Papiri generala Stevanovića

Kako je pripremana NATO agresija

Da li su kadrovska politika u Vojsci Jugoslavije i potonja izdaja Slobodana Miloševića od strane dela vojnog vrha predstavljali plansku akciju NATO službi?

Nedavno, jedan telefonski poziv ugodno me je iznenadio: „Ovde Bruna Stevanović, da li ste to vi, gospodine Karan“? Tako sam iznenada dobio priliku da upoznam suprugu bivšeg komandanta RV i PVO, general-pukovnika Božidara Stevanovića Mike, koji je umro 2015. godine. Mi koji smo ga poznavali i bili pod njegovom komandom dobro smo znali njegove vojničke i nadasve ljudske vrline. Krasila ga je skromnost za koju smo svi znali, ali tek skoro sam saznao da je on jedini general koji je odbio stan u „Cvećari“, poznatom luksuznom naselju za generale na Dedinju, i ostao sa suprugom, kćerkom i sinom u skromnom vojnom stanu. Pa ipak, iznenadio sam se da supruga tako visokog generala stanuje na periferiji Beograda, u trošnoj zgradi bez lifta, sa velikim problemima stanara oko tekućeg održavanja.

[restrict]

LAŽNE OPTUŽBE I OBRAČUNI Gospođa Bruna dočekala me sa osmehom, ali i sa dubokom tugom u očima, jer je pre nego što je izgubila muža, izgubila i kćerku koja je umrla od teške bolesti. Veruje da je njen Mika umro od tuge za kćerkom za koju je bio potpuno vezan. U dnevnoj sobi na zidu velika generalova slika u antigravitacionom odelu i utisak kao da će svakog časa poleteti u migu koji dominira pozadinom.
Ubrzo sam uz kafu saznao da ovu elegantnu, razboritu i smernu gospođu ne muče i proganjaju samo dve teške porodične tragedije. Pričala mi je o nepravdama, podmetanjima, lažnom optuživanju i etiketiranju njenog Mike. Tada je već ušla u meni dobro poznatu sferu obračuna i uklanjanja generala Stevanovića, koji je svojevremeno bio jedini kandidat za načelnika Generalštaba. O tome sam pisao u svojoj knjizi, i verovatno je zbog toga usledio Brunin telefonski poziv baš meni.
Nisam očekivao da ću saznati nešto što već ne znam jer to su bili obračuni koji su prekinuli i moju vojničku karijeru, pa sam ih izučavao sa posebnom pažnjom. Ipak, kada mi je gospođa Stevanović pokazala neke generalove lične zaključke kroz papire i dokumenta, shvatio sam da kompletno klupko nije raspleteno. Očito, i gospođa Bruna je sve dobro proučila i trudila se da mi objasni, kako bih i ja razumeo te prljave igre: „Podmetanja su bila neverovatna, govorili su da je ultranacionalista i zvali ga Mika Četnik. Strašne laži. Mi koji smo ga najbolje znali nikada kod njega to nismo osetili. Bio je energičan, ali vrlo tolerantan prema svima, i moji roditelji i familija su ga obožavali. Žalio mi se da neki generali pokušavaju da ga diskredituju kao pilota i generala – govorili su da ne leti kada je uveliko leteo, da nema ugled među pilotima i ostalim oficirima i slične laži. Podmetnuli su Miloševiću nekakav intervju za koji Mika tvrdi da je montiran, ali eto, on nije hteo da se brani i uklonili su ga. ’Miko, brani se’, govorila sam mu, ali me nije poslušao. Kada nam se razbolela kćerka, potpuno se posvetio njenom lečenju. Tako je umro ćuteći o tome šta mu je grupa generala iz Generalštaba uradila.“
Razgovor sa Brunom Stevanović probudio je kod mene novo interesovanje za temu koju sam davno stavio ad akta i otvorio nove dileme i mnoga logična pitanja. Ne radi se tu o generalu Stevanoviću i njegovoj vojničkoj karijeri nego je stvar daleko dublja – državna, a problem svesrpski. Tada smo to posmatrali kao obračun među generalima i razlaz po nekim strateškim pitanjima odbrane zemlje i srpskog naroda. Kroz generalove papire naziru se konture nove dileme – da li su obaveštajne službe NATO tada prepustile slučaju izbor novog načelnika Generalštaba i postavljenja njegovih najbližih saradnika, ili su dugoročno radile na tome da na čelo VJ dođu za njih pogodne ličnosti?

