ZONA SUMRAKA / Starčevićev nakot

O svakom datumu iole važnijem za srpsku istoriju u listu „Danas“ dešava se neobična paranormalna pojava – ukazuje se žena u crnom pod nazivom Stefan Milosavljević da nam krnjom logikom i faličnim činjenicama demonstrira da Ante Starčević nije mnogo pogrešio nazvavši Srbe „nakotom zrelim za sjekiru“

U ovogodišnjoj „Vidovdanskoj poslanici“ srpskom narodu najoštrijeg pera Žena u crnom („ženske mirovne grupe feminističko-antimilitarističke orijentacije“) Stefana Milosavljevića upozorava se na činjenicu da se u Srbiji „nakotilo mnoštvo Lazara i Obilića“, ali i na srećnu okolnost da se može „naći i po koji Branković – izdajnik“. Da li je izbor termina koji Milosavljević koristi nameran ili slučajan? Da li se radi o podsvesti koja vrišti da izbije na svetlost dana, ili o svesti koja se loše (ako se uopšte) prikriva? Nećemo da budemo maliciozni i da omalovažavajući intelektualni napor aktiviste Milosavljevića kažemo da je svojom glupošću i nepažnjom potvrdio osnovnu tezu kojoj se podsmeva duž čitavog svog vidovdanskog teksta da se na Vidovdan „vidi ko je ko“. Ceneći orkanske visove njegovog intelekta i poštujući njegovo ljudsko pravo na stav, reći ćemo da je promišljenom upotrebom reči „nakot“ u odnosu na Srbe želeo da jasno i nedvosmisleno na Vidovdan pokaže ko je i kakav će ostati doveka. Svesno i namerno koristeći rečnik kojim se još u 19. veku služio najveći Hrvat svih vremena i otac ove nacije Ante Starčević, hteo je da nas prodrma i direktno podseti na to koliko smo zaista loši i dostojni samo prezira (i sjekire kad zatreba i kad se ukaže prilika). Milosavljević je pokazao i da je istinska avangarda prosvetljenog antimilitarističkog dela srpskog društva iz kojeg se niko do sada nije setio da posegne i za drugim starčevićevskim opisima Srba poput „gnusna ropska stvorenja“, „sužanjska pasmina“, ili „pseta puštena s lanca“, iako nam odavno govore slične stvari. Nije Milosavljević prvi Srbin koji je shvatio svu ispravnost starčevićevskog viđenja Srba. Pomenimo samo neke druge Srbe svesne sveobuhvatne pogrešnosti svog porekla i identiteta koji su smogli snage da tu bolest ubiju prvo u sebi, a potom i u drugima poput Maksa Luburića (poreklom iz plemena Drobnjak), fra Miroslava Filipovića (od majke Marice Radulović), Ljuba Miloša (Luburićev rođak istog porekla) i mnogih drugih uključujući i najmanje 13 generala NDH koji su bili Srbi.
[restrict]

Sprdajući se sa stavovima profesora filozofije na Fakultetu političkih nauka Zorana Kinđića (kao što je mišljenje da „onaj ko bi se zarad evropskih integracija odrekao Kosova i Metohije nije uistinu Srbin“), koje ova žena u crnom naziva „palanačkim duhom“ i „moralnim idiotizmom“, Milosavljević u priču uvodi Nikolaja Velimirovića. „S obzirom da je Sv. Nikolaj tokom Drugog svetskog rata hvalio lik i delo Hitlera, pa čak i dobio orden, on verovatno danas uživa u vrtovima ’Srpskog nebeskog carstva’“, piše on. Nije li „moralno idiotski“, da citiramo Milosavljevića, ili samo nemoralno ovako brutalno gaziti istinu zarad dokazivanja nekakve teze (nismo uspeli da dokučimo tačno koje). Ovde nas je Milosavljević saterao uza zid i nemamo druge mogućnosti (iako zaista ne želimo da budemo maliciozni) nego da priznamo da je, iako je uložio evidentan intelektualni napor u pisanje svog teksta, on ili glup, ili zloban. Vladika Nikolaj nije „tokom Drugog svetskog rata hvalio lik i delo Hitlera“, jer je u to vreme bio zatočen u logoru Dahau (iako je istina da se nije baš žalio na uslove utamničenja). Vladika Nikolaj je pre rata primetio neke stvari kod Hitlera koje je smatrao pozitivnim, kao i mnogi drugi, i o tome je govorio u predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ iz 1937. godine. Ako ga to čini „nacistom“, šta je onda, na primer, Vinston Čerčil, koji je Musoliniju rekao: „Da sam Italijan, siguran sam da bih celim srcem bio sa vama od početka do kraja vaše trijumfalne borbe“ („Tajms“, 21. januar 1927) ili „na međunarodnoj sceni (fašistički) pokret je učinio uslugu čitavom svetu“ (Enciklopedija Britanika, 1966)? Orden koji Milosavljević pominje je odlikovanje koje je Nikolaj Velimirović dobio 1934. zbog toga što je kao episkop ohridsko-bitoljski, pre Hitlerovog dolaska na vlast, blagoslovio da se groblje nemačkih vojnika uredi i ogradi. Reklo bi se da se radi o jednom krajnje ljudskom i hrišćanskom gestu koji nema nikakve veze sa hitlerizmom. Ili je, možda, i August fon Makenzen prijatelj Srba, jer je po osvajanju Beograda 1915. naredio da se poginuli branioci sahrane u Košutnjaku pored njegovih vojnika i podigao im spomenik na kojem piše „Ovde počivaju srpski junaci“?

Reklo bi se da je posebno je „moralno idiotski“ da neko ko se koristi ustaškim i rasističkim rečnikom kada govori o Srbima implicira da se „uživanje u vrtovima ’Srpskog nebeskog carstva’“ zaslužuje saradnjom sa nacistima, što Milosavljević čini pominjanjem vladike Nikolaja. Na kraju svoje analize današnjeg srpskog društva i onog iz 1389, Milosavljević piše da je „differentia specifica“ to što se, kao što smo već naveli, „nakotilo mnoštvo Lazara i Obilića“. Ili se ovaj mislilac, u naporu da ispadne što pametniji, frlja latinskim izrazima koje nedovoljno poznaje, ili nije svestan da ni 1389. Lazar i Obilić nisu bili jedini heroji. Bilo ih je još između 12 i 30 hiljada. Svakako da u „srpskom nakotu“ ima još Lazara i Obilića. Nažalost, ima i još Brankovića. Žena u crnom može da posvedoči o tome.          

[/restrict]