Kosovo – najniža tačka u intelektualnoj istoriji Zapada

Zašto je sudbinski važna nova knjiga Noama Čomskog „Jugoslavija – mir, rat, raspad“

Svakome ko želi da sazna više o svetu u kome živimo … jednostavan odgovor je: čitaj Noama Čomskog. Ovako je britanski politički magazin „Nju stejtsmen“ opisao značaj jednog od najvažnijih intelektualaca u drugoj polovini XX veka. I to se neće shvatati kao preterivanje.

[restrict]

NAJVEĆI SVETSKI MISLILAC I MALI ZLOBNICI Pojava knjige pod naslovom Yugoslavia – Peace, War, and Dissolution („Jugoslavija – mir, rat i raspad“) i sa potpisom Noama Čomskog pregled je intelektualnog napora da se spozna istina o zemlji čija je uloga u svetskim događanjima u prošlom veku neuklonjiva. Ali svakako izaziva kontroverze.
Tako se odmah po objavljivanju knjige „Al Džazira“ bacila, ništa manje, nego na poništavanje sposobnosti Čomskog da išta razume od onoga što se ovde dešavalo! Baš hrabro, ali i krajnje neuverljivo jer kao očigledan dokaz tome jedan „misleći“ aldžazirovac nalazi da je „najveći svetski mislilac“ – koji je 2005. u anketi časopisa „Prospekt“ i „Forin polisi“ dobio dvostruko više glasova od drugoplasiranog Umberta Eka – „prvu omašku napravio pružajući podršku srpskim disidentima okupljenim oko Ljubomira Tadića i Mihaila Markovića, koji su jednom intelektualcu autsajderu možda i izgledali kao politički opozicionari, ali čije je djelovanje nama koji razumijevamo zbivanja iz njihove unutrašnje perspektive bilo krajnje politički retrogradno, a, ispostavit će se, i krajnje opasno“.
Može biti da ovaj tužni lik, čiji se kredibilitet podiže na članstvu u Društvu pisaca Bosne i Hercegovine, zna neke velike tajne o „represiji na Beogradskom univerzitetu“, ali tekst Noama Čomskog i Roberta Koena objavljen u New York Review of Books, iz februara iz 1974, sa napomenom da je napisan „sa ekspertima za situaciju u Jugoslaviji za koje verujemo da su pouzdani“ – i danas izgleda sasvim utemeljeno. Naprotiv, teško ćete i na srpskom (a i na jezičkim derivatima jezika srpskog) naći pregledniji prikaz.
Nasuprot „intelektualcu autsajderu“ Čomskom, za „Al Džaziru“ autentični intelektualac je Ed Vilijam, britansko-irski pisac i novinar, iz one grupe žurnalista-specijalca koja je otkrila lažni „koncentracioni logor“ u Trnopolju. Ili Noel Malkom, pisac „kratkih istorija“ Bosne i Kosova po narudžbini. Ali to ništa ne može promeniti. To je kao kad bi znanja Dostojevskog o ljudskom biću rušili dostignućima Sidnija Šeldona. Čomski je Čomski. Sve ostalo je municija u propagandnom ratu koja se odavno pretvorila u dim i od koje će ostati samo ispražnjene čaure.
Značaj i relevantnost ovakvih knjiga zavisi i od onog ko uređuje sadržaj. Davor Džalto, momak širokih interesovanja i sklon da se drži Nikolaja Berđajeva i savremenog grčkog teologa Jovana Ziziulasa, uredio je „Jugoslaviju“ Čomskog s razumevanjem suštine njegovog pristupa. Predgovor je napisao Andrej Grubačić, koji svoju priču temelji i na životnom putu svog dede Rate Dugonjića. Oni su zbir pisanja i govorenja Čomskog, u različitim prilikama i u periodu od pola veka, učinili preglednim i jasnim. To nije mali posao.

