Od regionalne povesti do književne činjenice

Kako je „srpska“ kuga konačno dočekala i srpskog pripovedača

Krajem 18. veka Irigom i okolnim selima besnela je kuga, preneta trgovačkim putevima preko Save. Posle sedam meseci broj meštana sa blizu 5.000 pao je na manje od 2.500. Ostala su dva zapisa na „kužnim Jevanđeljima“, pokoji stih zaturen u usmenom nasleđu i knjiga Radivoja Simonovića Kuga u Sremu 1795–1796 (1898), napisana na osnovu građe koju je pronašao u izveštajima peštanskog profesora i lekara Franca fon Šrauda. Šraud i njegovi pomoćnici tokom epidemije su zapisali sve pojedinosti: imena preminulih, okolnosti njihove smrti, ali i situacije u kojima su lekari, grobari i drugo sanitarno osoblje morali da otimaju i iskopavaju kužne leševe koje su meštani sakrivali jer nisu dozvoljavali da se njihovi najbliži neguju ili sahranjuju mimo običajnog poretka. Očito, dakle, u pitanju je vrlo indikativan istorijski događaj, ali ipak regionalnog reda. Njemu je prethodio Austrijsko-turski rat 1787–1791. a za manje od deset godina izbio je Prvi srpski ustanak. Dakle, sasvim dovoljno da se na kugu zaboravi.

Međutim, ova „srpska“ kuga konačno je dočekala i srpskog pripovedača. U svom novom romanu Pomor i strah Vule Žurić se poduhvatio zadatka da ovaj događaj prevede u red književnih vrednosti. Otuda, bacil kuge, istrebljen napretkom sanitarnih uslova među gradskom populacijom Evrope (pa i Srema), oživeo je među koricama knjige. U Žurićevom romanu izranja čitav jedan svet suštinski predmodernih Prečana (dakle, u opreci spram slike koju su Srbi Prečani vremenom o sebi stvorili), koji su suočeni sa dvostrukom opasnošću: egzistencijalnom i kulturnom. Jer, kao što je trebalo odbraniti život od smrti, trebalo je odbraniti i običajne tretmane bolesti, smrti i svakodnevnog života, neušorenu i neregulisanu Grčku malu od geometrijske logike vlasti, koja nije branila živote Irižana već Peštu i Beč. Zato su Irižani na paradoksalan način ispunili graničarsku sudbinu od koje su bežali prelaskom iz vojnih u građanske slojeve: svojim telima zadržali su pošast koja nije ubijala i ništila identitet metkom i sabljom već groznicom i otokom žlezda. Paralela sa Seobama i, možda i više početkom Druge knjige Seoba nameće se sama: poput vojnika koje nevoljno pretvaraju u paore, ruše im neušorene zemljane kuće i teraju da kopaju kanale, tako i preživele Irižane i seljake okolnih mesta prisiljavaju da kopaju sanitarni šanac oko „slobodnog trgovišta“ podno Fruške gore, da bi bili preseljeni u savršeno geometrijski organizovan karantin, gde, u logorskim uslovima, stiču pravo na povratak u svet. Otuda se, dakle, jedna granična egzistencijalna situacija u tekstu Vuleta Žurića pretvorila u sukob svetova na granici dve civilizacije, a kuga postala literarna činjenica.

Osobenoj umetničkom utisku koji ova knjiga ostavlja doprinosi njen glavni lik, sveštenik Stevan Vezilić. Onoliko obrazovan koliko i veran tradiciji, ulozi i misiji Karlovačke patrijaršije, Vezilić je neka vrsta posrednika između svetova. S jedne strane on je nezaobilazni pomoćnik Franca fon Šrauda i verni pratilac „županijskog fizikusa“, vukovarskog lekara Andrije Budaija koji je od prvog dana među obolelim Irižanima, s druge strane Vezilić i dalje funkcioniše kao zatočnik jednog već bivšeg sveta srpske, sremske običajnosti. Svestan potrebe da se sanitarne mere dosledno sprovode, on istovremeno čitavo zbitije posmatra očima čoveka vere – otuda je upravo njemu i data uloga da, nekad kroz prizmu blagog humora pripovedača, nekad u tragičnim nijansama, ispoljava onu duboku sumnju koju čovek može osetiti suočen sa velikim stradanjem. Čitav ovaj kompleks istorijskih ličnosti arhetipski je produbljen likom riđeg konjanika i njegove mistifikovane verenice, prelepe devojke u beloj tkanini, čiji likovi funkcionišu na granici između političkog i fantastičnog trilera – pošto se ovaj par likova uklapa u dva naporedna straha, straha austrijske države od prekogranične zavere Srba i straha Srba od mitskog obličja kužne smrti. Njihovu tajnu, razume se, znaće samo Vezilić, kao i tužnu poruku koju oni pokušavaju da prenesu, iz dubine turskih nahija do „slobodnih“ varoši Vojne krajine.

Epizodni likovi nosilaca političke (baron Lovas) i vojne (pukovnik Milutinović) vlasti u funkciji su ovog dubljeg zapleta. Zarobljeni svojim profesionalnim biografijama, otuda dakle i otuđeni, oni u prostor slobode stupaju tek suočeni sa licem smrti, što dosledno znači i da svoju ljudsku autentičnost zadobijaju tek onda kada se ogreše o propuste jednog uređenog, proračunatog i moderno organizovanog sistema. Na izvestan način, likom devojke Žurić kao da signalizira, na tragu pisaca modernog doba, da onaj duboki, arhetipski sloj ljudskog (a unutar kultur-rasističkih predstava srednjoevropskog nasleđa često sasvim srpskog) iskustva nosi izvesnu snagu koja ipak pretrajava – sa one strane svakog karantina, logora, šanaca i granice. Koju je, uostalom, i sam srpski narod uvek i prelazio – nekada iz nužde, nekada sa dubljom namerom.