Папири генерала Стевановића

Како је припремана НАТО агресија

Да ли су кадровска политика у Војсци Југославије и потоња издаја Слободана Милошевића од стране дела војног врха представљали планску акцију НАТО служби?

Недавно, један телефонски позив угодно ме је изненадио: „Овде Бруна Стевановић, да ли сте то ви, господине Каран“? Тако сам изненада добио прилику да упознам супругу бившег команданта РВ и ПВО, генерал-пуковника Божидара Стевановића Мике, који је умро 2015. године. Ми који смо га познавали и били под његовом командом добро смо знали његове војничке и надасве људске врлине. Красила га је скромност за коју смо сви знали, али тек скоро сам сазнао да је он једини генерал који је одбио стан у „Цвећари“, познатом луксузном насељу за генерале на Дедињу, и остао са супругом, кћерком и сином у скромном војном стану. Па ипак, изненадио сам се да супруга тако високог генерала станује на периферији Београда, у трошној згради без лифта, са великим проблемима станара око текућег одржавања.

[restrict]

ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ И ОБРАЧУНИ Госпођа Бруна дочекала ме са осмехом, али и са дубоком тугом у очима, јер је пре него што је изгубила мужа, изгубила и кћерку која је умрла од тешке болести. Верује да је њен Мика умро од туге за кћерком за коју је био потпуно везан. У дневној соби на зиду велика генералова слика у антигравитационом оделу и утисак као да ће сваког часа полетети у мигу који доминира позадином.
Убрзо сам уз кафу сазнао да ову елегантну, разбориту и смерну госпођу не муче и прогањају само две тешке породичне трагедије. Причала ми је о неправдама, подметањима, лажном оптуживању и етикетирању њеног Мике. Тада је већ ушла у мени добро познату сферу обрачуна и уклањања генерала Стевановића, који је својевремено био једини кандидат за начелника Генералштаба. О томе сам писао у својој књизи, и вероватно је због тога уследио Брунин телефонски позив баш мени.
Нисам очекивао да ћу сазнати нешто што већ не знам јер то су били обрачуни који су прекинули и моју војничку каријеру, па сам их изучавао са посебном пажњом. Ипак, када ми је госпођа Стевановић показала неке генералове личне закључке кроз папире и документа, схватио сам да комплетно клупко није расплетено. Очито, и госпођа Бруна је све добро проучила и трудила се да ми објасни, како бих и ја разумео те прљаве игре: „Подметања су била невероватна, говорили су да је ултранационалиста и звали га Мика Четник. Страшне лажи. Ми који смо га најбоље знали никада код њега то нисмо осетили. Био је енергичан, али врло толерантан према свима, и моји родитељи и фамилија су га обожавали. Жалио ми се да неки генерали покушавају да га дискредитују као пилота и генерала – говорили су да не лети када је увелико летео, да нема углед међу пилотима и осталим официрима и сличне лажи. Подметнули су Милошевићу некакав интервју за који Мика тврди да је монтиран, али ето, он није хтео да се брани и уклонили су га. ’Мико, брани се’, говорила сам му, али ме није послушао. Када нам се разболела кћерка, потпуно се посветио њеном лечењу. Тако је умро ћутећи о томе шта му је група генерала из Генералштаба урадила.“
Разговор са Бруном Стевановић пробудио је код мене ново интересовање за тему коју сам давно ставио ад акта и отворио нове дилеме и многа логична питања. Не ради се ту о генералу Стевановићу и његовој војничкој каријери него је ствар далеко дубља – државна, а проблем свесрпски. Тада смо то посматрали као обрачун међу генералима и разлаз по неким стратешким питањима одбране земље и српског народа. Кроз генералове папире назиру се контуре нове дилеме – да ли су обавештајне службе НАТО тада препустиле случају избор новог начелника Генералштаба и постављења његових најближих сарадника, или су дугорочно радиле на томе да на чело ВЈ дођу за њих погодне личности?

