Cena kompromisa

Piše Miodrag Kreculj

Jednostrana, nekritička vezanost srpske politike za Evropsku uniju i popustljivost uslovljavanjima njena je najveća slabost i simptom nemoći da odlučnije deluje u zaštiti nacionalnih interesa na Kosmetu

Svakodnevno zastrašivanje javnosti Albancima, ljudima opasnih namera i „vraćanje zemlje i regiona u sukobe“, „odbrane Vranja“ i „stradanja naše dece“ defetistička je kompenzacija u funkciji pripreme javnog mnjenja za prihvatanje „Pravno obavezujućeg sporazuma“ i „razgraničenja“ na sopstvenoj zemlji protivno nacionalnom i međunarodnom pravu. Srbija je „partner“ Zapadu sve dok pokazuje kontrolisanu uzdržanost ruskom uticaju i postoji izvesnost da će u nekoj perfidnoj formi kad-tad prihvatiti faktičko stanje kosovske secesije. Onog trenutka kad strpljenju Zapada dođe kraj, započeće realokacija investicija i proizvodnih kapaciteta na druge „probitačnije“ destinacije. Spasonosni koncept rasta ekonomije stranim kapitalom pući će preko noći, smanjiće se BDP i izvoz, hiljade zaposlenih kod stranih poslodavaca ostaće bez posla, prestaće investicije u infrastrukturu i zaštitu životne sredine, država će biti u problemu redovne isplate penzija i socijalnih davanja, vraćanja dugova, ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, odbranu. To je suština problema čije rizike i teret predsednik Vučić nosi na svojim plećima.“Faustovskom nagodbom“ možda je moguće izbeći apokaliptični scenario uz simbolične albanske ustupke pod pritiskom međunarodne zajednice, ali pitanje je kolika je cena toga što „želimo da izvučemo nešto za svoj narod“?
Konfrontacija nikom ne koristi, dakle potreban je dogovor, ali pošten jer za 15 odsto uzurpirane državne teritorije mrvice samouprave u petnaestak opština kao pretpostavka normalizacije odnosa i kvaliteta života građana nije kompromis. Čega bi Srbija trebalo da se odrekne, koje ustupke da učini i da li je sve to vredno gašenja i poslednje nade kosmetskih Srba da će otadžbina njihove dece ostati u Srbiji? Kosovsko pitanje je svojevrsni kuriozitet, racionalno, pre svega sa stanovišta međunarodnog prava neobjašnjiv fenomen nipodaštavanja postulata na kojima počivaju svetski poredak i elementarna logika. Kosmetski sui generis u stvari je prekretnica i kraj iluzije američkog idealizovanog doba „kraja istorije“ Frensisa Fukujame, nesuđenog paradigmatičnog „recepta“ globalnog blagostanja i početak ere nasilja i anarhije u međunarodnim poslovima.
Strogo gledano predsedniku Republike nije mesto za pregovaračkim stolom u Briselu jer nema ustavnu nadležnost da preuzima međunarodnopravne obaveze u ime Srbije, ali zakletva data u Narodnoj skupštini na Ustavu i Miroslavljevom jevanđelju još kako ga obavezuje („… da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo…“) da štiti njen integritet, a ne da pronalazi pod bilo kojim izgovorom „kompromisna“ rešenja Ustavne negacije i teritorijalne razgradnje. Sve što bi učinio protivno slovu zakletve bilo bi krivokletstvo, a Srbija to pamti i ne prašta. Činjenica je da EU i Americi nikako ne odgovara „zamrznuti konflikt“ već da im se žuri da trajno reše pitanje statusa, pa čudi što je predsednik Vučić protiv „zamrznutog konflikta“ i deli mišljenje onih koji Srbiji nisu skloni, ignorišući provereno vekovno iskustvo: „Što je dobro mom neprijatelju, nije dobro za mene.“
U vremenu globalnih političkih turbulencija u specifičnoj kosmetskoj situaciji povlačenja međunarodnih priznanja državnička razboritost nalaže, umesto zadrtosti i emocionalnih demagoških floskula, uzdržanost i otvaranje pitanja statusa u nekim budućim, povoljnijim okolnostima. U međuvremenu razgovaraće se dugo i uporno o svakodnevnim egzistencijalnim potrebama Srba, ličnoj i imovinskoj bezbednosti, povraćaju uzurpirane i obeštećenju uništene imovine i svakoj mogućoj saradnji u njihovu korist. Predsednik Vučić svojim retoričkim pitanjem: „Hoćemo li i dalje da se borimo za teritoriju i ubijamo…“ relativizuje značaj Kosmeta kao da je reč o Šarengradskoj adi na kojoj se napasaju goveda, a ne o srpskoj istorijskoj državotvornoj teritoriji i centralnom i suštinskom predmetu spora Srba i Albanaca.
