Zona sumraka – ARGUMENTI TROJNOG PAKTA

Jedno je kada vam neki poluinteligent iznosi tupave i smešne argumente zarad Alijanse koju javno zagovara, a drugo kada to čini inteligentna i sposobna osoba. U prvom slučaju možete pomisliti da su samo argumenti pogrešni, a da je ideja ispravna. Drugi slučaj dokazuje da u propagiranju budalaštine valjanih argumenata prosto nema

Proslava državnog praznika jedne zemlje uvek je prilika da ona u punom sjaju prikaže svoju moć, ozbiljnost, organizovanost… Tako je bilo od drevnog Rima, kada su trijumfalne parade organizovane temeljno i brižljivo do najsitnijih detalja pa do velelepnih defilea u čast pobede nad fašizmom u Moskvi. Ti događaji bi trebalo da predstavljaju presek stanja jednog društva i snage jedne države. Najčešće i jeste tako, a tako je bilo i 14. jula u Parizu na Dan republike kada smo mogli da svedočimo da jedna od najvažnijih članica Evropske unije i NATO-a nije sposobna da organizuje ne samo banalni motoristički defile u kojem se dvojica motorista ne bi sudarila pred svojim predsednikom nego ni običan prelet aviona koji iza sebe ostavljaju trag u bojama nacionalne zastave (na pariskom nebu u subotu je viđen neki hibrid između ruske i francuske zastave: crveno-plavo-belo-crveno). Kakva je danas Francuska država pokazuje i proslava pobede njihove fudbalske reprezentacije u Moskvi zbog koje su gorela Jelisejska polja. Francuzi (konačno) pobede u Moskvi, a Pariz gori – mora da se Napoleon prevrće u svom sarkofagu zbog toga.

[restrict]
Odraz ozbiljnosti i snage jedne države jeste i to kakav je čovek vodi. Dok je Rusija bila na kolenima, njen predsednik Boris Jeljcin se pijan teturao, ljubakao i plesao. Danas se tetura, ljubi i đuska predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. Poslednji put je to uradio za vikend, na velelepnom NATO samitu kojem je prisustvovao i stvarni junak ovog teksta, predsednik Atlantskog saveta Srbije Vladan Živulović. Prisustvo ovom grandioznom događaju Živulović je iskoristio da, posredstvom nekoliko medija i jedne novinske agencije, građanstvu Srbije ukaže zbog čega je važno, pametno i dobro da se naša zemlja priključi ovoj vojnoj organizaciji: „Ne znam po čemu je to Srbija pametnija od ostalih zemalja koje su nas okružile, ali nažalost to je naša odluka. Bojim se da ovako zaokruženi predstavljamo lak plen i jednu vrstu lovine za razne grupe, razne države koje su manje od nas, ali koje sada iza sebe imaju velikog brata koji uvek može sa toljagom da dođe i da reši problem.“ „Zato mi lobiramo da uđemo u NATO, jer kada ste izolovani, sami, onda su vam pregovaračke pozicije jako slabe“, rekao je Živulović ističući da je Srbija jedina zemlja u okruženju, osim BiH, koja nije članica Alijanse. Argumentacija predsednika Atlantskog saveta u svojoj suštini (osim što on priznaje da „lobira“ i ne krije se iza fraza o „javnom zagovaranju“) ne razlikuje se od bisera koje pred Srbe u svakoj prilici prosipa direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić, a ne razlikuje se previše ni od argumentacije za pristupanje Trojnom paktu. I te 1941. godine, kao i danas, sve države iz okruženja osim jedne (Grčke) bile su dovoljno „pametne“ da pristupe Paktu. Zaista, i tada se činilo, kao i sada, da svi argumenti „realpolitike“ ukazuju da treba pristupiti Paktu. I tada se pretilo, kao i sada, nekakvim „toljagama“. Suštinski, i tada, kao i sada, u suočavanju s tom pretnjom jedina alternativa ratu je predaja pre početka sukoba. Zagovarači i lobisti NATO-a reći će da postoje velike razlike u odnosu na Trojni pakt. I ovo je istina. Za razliku od NATO-a, Trojni pakt je Jugoslaviji u slučaju pristupanja garantovao „suverenitet i teritorijalni integritet bez ikakvog vremenskog ograničenja“ (citat iz Protokola o pristupanju Trojnom paktu na koji su potpis stavili Cvetković i Maček s jedne, i Ribentrop, Ćano i Ošima s druge strane). Posebno je u argumentaciji koju iznosi Živulović smešan deo u kojem se govori o nekakvoj pregovaračkoj poziciji. I da prihvatimo da bi naša pregovaračka pozicija ulaskom u NATO postala jača, o čemu bismo to onda pregovarali? O procentu BDP-a koji bismo izdvajali za odbranu? O broju vojnika koje bismo poslali u Avganistan? Ili o broju aviona koje bismo poslali da mimo Saveta bezbednosti bombarduju neku drugu suverenu zemlju koja se nije uplašila „toljage velikog brata“? O suverenitetu i teritorijalnom integritetu svakako više ne.
Sve i da su „realpolitički“ argumenti pristalica NATO-a granitno čvrsti, a nisu (ovaj savez se tetura kao Junker), treba odgovoriti da li je samo realpolitika važna, ili postoje i neke druge vrednosti i vrline. Ako je NATO dobar, neće nas napadati ni ako mu se ne priključimo. Ako je zlo, da li mu treba pristupati, pa i ukoliko je cena za odbijanje smrt?

[/restrict]