INTELEKTUALAC SA JASNOM IDEOLOGIJOM Otkad je objavio tekst „Odgovornost intelektualca“ (1967) Noam Čomski radi i živi u skladu s visoko postavljenim principima. U zaključku tog, sad već istorijskog spisa, ocrtana je obaveza intelektualca: „Vraćam se na kraju Dvajtu Mekdonaldu i odgovornosti intelektualca. Mekdonald navodi reči knjigovođe logora smrti koji je briznuo u plač kad su mu rekli da će ga Rusi obesiti: ’Zašto bi? Šta sam učinio?’, pitao je on. Mekdonald zaključuje: ’Samo oni koji su sami spremni da se odupre autoritetu kad su ti sukobi sasvim nedopustivi prema njihovom ličnom moralnom kodu, samo oni imaju pravo osuđivati knjigovođu logora smrti.’ Pitanje, ’Šta sam učinio?’ je ono što i mi možemo pitati sebe, kad svaki dan čitamo o novim strahotama u Vijetnamu – kao što mi stvaramo, ili izustimo, ili tolerišemo obmane koje će biti upotrebljene da opravdaju sledeću odbranu slobode.“
Visoko i odvažno postavljena lestvica u doba velike drame Sjedinjenih Država. Sasvim na tragu praoca intelektualaca u zapadnoj kulturi Emila Zole i njegovog J’accuse! iz 1898. godine. Čovek viših znanja je odgovoran da svoje znanje stavi u službu istine i kritike „otuđenih centara moći“. Ali „ako je odgovornost intelektualca da insistira na istini, njegova obaveza je i da posmatra događanja u njihovim istorijskim perspektivama“.
Intelektualac Čomski je, dakle, krajem šezdesetih bio koncentrisan na Vijetnamski rat, događaj u kome su se prelamale sve silnice Amerike i univerzalni principi, kao što je Čomski danas čovek koncentrisan na prelomne globalne promene u kojima je uloga Amerike nesporna i neizbežna.
„Kad razmatramo odgovornost intelektualca, naša osnovna briga trebalo bi da bude uloga u stvaranju i raščlanjivanju ideologije“, pisao je Čomski kritikujući tada pomodni spis Danijela Bela „Kraj ideologije“. Bel se koncentrisao na „iscrpljenost političkih ideja pedesetih (godina)“ te da se „politika više ne vodi u skladu sa unutrašnjim klasnim podelama nego se oblikuje pod uticajem međunarodnih događanja“. Čomski je kritikovao što se iz toga izvlači zaključak da su „intelektualci na Zapadu … izgubili interes za pretvaranje ideja u društvene poluge za radikalnu promenu društva… mi sad možemo samo da tu i tamo pokrpimo naš životni put, ali bilo bi greška menjati ga u bilo kom značajnom pravcu.“

PISMO TITU Danas, sa distance od pola veka, sasvim se lepo vidi da je Čomski bio u pravu. Kad se 1968. Zapadom razlio talas nezadovoljstva stanjem modernog kapitalizma, milioni mladih ljudi zauzeli su kritički gard, ali kako je vreme odmicalo, tako se linija fronta tanjila. Na kraju su ostali usamljeni pojedinci. Noam Čomski je nastavio da dela u skladu sa svojom predstavom. Tako se tih godina, između ostalog, zauzimao za obustavljanje ideološkog progona Vladimira Mijanovića u Beogradu. „Mister Mijanović i njegovi saborci su nada i savest jugoslovenske revolucije“, pisao je Čomski s namerom da ukaže na neodrživost presude od dvadeset meseci zatvora za vođu studentskih protesta u Beogradu.
Čomski će se tri godine kasnije zauzeti za progonjene profesore beogradskog Filozofskog fakulteta, a 1975. će s grupom intelektualaca formirati Međunarodni komitet za zaštitu akademskih sloboda u Jugoslaviji i obratiti se maršalu Titu. Odnos prema Beogradu nije neprijateljski, a još manje zapadnjački nadobudan. Naprotiv.
On i kritički intelektualci su Jugoslaviju videli kao zemlju sa dva obećavajuća procesa – sa spoljnom politikom koja je prevazilazila sumornu blokovsku podelu sveta, i sa radničkim samoupravljanjem kao procesom koji demokratiju utemeljuje u ekonomskoj sferi, a što je bio ideal još Vilhema fon Humbolta (1767–1835), pruskog ministra prosvete, koji je „inspirisao Džona Stjuarta Mila i bio osnivač klasične liberalne tradicije u XVIII veku. Kao i Adam Smit i drugi, Fon Humbolt je osećao da je potreba za kreativnim radom i radom pod njegovom kontrolom u korenima ljudske prirode. To bi moralo postojati u osnovi svakog pristojnog društva“, smatra Čomski.
A te 1974. godine Čomski i drugovi su prigovarali maršalu Titu što se donosi zakon koji „preti da ruinira unutrašnju organizaciju jugoslovenskih univerziteta, njihovu autonomiju i samoupravljanje koji su ponos nacije i model za celi svet“.