PERIŠIĆ NA AMERIČKOM NOSAČU AVIONA Tek 2015. godine general Blagoje Grahovac je preko svoje knjige prezentovao srpskoj javnosti istinu o izdaji predsednika Miloševića od strane najpoverljivijih i najvažnijih generala. Naravno, on sve to prikazuje kao pozitivan gest i nekakav svoj veliki doprinos uspostavljanju tajnog kontakta sa predstavnicima NATO. On kaže da je u septembru 1998. godine, na inicijativu crnogorskog rukovodstva, organizovao tajni odlazak načelnika Generalštaba VJ, general-pukovnika Momčila Perišića, na američki nosač aviona u Jadranu, sa znanjem i odobravanjem načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, general-pukovnika Aleksandra Dimitrijevića.
Doslovno o tome Grahovac piše: „Odlazak generala Perišića sam organizovao transportnim avionom pod vidom obilaska Prištinskog korpusa i komande Druge armije u Podgorici. Između tih dviju uobičajenih aktivnosti, nije bilo teško helikopterom MUP-a Crne Gore ’skoknuti’ na pučinu Jadrana, ili popiti kafu tu negdje pri kraju.“ Interesantan je bio komentar generala Dimitrijevića u trenutku kada su tri generala planirala zaveru: „Obavezno treba učiniti sve da se izbegne rizik, jer onaj sa Brda (misleći na Miloševića) neće odustati dok ne napravi neko zlo.“ Eto, to su mislili o Miloševiću njegovi najpoverljiviji generali.
Nije ovde cilj da se istražuje da li je politika predsednika Miloševića bila dobra ili loša, nego da li su mu neke generale, u koje se mogao pouzdati, planski sklonile, a neke vešto naturile i podmetnule obaveštajne službe NATO? Jer državnik koji ne ume pouzdano da izabere najbliže saradnike, posebno u Ministarstvu odbrane i Generalštabu gde su i dve značajne tajne službe – vojna služba bezbednosti i vojnoobaveštajna služba – taj nema šanse da opstane i realizuje svoju politiku.

PLATFORMA ZA SARADNJU Interesantno je da je godinu dana pre događaja sa američkim nosačem aviona, koji će neko nazvati izdajom Miloševića da bi se zaštitila država, a neko izdajom države, general Dimitrijević, kao načelnik Uprave bezbednosti VJ, sačinio dokument pod nazivom „Platforma za kontakte sa predstavnicima američke vojnoobaveštajne službe – DIA“. Platformu je svojim potpisom odobrio upravo general Momčilo Perišić kao načelnik Generalštaba. Inicijativa za saradnju potekla je sa američke strane nakon posete šefa DIA, general-potpukovnika američke vojske P. M. Hjuza, u prvoj polovini 1997. godine, kada se s njim sastao general Perišić sa svojim najbližim saradnicima. Platforma je bila potpuna novina u radu vojne službe bezbednosti jer pre toga ni u VJ ni u JNA takvih kontakata nije bilo, pa tako ni dokumenata koji to odobravaju i regulišu. Time je stvorena osnova za redovne legalne kontakte sa američkim obaveštajcima a interesantno je da su je oformili upravo generali koji su kasnije izdali Miloševića – Perišić i Dimitrijević.