ПЕРИШИЋ НА АМЕРИЧКОМ НОСАЧУ АВИОНА Тек 2015. године генерал Благоје Граховац је преко своје књиге презентовао српској јавности истину о издаји председника Милошевића од стране најповерљивијих и најважнијих генерала. Наравно, он све то приказује као позитиван гест и некакав свој велики допринос успостављању тајног контакта са представницима НАТО. Он каже да је у септембру 1998. године, на иницијативу црногорског руководства, организовао тајни одлазак начелника Генералштаба ВЈ, генерал-пуковника Момчила Перишића, на амерички носач авиона у Јадрану, са знањем и одобравањем начелника Управе безбедности Војске Југославије, генерал-пуковника Александра Димитријевића.
Дословно о томе Граховац пише: „Одлазак генерала Перишића сам организовао транспортним авионом под видом обиласка Приштинског корпуса и команде Друге армије у Подгорици. Између тих двију уобичајених активности, није било тешко хеликоптером МУП-а Црне Горе ’скокнути’ на пучину Јадрана, или попити кафу ту негдје при крају.“ Интересантан је био коментар генерала Димитријевића у тренутку када су три генерала планирала заверу: „Обавезно треба учинити све да се избегне ризик, јер онај са Брда (мислећи на Милошевића) неће одустати док не направи неко зло.“ Ето, то су мислили о Милошевићу његови најповерљивији генерали.
Није овде циљ да се истражује да ли је политика председника Милошевића била добра или лоша, него да ли су му неке генерале, у које се могао поуздати, плански склониле, а неке вешто натуриле и подметнуле обавештајне службе НАТО? Јер државник који не уме поуздано да изабере најближе сараднике, посебно у Министарству одбране и Генералштабу где су и две значајне тајне службе – војна служба безбедности и војнообавештајна служба – тај нема шансе да опстане и реализује своју политику.

ПЛАТФОРМА ЗА САРАДЊУ Интересантно је да је годину дана пре догађаја са америчким носачем авиона, који ће неко назвати издајом Милошевића да би се заштитила држава, а неко издајом државе, генерал Димитријевић, као начелник Управе безбедности ВЈ, сачинио документ под називом „Платформа за контакте са представницима америчке војнообавештајне службе – ДИА“. Платформу је својим потписом одобрио управо генерал Момчило Перишић као начелник Генералштаба. Иницијатива за сарадњу потекла је са америчке стране након посете шефа ДИА, генерал-потпуковника америчке војске П. М. Хјуза, у првој половини 1997. године, када се с њим састао генерал Перишић са својим најближим сарадницима. Платформа је била потпуна новина у раду војне службе безбедности јер пре тога ни у ВЈ ни у ЈНА таквих контаката није било, па тако ни докумената који то одобравају и регулишу. Тиме је створена основа за редовне легалне контакте са америчким обавештајцима а интересантно је да су је оформили управо генерали који су касније издали Милошевића – Перишић и Димитријевић.

КАДРОВСКА ПОЛИТИКА Ако се све то зна, логично је питање да ли су на постављења и војне каријере кључних генерала у ВЈ, преко својих тајних веза, могле утицати америчке обавештајне службе или уопште обавештајне службе НАТО. Такође је логично да тако моћне службе нису таква постављења препуштале случају, будући да је већ постојао план за бомбардовање и разбијање Србије. Јер за начелника Генералштаба био је планиран генерал Божидар Стевановић, а постављен је сасвим неочекивано и непланирано генерал Момчило Перишић. То није била идеја Милошевића и нерадо је то прихватио под притиском „аргумената“ за које се сада сумња да су били монтирани.
Пре тога, такође неочекивано, на место начелника Управе безбедности Генералштаба постављен је генерал Александар Димитријевић.
Била је то чудна и помало смешна смицалица са измишљеном функцијом начелника Обавештајно-безбедносног сектора. Генерал Недељко Бошковић, наиме, померен је са места начелника Управе безбедности и постављен на место начелника новоформираног сектора. Ко бајаги је унапређен јер је формално контролисао обе војне тајне службе, а у ствари је потпуно развлашћен и маргинализован. Генерал Димитријевић је постављен на његово место и тако је преузео војну контраобавештајну службу. Генерал Бошковић је постао некакав координатор између обавештајне и контраобавештајне војне службе; иако им је формално био шеф, више није управљао ни једном ни другом. Војне службе имале су своје начелнике који генерала Бошковића нису ценили, потпуно су га заобилазили и директно контактирали са државним врхом. Тако је Димитријевић постао начелник Управе безбедности, а у то време владало је мишљење да је цела та чудна и непотребна преформација измишљена само због његовог постављења.

