ЗОНА СУМРАКА / Старчевићев накот

О сваком датуму иоле важнијем за српску историју у листу „Данас“ дешава се необична паранормална појава – указује се жена у црном под називом Стефан Милосављевић да нам крњом логиком и фаличним чињеницама демонстрира да Анте Старчевић није много погрешио назвавши Србе „накотом зрелим за сјекиру“

У овогодишњој „Видовданској посланици“ српском народу најоштријег пера Жена у црном („женске мировне групе феминистичко-антимилитаристичке оријентације“) Стефана Милосављевића упозорава се на чињеницу да се у Србији „накотило мноштво Лазара и Обилића“, али и на срећну околност да се може „наћи и по који Бранковић – издајник“. Да ли је избор термина који Милосављевић користи намеран или случајан? Да ли се ради о подсвести која вришти да избије на светлост дана, или о свести која се лоше (ако се уопште) прикрива? Нећемо да будемо малициозни и да омаловажавајући интелектуални напор активисте Милосављевића кажемо да је својом глупошћу и непажњом потврдио основну тезу којој се подсмева дуж читавог свог видовданског текста да се на Видовдан „види ко је ко“. Ценећи орканске висове његовог интелекта и поштујући његово људско право на став, рећи ћемо да је промишљеном употребом речи „накот“ у односу на Србе желео да јасно и недвосмислено на Видовдан покаже ко је и какав ће остати довека. Свесно и намерно користећи речник којим се још у 19. веку служио највећи Хрват свих времена и отац ове нације Анте Старчевић, хтео је да нас продрма и директно подсети на то колико смо заиста лоши и достојни само презира (и сјекире кад затреба и кад се укаже прилика). Милосављевић је показао и да је истинска авангарда просветљеног антимилитаристичког дела српског друштва из којег се нико до сада није сетио да посегне и за другим старчевићевским описима Срба попут „гнусна ропска створења“, „сужањска пасмина“, или „псета пуштена с ланца“, иако нам одавно говоре сличне ствари. Није Милосављевић први Србин који је схватио сву исправност старчевићевског виђења Срба. Поменимо само неке друге Србе свесне свеобухватне погрешности свог порекла и идентитета који су смогли снаге да ту болест убију прво у себи, а потом и у другима попут Макса Лубурића (пореклом из племена Дробњак), фра Мирослава Филиповића (од мајке Марице Радуловић), Љуба Милоша (Лубурићев рођак истог порекла) и многих других укључујући и најмање 13 генерала НДХ који су били Срби.
[restrict]

Спрдајући се са ставовима професора филозофије на Факултету политичких наука Зорана Кинђића (као што је мишљење да „онај ко би се зарад европских интеграција одрекао Косова и Метохије није уистину Србин“), које ова жена у црном назива „паланачким духом“ и „моралним идиотизмом“, Милосављевић у причу уводи Николаја Велимировића. „С обзиром да је Св. Николај током Другог светског рата хвалио лик и дело Хитлера, па чак и добио орден, он вероватно данас ужива у вртовима ’Српског небеског царства’“, пише он. Није ли „морално идиотски“, да цитирамо Милосављевића, или само неморално овако брутално газити истину зарад доказивања некакве тезе (нисмо успели да докучимо тачно које). Овде нас је Милосављевић сатерао уза зид и немамо друге могућности (иако заиста не желимо да будемо малициозни) него да признамо да је, иако је уложио евидентан интелектуални напор у писање свог текста, он или глуп, или злобан. Владика Николај није „током Другог светског рата хвалио лик и дело Хитлера“, јер је у то време био заточен у логору Дахау (иако је истина да се није баш жалио на услове утамничења). Владика Николај је пре рата приметио неке ствари код Хитлера које је сматрао позитивним, као и многи други, и о томе је говорио у предавању „Национализам Светог Саве“ из 1937. године. Ако га то чини „нацистом“, шта је онда, на пример, Винстон Черчил, који је Мусолинију рекао: „Да сам Италијан, сигуран сам да бих целим срцем био са вама од почетка до краја ваше тријумфалне борбе“ („Тајмс“, 21. јануар 1927) или „на међународној сцени (фашистички) покрет је учинио услугу читавом свету“ (Енциклопедија Британика, 1966)? Орден који Милосављевић помиње је одликовање које је Николај Велимировић добио 1934. због тога што је као епископ охридско-битољски, пре Хитлеровог доласка на власт, благословио да се гробље немачких војника уреди и огради. Рекло би се да се ради о једном крајње људском и хришћанском гесту који нема никакве везе са хитлеризмом. Или је, можда, и Аугуст фон Макензен пријатељ Срба, јер је по освајању Београда 1915. наредио да се погинули браниоци сахране у Кошутњаку поред његових војника и подигао им споменик на којем пише „Овде почивају српски јунаци“?

Рекло би се да је посебно је „морално идиотски“ да неко ко се користи усташким и расистичким речником када говори о Србима имплицира да се „уживање у вртовима ’Српског небеског царства’“ заслужује сарадњом са нацистима, што Милосављевић чини помињањем владике Николаја. На крају своје анализе данашњег српског друштва и оног из 1389, Милосављевић пише да је „differentia specifica“ то што се, као што смо већ навели, „накотило мноштво Лазара и Обилића“. Или се овај мислилац, у напору да испадне што паметнији, фрља латинским изразима које недовољно познаје, или није свестан да ни 1389. Лазар и Обилић нису били једини хероји. Било их је још између 12 и 30 хиљада. Свакако да у „српском накоту“ има још Лазара и Обилића. Нажалост, има и још Бранковића. Жена у црном може да посведочи о томе.          

[/restrict]