KADROVSKA POLITIKA Ako se sve to zna, logično je pitanje da li su na postavljenja i vojne karijere ključnih generala u VJ, preko svojih tajnih veza, mogle uticati američke obaveštajne službe ili uopšte obaveštajne službe NATO. Takođe je logično da tako moćne službe nisu takva postavljenja prepuštale slučaju, budući da je već postojao plan za bombardovanje i razbijanje Srbije. Jer za načelnika Generalštaba bio je planiran general Božidar Stevanović, a postavljen je sasvim neočekivano i neplanirano general Momčilo Perišić. To nije bila ideja Miloševića i nerado je to prihvatio pod pritiskom „argumenata“ za koje se sada sumnja da su bili montirani.
Pre toga, takođe neočekivano, na mesto načelnika Uprave bezbednosti Generalštaba postavljen je general Aleksandar Dimitrijević.
Bila je to čudna i pomalo smešna smicalica sa izmišljenom funkcijom načelnika Obaveštajno-bezbednosnog sektora. General Nedeljko Bošković, naime, pomeren je sa mesta načelnika Uprave bezbednosti i postavljen na mesto načelnika novoformiranog sektora. Ko bajagi je unapređen jer je formalno kontrolisao obe vojne tajne službe, a u stvari je potpuno razvlašćen i marginalizovan. General Dimitrijević je postavljen na njegovo mesto i tako je preuzeo vojnu kontraobaveštajnu službu. General Bošković je postao nekakav koordinator između obaveštajne i kontraobaveštajne vojne službe; iako im je formalno bio šef, više nije upravljao ni jednom ni drugom. Vojne službe imale su svoje načelnike koji generala Boškovića nisu cenili, potpuno su ga zaobilazili i direktno kontaktirali sa državnim vrhom. Tako je Dimitrijević postao načelnik Uprave bezbednosti, a u to vreme vladalo je mišljenje da je cela ta čudna i nepotrebna preformacija izmišljena samo zbog njegovog postavljenja.

CRNOGORSKI UTICAJ Sve vreme u ključne odluke Generalštaba imao je upliva general Blagoje Grahovac, kao dugogodišnji prijatelj generala Perišića, kome nije persirao ni prilikom službenih kontakata sem ako je još neko bio prisutan. U toj kombinatorici sa generalima presudan uticaj imalo je crnogorsko rukovodstvo jer je Milošević kod donošenja odluka popuštao da ne bi otvorio unutrašnji konflikt u Vrhovnom savetu odbrane a time i u državnom vrhu. To je u konkretnom slučaju važno zbog toga što je inicijativa za tajni kontakt generala Perišića sa NATO, čime je realizovana izdaja Miloševića, potekla od crnogorskog rukovodstva.
Epilog je poznat. General Perišić je osumnjičen za špijunažu i u toku je maratonsko suđenje gde je optužen da je poverljive vojne podatke predavao šefu CIA za Balkan Džonu Nejboru. General Grahovac postao je savetnik crnogorskih političara i zalagao se za otcepljenje Crne Gore od Srbije i pristupanje NATO. Nakon toga u svojim javnim nastupima i knjigama zalagao se za ulazak Srbije u NATO. General Dimitrijević je nakon penzionisanja bio direktor Međunarodnog instituta za bezbednost; od kada je ovaj institut privatizovan i u vlasništvu je poznatog biznismena i bezbednosnog stručnjaka Orhana Dragaša, predsednik je Upravnog odbora te ustanove. Za Dimitrijevića se zna da je jedan segment svog vojnog školovanja završio u Engleskoj, i da je imao veze sa engleskim obaveštajnim oficirima jer je bio jedan od dvojice recenzenata penzionisanom engleskom pukovniku Džonu Hjuzu Vilsonu na knjizi „Greške i zataškavanja vojnoobaveštajnih službi“. Naravno da to ništa ne znači sem što može da sugeriše izvesnu naklonjenost Zapadu.
Milošević je smenio ove generale pre bombardovanja, ali nikada nije utvrđeno koliku su štetu naneli – Perišić i Grahovac svojim delovanjem, a Dimitrijević svojim ćutanjem.

