се с поделом КиМ постићи решење дуготрајућег проблема и да ће се Србија ослободити терета. Постоји неколико разлога за сумњу. Први је историјска свест о овом делу Србије. Нешто што се вековима таложило у свести народа, нешто што се толико ужилило у колективну егзистенцију, немогућно је ишчупати, како на дужу стазу тако ни напрасно донетим одлукама. Као што се ни човек не може одрећи своје прошлости, тако ни народи не могу да постоје без свести о ономе што је сложено у протоку времена.
Инвазија НАТО-а памти се по количини употребљеног војног арсенала, али најпре због тога што је изведена против међународног права. Овоме треба додати да су наоружане група косовских Албанаца, годину-две, пре кише бомби, напале институције и становнике државе чији су били грађани. Постоје докази о разностраном помагању тих акција из иностранства. А када нова ситуација није настала, већ је створена оружаним средствима, нема никаквог реалног основа да се нуди „ослобађање“ од КиМ.
Како Срби могу да пређу преко чињенице да су војном силом протерани са те територије? Како да забораве неправду која им је учињена? Могућно разграничење пре и после 1999. било би коренито различито. И праведније.
Православна црква живи на КиМ осам векова. Преживела је сваке зулуме и погроме и опстала. Нема начина да одустане од својих живих светиња. Шта чинити с таквим верујућим наслеђем, и таквим стањем српско-албанских односа на почетку ХХI века?
Да ли је и подела територија реално и трајно решење Косова и Метохије? Да ли ће нове генерације Срба прихватити одузимање КиМ? Да ли ће се борити за српски део КиМ? Признаје ли се НАТО држава Косово? То је отворено питање за долазеће генерације.
Зашто је дошло до промене у Ћосићевом ставу – уместо Косово у Србији, Косово изван Србије или подела Косова? Овај одговор се може само назрети. Највероватнији разлог може да буде континуирано насиље Албанаца које доводи до протеривања и селидбе Срба са КиМ. Могућно је да је НАТО бомбардовање толико променило статус КиМ да се више не може размишљати као пре 1999. године? Да ли је права реалност КиМ подела? Откуда уверења да би подела Косова и Метохије и територијално разграничење између Србије и Албаније било рационално и праведно решење?
Био је Добрица Ћосић свестан огромне тежине међунационалног односа Срба и косовских Албанаца. Српска политичка интелигенција није озбиљно решавала проблем у Краљевини Југославији, а онда су дошли интернационалисти с противсрпском политиком. Његов напор да нешто учини 1968. године спречили су српски комунисти. Немоћно је посматрао, као и његови пријатељи професори и писци, како се у својој држави, у својим границама етнички празни један њен део, Косово и Метохија, док истовремено јачају мањински Албанци. У таквим околностима Ћосић мисли више о будућности него о времену коме сведочи. Шта ће догодити ако се оваква кретања наставе? – било је подразумевајуће питање.
Није Ћосић неко ко није имао историјских, политички и националних знања о месту КиМ у српској националној свести. Али политичка, национална, међународна стварност Покрајине га је окретала уверењу да се треба ослободити КиМ. Ћосић је отежао своје становиште термином „ослобађање“ од Косова. То није исто што и подела или разграничење. У овом другом случају Срби би сачували свој појам о Косову и један део територије. Уосталом, он углавном под ослобођењем подразумева поделу или разграничење. Наслеђе међунационалних односа је такво да су српска и албанска политика на КиМ непомирљиве. Чињеница је да се разни облици албанског насиља над Србима догађају деценијама. Резултат таквог насиља, које траје од Берлинског конгреса 1878 године, јесте све мање Срба у Покрајини. А када је сепаратизам и насиље Албанца на КиМ добило подршку НАТО-а и када је Србији одузето право да брани своју државу, Ћосић више није имао никакву двоумицу. Са косовским Албанцима нема заједничког живота. А то, на свој начин, подржава и Запад. Није ништа учинио да се протерани Срби после НАТО бомбардовања врате на своје адресе. Дакле, ако Албанци не желе да живе у Србији, претпостављам да је то била мисао која је водила Ћосића, онда ни Срби неће да живе у великој Албанији.

[/restrict]

Крај