Svi ratovi kroz istoriju vođeni su upravo zbog teritorija osim Trojanskog kojem je povod bila lepa Jelena. Srbi ćute i trpe, trpeli su vekovima pod Turcima, ali ničeg se nisu odricali i neće se pomiriti sa gubitkom Kosmeta sve do povraćaja državnog suvereniteta kad-tad, koliko god se danas činilo nemogućim, sutra će to biti stvarnost jer mnogo je energije potrebno i cena je previsoka održavanja jedne političko-pravne, ekonomski nestabilne konstrukcije utemeljene na negaciji međunarodnog prava. Toga su veoma svesni i opravdano se pribojavaju Albanci i njihovi patroni, jer vreme ne radi u njihovu korist i zato im je potreban jeftin i brz „kompromis“, dok u Beogradu postoji spremnost da se pošto-poto „nešto izvuče za svoj narod“ koliko košta da košta. Još u Starom Rimu važilo je pravilo:Ex iniuria ius non oritur ili „Iz neprava ne nastaje pravo“ i nema tog protoka vremena niti političke magije koji mogu to da promene bez srpskog pristanka i potpisa. Samo pre tridesetak godina ni najpronicljiviji analitičari nisu bili u stanju da predvide radikalnu rekonfiguraciju Evrope. Nestali su Jugoslavija, SSSR, Istočna Nemačka, moćni Varšavski pakt, a nastale baltičke i azijske države. Život ima svoju dinamiku i sve je podložno promenama, jer promene su njegov smisao. Srbi su u američkoj politici prešli put od „herojske nacije koja borbom i žrtvom brani najuzvišenije civilizacijske vrednosti“, vijorenja trobojke na Beloj kući, prisajedinjenja dela temišvarskog Banata kraljevini i Vudrua Vilsona, do Bila Klintona, bombardovanja „herojske nacije“, Beograda, razaranja Srbije i otimanja Kosmeta, a prošlo je samo sto godina, bukvalno jedan tren istorijske i emocionalne tranzicije. Direktor Kancelarije za KiM M. Đurić kaže: „Svet više nije isti kao 1999. godine“ i u pravu je, ali se nije usudio zbog dogmatizovanog „kompromisa“ da zaokruži misaonu parabolu – i neće biti isti za 20 godina jer ljudi i svet razlikuju pravo i pravdu od neprava i nepravde koje danas (p)održavaju ucene i brutalna sila.
Briselskim evrokratama dobro je poznato, jer ništa ne prepuštaju slučaju, da su Srbi popustljivi i računaju na njihovo nestrpljenje i brzopletost da stvari „dovedu što pre u red“ i reše probleme pod bilo kojom motivacijom. Proučili su oni Cvijića, Slobodana Jovanovića, „Karakterologiju…“, Dvornikovića, Rajsa i vrlo dobro znaju s kim imaju posla individualno i kolektivno i kako bi trebalo postupati u realizaciji svojih interesa. Napoleonova prodaja Lujzijane (1803) Americi i Aljaske (1867) Aleksandra II Nikolajeviča istom kupcu značilo je dobrovoljno i večno odricanje od poseda ogromnih teritorija. Svejedno da li se transakcija vrši dolarima ili „kompromisom“, kosmetska sudbina biće bespovratno zapečaćena nečijim potpisom kao Lujzijane i Aljaske. Jednom napisano i potpisano važi za sva buduća vremena i „naša deca“ i „deca naše dece“ i svi njihovi potomci do kraja vremena neće moći ništa da promene, a imaće daleko bolju priliku jer onih koji su problem izazvali više neće biti da ga „rešavaju“ podgrevanjem srpske „krivice“ i pravdanjem svog mračnog zamešateljstva. Tražiti danas „daj šta daš“ rešenje bez obzira na posledice nije odlika promišljene nacionalne politike, naročito ne u svetu svakodnevnih kopernikanskih obrta i protiv volje 80 odsto građana Srbije.
Autor je član Srpskog foruma Nemačke iz Minhena