ЦРНОГОРСКИ УТИЦАЈ Све време у кључне одлуке Генералштаба имао је уплива генерал Благоје Граховац, као дугогодишњи пријатељ генерала Перишића, коме није персирао ни приликом службених контаката сем ако је још неко био присутан. У тој комбинаторици са генералима пресудан утицај имало је црногорско руководство јер је Милошевић код доношења одлука попуштао да не би отворио унутрашњи конфликт у Врховном савету одбране а тиме и у државном врху. То је у конкретном случају важно због тога што је иницијатива за тајни контакт генерала Перишића са НАТО, чиме је реализована издаја Милошевића, потекла од црногорског руководства.
Епилог је познат. Генерал Перишић је осумњичен за шпијунажу и у току је маратонско суђење где је оптужен да је поверљиве војне податке предавао шефу ЦИА за Балкан Џону Нејбору. Генерал Граховац постао је саветник црногорских политичара и залагао се за отцепљење Црне Горе од Србије и приступање НАТО. Након тога у својим јавним наступима и књигама залагао се за улазак Србије у НАТО. Генерал Димитријевић је након пензионисања био директор Међународног института за безбедност; од када је овај институт приватизован и у власништву је познатог бизнисмена и безбедносног стручњака Орхана Драгаша, председник је Управног одбора те установе. За Димитријевића се зна да је један сегмент свог војног школовања завршио у Енглеској, и да је имао везе са енглеским обавештајним официрима јер је био један од двојице рецензената пензионисаном енглеском пуковнику Џону Хјузу Вилсону на књизи „Грешке и заташкавања војнообавештајних служби“. Наравно да то ништа не значи сем што може да сугерише извесну наклоњеност Западу.
Милошевић је сменио ове генерале пре бомбардовања, али никада није утврђено колику су штету нанели – Перишић и Граховац својим деловањем, а Димитријевић својим ћутањем.