ŠTA JE OTKRIO GENERAL STEVANOVIĆ? Na sednici Vrhovnog saveta odbrane koja je održana 23. i 25. avgusta 1993. godine, između ostalog, raspravljalo se i o generalu Božidaru Stevanoviću i njegovom postavljenju na mesto načelnika Generalštaba. Sednici su prisustvovali: Zoran Lilić, predsednik SR Jugoslavije; Slobodan Milošević i Momir Bulatović kao članovi saveta; Radoje Kontić, predsednik savezne vlade; Pavle Bulatović, savezni ministar odbrane; general Života Panić, načelnik Generalštaba i pukovnik Slavko Krivošija, načelnik vojnog kabineta predsednika. Po istraživanju generala Stevanovića, u vezi sa njegovim postavljenjem, jedino je bitno šta su govorili general Panić i Momir Bulatović koji su bili kategorični i uporni do krajnosti, i po cenu unošenja razdora u državni vrh nastojali da svoje stavove nametnu predsedniku Miloševiću. Ništa tu ne bi bilo sporno, to je njihovo pravo, da nisu koristili argumente za koje je general Stevanović do smrti tvrdio da su lažni, unapred smišljeni, montirani i vešto podmetnuti.
General Života Panić je izneo niz neistina, ne samo o generalu Stevanoviću nego i o ostalim starešinama u Komandi RV i PVO. Objasnio je da kod njega dolaze neki oficiri iz vazduhoplovstva koji komandanta RV i PVO smatraju „Staljinom“ i tvrde da grupa oficira koje je Stevanović doveo nema veliki ugled u vazduhoplovstvu. Po tome je zaključio da je najbolje da se Stevanović penzioniše. Suprotstavio mu se Slobodan Milošević, rekavši da je Mika Stevanović veoma omiljen u vazduhoplovstvu i da mu je poznato da postoji lični sukob između „Žike i Mike“. Bilo je tu i humora. Između ostalog, general Panić je tvrdio da Stevanović više ne leti nego da ga drugi prevoze i upitao prisutne: „Kada je to Mika sam upravljao avionom?“ „Onda kada je vozio Panića, jer sigurno je da Života Panić nije upravljao avionom“, odgovorio mu je Slobodan Milošević i izazvao opšti smeh članova saveta. Tako je već na sednici Milošević razotkrio da se iznose laži i pokazao da vrlo dobro poznaje situaciju u vojsci (da bi dokumentovala lažna optuživanja njenog Mike, gospođa Bruna Stevanović poklonila mi je originalnu fotografiju generala Stevanovića pripremljenog za let, sa generalom Panićem ispred aviona Mig-29).
Drugi adut generala Panića i Momira Bulatovića, koji su po oceni generala Stevanovića grčevito bili protiv njegovog postavljenja, bio je intervju novinarki „Duge“ Dadi Vujasinović (Dada je kasnije ubijena, ali njena smrt nikada nije razjašnjena) za koji je general Stevanović, kako tada, tako sve do svoje smrti, tvrdio da je montiran. U tom intervjuu Stevanović je navodno rekao: „Ako budem morao da ostanem, ja ću imati velikih problema. Jer, kada vojska reši svoje unutrašnje stvari, sledeći korak je država. Vojska mora da dođe u sukob sa državom, jer država misli da vojska treba da bude krpa kojom će da čisti cipele. Ne može tako! Ako dođem za načelnika Generalštaba, mi ćemo u vojsci sve brzo dovesti u red i povratiti joj ugled u društvu. Ali šta nam vredi kada nam je država kriminalna. Država treba da se transformiše po istim principima kao i vojska.“
Milošević nije poverovao u autentičnost ovog intervjua pod obrazloženjem da samo lud čovek, ako je kandidat za načelnika Generalštaba, može ovako da nastupi sam protiv sebe, a da Stevanovića dobro poznaje i zna da nije ni lud ni budala. Nije poverovao iako su mu poturani i nekakvi tonski zapisi, pod utiskom činjenice da su nekada i za njega montirani i lažirani nekakvi intervjui. Još je rekao da, kada je u pitanju „Duga“, unapred sumnja u falsifikat jer se ne poštuju novinarski kodeksi i ne postoje principijelnost i poštenje. Ipak, tražio je da se donese famozna traka sa snimljenim intervjuom generala Stevanovića koju je doneo general Aleksandar Dimitrijević.
To verovatno nije bilo dovoljno da ubedi Miloševića pa je Momir Bulatović potegao treći argument protiv postavljenja generala Stevanovića – podatke koje je im je dostavio pukovnik (kasnije general) Aleksandar Dimitrijević, nakon čega su odlučili da ga postave na mesto načelnika Uprave bezbednosti GŠ. Podaci su se odnosili na generala Stevanovića i Bulatović je tražio da se u slučaju postavljenja Stevanovića smeni Dimitrijević jer njih dvojica nakon toga ne mogu raditi zajedno. Milošević je rekao da je bilo nesporazuma oko postavljenja Dimitrijevića i pitao koje je to informacije o Stevanoviću on dao.
Bulatović je objasnio da je u pitanju informacija o uticaju Radikalne stranke na generala Stevanovića koju je na neku od prethodnih sednica doneo i pročitao general Života Panić. I pored silnog ubeđivanja od strane Bulatovića i generala Panića, Milošević nije prihvatio ovu informaciju kao tačnu i zaključio diskusiju o tom pitanju: „Mika nema veze sa Srpskom radikalnom strankom, to je sigurno.“ Čak je predložio da pozovu generala Stevanovića i u razgovoru sa njim razjasne sve što je sporno, ali je Bulatović to odbio sa obrazloženjem da država ne može da se osloni na nečiju reč.
Kada je već bilo izvesno da predočeni „argumenti“ nisu ostavili očekivani utisak na Slobodana Miloševića, Bulatović je rekao da neće dati svoj glas za čoveka koji je njega rušio. To je bio novi momenat, i to je zainteresovalo Miloševića koji je tražio objašnjenje. Momir Bulatović je tvrdio da je general Stevanović radio protiv njega „i rukama i nogama“ i da je pokušao „da mu dođe glave“. Nije govorio ništa konkretno i Milošević je očito imao nameru i to da odbaci, ali presudilo je nešto drugo – Bulatović je tada ozbiljno upozorio Miloševića da zbog jednog generala nepotrebno otvaraju njihovu unutrašnju krizu i međurepublički rascep, kao da sami sebi zabadaju trn u oko. Milošević je shvatio pretnju i procenio da je pametnije da žrtvuje generala Stevanovića bez obzira koliko ga je uvažavao i cenio.