ULOGA VLADIMIRA DEDIJERA Noam Čomski je kao intelektualac u usponu susreo Vladimira Dedijera (1914–1990) za koga je govorio da je, za razliku od mnogih prebega sa komunističkog istoka, „ozbiljna vrsta disidenta“. „Dedijer je bio neverovatna osoba. Od njega sam mnogo naučio o Jugoslaviji, kroz razgovor, ali zajedno smo i radili mnoge druge stvari… On nije samo pokušavao da se sprijatelji s moćnim ljudima na Zapadu. Imao je veoma senzibilne kritičke analize i bio angažovan do kraja“, napisao je Čomski za čoveka o kome je slično mislio i tada vodeći intelektualac na Zapadu Bertrand Rasel.
Petnaest godina kasnije usledio je raspad Jugoslavije. Noam Čomski je tad vodeći kritičar američkog imperijalizma i jedan od retkih koji nije pristajao da lažne medijske predstave Imperije uzima zdravo za gotovo. Mnogi od njegovih saboraca, kao recimo Jirgen Habermas koji je takođe potpisao ono pismo maršalu, odbacili su Istinu kao intelektualni cilj i dokazivali kako su klasno utemeljene društvene podele na bogate i siromašne zaista ad acta.

ZAPADNI MEDIJI U SLUŽBI PROPAGANDE I dok se Habermas zabavljao intelektualnim modelom u svom „Javnom mnjenju“, pobegao od stvarnosti i držao se salonske „idealne govorne situacije“ iz doba podizanja buržoazije, Noam Čomski i Edvard Herman su 1988. objavili studiju u kojoj su pokazali da su zapadni mediji izašli iz libertarijanskog i ušli u – propagandni model. A tu nema više slobodnih novinara i nezavisne štampe nego su na sceni masovni mediji koji široko i ne ustežući se služe kao propagandna sredstva vlade i korporacija. Promenjene su i tehnike kontrole medija.
Oni su pokazali da danas vlasnici ne moraju da „idu u televizijski studio da bi bili sigurni da voditelj lokalnog tok-šoua ili reporter rade šta oni žele… Na delu je proces koji određuje kako ljudi sigurno napreduju ka mestima menadžera, urednika itd… tako što sami usvoje vrednosti vlasnika“. I zato bez prevelikog zazora „uspešan čovek“ može „opisati sebe kao sasvim slobodnog. I gorljivi samostalni liberali kao (koluminista ’Njujork tajmsa’) Tom Viker mogu da kažu: Vidite, niko mi ne govori šta da kažem. Govorim ono što želim. Ovo je apsolutno slobodan sistem. I, za njega, to je istina. Pošto je pokazao, na zadovoljstvo svojih gazda, da je usvojio njihove vrednosti, on je zaista slobodan da piše što god želi“, objašnjavao je domete liberalnih sloboda na Zapadu Čomski.