ШТА ЈЕ ОТКРИО ГЕНЕРАЛ СТЕВАНОВИЋ? На седници Врховног савета одбране која је одржана 23. и 25. августа 1993. године, између осталог, расправљало се и о генералу Божидару Стевановићу и његовом постављењу на место начелника Генералштаба. Седници су присуствовали: Зоран Лилић, председник СР Југославије; Слободан Милошевић и Момир Булатовић као чланови савета; Радоје Контић, председник савезне владе; Павле Булатовић, савезни министар одбране; генерал Живота Панић, начелник Генералштаба и пуковник Славко Кривошија, начелник војног кабинета председника. По истраживању генерала Стевановића, у вези са његовим постављењем, једино је битно шта су говорили генерал Панић и Момир Булатовић који су били категорични и упорни до крајности, и по цену уношења раздора у државни врх настојали да своје ставове наметну председнику Милошевићу. Ништа ту не би било спорно, то је њихово право, да нису користили аргументе за које је генерал Стевановић до смрти тврдио да су лажни, унапред смишљени, монтирани и вешто подметнути.
Генерал Живота Панић је изнео низ неистина, не само о генералу Стевановићу него и о осталим старешинама у Команди РВ и ПВО. Објаснио је да код њега долазе неки официри из ваздухопловства који команданта РВ и ПВО сматрају „Стаљином“ и тврде да група официра које је Стевановић довео нема велики углед у ваздухопловству. По томе је закључио да је најбоље да се Стевановић пензионише. Супротставио му се Слободан Милошевић, рекавши да је Мика Стевановић веома омиљен у ваздухопловству и да му је познато да постоји лични сукоб између „Жике и Мике“. Било је ту и хумора. Између осталог, генерал Панић је тврдио да Стевановић више не лети него да га други превозе и упитао присутне: „Када је то Мика сам управљао авионом?“ „Онда када је возио Панића, јер сигурно је да Живота Панић није управљао авионом“, одговорио му је Слободан Милошевић и изазвао општи смех чланова савета. Тако је већ на седници Милошевић разоткрио да се износе лажи и показао да врло добро познаје ситуацију у војсци (да би документовала лажна оптуживања њеног Мике, госпођа Бруна Стевановић поклонила ми је оригиналну фотографију генерала Стевановића припремљеног за лет, са генералом Панићем испред авиона Миг-29).
Други адут генерала Панића и Момира Булатовића, који су по оцени генерала Стевановића грчевито били против његовог постављења, био је интервју новинарки „Дуге“ Дади Вујасиновић (Дада је касније убијена, али њена смрт никада није разјашњена) за који је генерал Стевановић, како тада, тако све до своје смрти, тврдио да је монтиран. У том интервјуу Стевановић је наводно рекао: „Ако будем морао да останем, ја ћу имати великих проблема. Јер, када војска реши своје унутрашње ствари, следећи корак је држава. Војска мора да дође у сукоб са државом, јер држава мисли да војска треба да буде крпа којом ће да чисти ципеле. Не може тако! Ако дођем за начелника Генералштаба, ми ћемо у војсци све брзо довести у ред и повратити јој углед у друштву. Али шта нам вреди када нам је држава криминална. Држава треба да се трансформише по истим принципима као и војска.“
Милошевић није поверовао у аутентичност овог интервјуа под образложењем да само луд човек, ако је кандидат за начелника Генералштаба, може овако да наступи сам против себе, а да Стевановића добро познаје и зна да није ни луд ни будала. Није поверовао иако су му потурани и некакви тонски записи, под утиском чињенице да су некада и за њега монтирани и лажирани некакви интервјуи. Још је рекао да, када је у питању „Дуга“, унапред сумња у фалсификат јер се не поштују новинарски кодекси и не постоје принципијелност и поштење. Ипак, тражио је да се донесе фамозна трака са снимљеним интервјуом генерала Стевановића коју је донео генерал Александар Димитријевић.
То вероватно није било довољно да убеди Милошевића па је Момир Булатовић потегао трећи аргумент против постављења генерала Стевановића – податке које је им је доставио пуковник (касније генерал) Александар Димитријевић, након чега су одлучили да га поставе на место начелника Управе безбедности ГШ. Подаци су се односили на генерала Стевановића и Булатовић је тражио да се у случају постављења Стевановића смени Димитријевић јер њих двојица након тога не могу радити заједно. Милошевић је рекао да је било неспоразума око постављења Димитријевића и питао које је то информације о Стевановићу он дао.
Булатовић је објаснио да је у питању информација о утицају Радикалне странке на генерала Стевановића коју је на неку од претходних седница донео и прочитао генерал Живота Панић. И поред силног убеђивања од стране Булатовића и генерала Панића, Милошевић није прихватио ову информацију као тачну и закључио дискусију о том питању: „Мика нема везе са Српском радикалном странком, то је сигурно.“ Чак је предложио да позову генерала Стевановића и у разговору са њим разјасне све што је спорно, али је Булатовић то одбио са образложењем да држава не може да се ослони на нечију реч.
Када је већ било извесно да предочени „аргументи“ нису оставили очекивани утисак на Слободана Милошевића, Булатовић је рекао да неће дати свој глас за човека који је њега рушио. То је био нови моменат, и то је заинтересовало Милошевића који је тражио објашњење. Момир Булатовић је тврдио да је генерал Стевановић радио против њега „и рукама и ногама“ и да је покушао „да му дође главе“. Није говорио ништа конкретно и Милошевић је очито имао намеру и то да одбаци, али пресудило је нешто друго – Булатовић је тада озбиљно упозорио Милошевића да због једног генерала непотребно отварају њихову унутрашњу кризу и међурепублички расцеп, као да сами себи забадају трн у око. Милошевић је схватио претњу и проценио да је паметније да жртвује генерала Стевановића без обзира колико га је уважавао и ценио.

ИСТРАГА „ОПЕРЕ“ Интересантно је, опет са контраобавештајног становишта, да је генерал Живота Панић на тој седници Врховног савета одбране, као нешто негативно, потенцирао то што је генерал Стевановић својом наредбом прекинуо тајни рад и тражио истрагу у вези са фамозном „Опером“ у РВ и ПВО. „Опера“ је била катастрофалан и недопустиво траљав покушај психолошко-пропагандног рата против Хрватске, коју су већ увелико помагале обавештајне службе НАТО. Довољно је рећи да је тадашњи „шеф Опере“ Раденко Радојчић, уз помоћ обавештајних служби Македоније, Словеније и Хрватске и службеника УНХЦР, иначе словеначког официра, са македонским пасошем илегално напустио Србију и данас живи у Загребу. У Хрватску је својевремено побегао и Слободан Платиша, безбедњак „Опере“ у то време, где је све до своје смрти био дежурни сведок на многим суђењима оптуженим Србима. Обавештајне афере „Лабрадор“ и „Опера“ ослабиле су и претиле да униште војну службу безбедности, а генералу Стевановићу се на највишем месту приговарало што је ту катастрофу прекинуо.

[/restrict]
Крај у следећем броју