ISTRAGA „OPERE“ Interesantno je, opet sa kontraobaveštajnog stanovišta, da je general Života Panić na toj sednici Vrhovnog saveta odbrane, kao nešto negativno, potencirao to što je general Stevanović svojom naredbom prekinuo tajni rad i tražio istragu u vezi sa famoznom „Operom“ u RV i PVO. „Opera“ je bila katastrofalan i nedopustivo traljav pokušaj psihološko-propagandnog rata protiv Hrvatske, koju su već uveliko pomagale obaveštajne službe NATO. Dovoljno je reći da je tadašnji „šef Opere“ Radenko Radojčić, uz pomoć obaveštajnih službi Makedonije, Slovenije i Hrvatske i službenika UNHCR, inače slovenačkog oficira, sa makedonskim pasošem ilegalno napustio Srbiju i danas živi u Zagrebu. U Hrvatsku je svojevremeno pobegao i Slobodan Platiša, bezbednjak „Opere“ u to vreme, gde je sve do svoje smrti bio dežurni svedok na mnogim suđenjima optuženim Srbima. Obaveštajne afere „Labrador“ i „Opera“ oslabile su i pretile da unište vojnu službu bezbednosti, a generalu Stevanoviću se na najvišem mestu prigovaralo što je tu katastrofu prekinuo.

[/restrict]
Kraj u sledećem broju