NEMAČKA I MMF NA BALKANU Dakle, devedesetih godina Čomski je znao da se mora ulaziti u poruke i tražiti istina između redova. O svemu, pa i o raspadu Jugoslavije. Zato je on odmah uočio ono za šta su drugima bile potrebne godine. Način na koji je Zapad podržavao Sloveniju, a onda i Hrvatsku, odmah je razumeo kao – „recept za rat“.
Njegova znanja i medijska pismenost unosili su svetlost u medijske magle. Čomski je od početka detektovao rušilačku ulogu Nemačke, koja „ima istorijske interese na Balkanu“ i devedesetih nije mogla da odoli zovu istorije. „Kad je Hitler ušao (na Balkan), to nije moglo biti neočekivano. Nemačka je tu uticajna. Mislim da je ovo sada samo pokušaj da se obnovi uticaj u tom delu Evrope, tako sad Nemačka nasilno održava i programe štednje koji razaraju Jugoistočnu Evropu“, zaokružio je on svoj uvid 2012.
Čomski, inače, ne vidi Nemačku kao projektanta: on se često vraća na sistematsku ulogu MMF-a u razaranju privrede u regionu, a koji još od 1981. Jugoslaviju pretvara u „test subjekt za implementaciju nove liberalne politike“. Još tada su reforme (kakva maskirna reč!) počele sa standardnim merama štednje. Kako je konstatovala britanska naučnica Kejt Hadson, „uslovi koji su obavezni po MMF-u bili su postavljani tako da obezbede privatizaciju i demontažu javnog sektora u Jugoslaviji“. To, naravno, od tada do danas nosi neprekidno opadanje, ali i neupitno „nastavljanje implementacije MMF-ovog programa štednje“. Što gore, to su glasnija obećanja da će biti bolje. Kao u košmarnom snu. Uz pomoć MMF-a smo stigli do četvrtog sveta, sveta bede. Ali nikad naše političke elite nisu zastale ni tren da se preispita samoubilačko nastupanje. Idemo dalje i sve dalje. MMF i Svetska banka su ovde uvek nalazile pomagače koji su, uz male donacijske injekcije, u hordama „na terenu“ dokazivali, naučno i stručno, kako je širenje bolesti ozdravljenje. Često imate utisak da nas samo smrt može rastaviti od prekookeanskih dobrotvora.
A u procesu neprikrivenog razaranja Jugoslavije posle nemačkog razbijanja temelja i odvajanja svoje interesne zone (Slovenija, Hrvatska) operacionalno činjenje su preuzeli Amerikanci. U Bosni, na primer, stalno su opstruirali planove za mir, „utičući na Aliju Izetbegovića da ne prihvata kompromise koji su nuđeni, a koji slučajno nisu bili mnogo različiti od onog što će biti rešenje na kraju“. Razlika je samo u tome što su dogovori i mir potpisivani na sto hiljada grobova, na zločinima i kriminalu. A Amerikanci su i dalje određivali šta će se oglasiti za dobro, a šta za zlo. Za te potrebe podignuta je i cinična haška pravna infrastruktura.

BANALNOST POLITIKE GENOCIDA Američka slika sveta crtana je bez uzimanja stvarnosti u obzir. Na Zapadu, objašnjava Čomski, „na primer, svi znaju o Srebrenici, a niko o proterivanju iz Krajine, najvećem etničkom čišćenju u slučaju Jugoslavije, iako se to desilo skoro u isto vreme. Ali SAD su bile iza toga. To su bili Hrvati, i zato je u redu da se to zaboravi. Na kraju, vojno, linije su manje-više povučene posle Srebrenice i Krajine, a SAD su se tu našle da nadgledaju sporazume, što je u suštini potvrđivalo to do čega se došlo. Kao što sam rekao, to se verovatno moglo učiniti i 1992.“
Pokazalo se i da neme cene po koju se slikaju lepe slike američki uređenog sveta. Upotrebu „holokausta“ za stradanja u građanskim ratovima u Jugoslaviji Čomski je od početka razumevao kao „uvredu, groznu uvredu Hitlerovih žrtava“. Te strašne opominjuće slike Aušvica i gasnih komora koje su lebdele oko nas kao velika opomena, odjednom su kao pelerine prebacivane preko nekih ratnih nasilja da bi govori neuspešnih političara dobijali na uverljivosti i da bi mediji imali jake priče.
Čomski će posle napisati i predgovor za studiju Edvarda Hermana i Dejvida Petersona „Politika genocida“ o srebreničkom slučaju. To je jedna izuzetna knjiga koja je i u našoj vesternizovanoj javnosti uporno držana u trećem planu. Ali kad su uvrede, oko NATO bombardovanja i Kosova postale još groznije, Čomski je bio još odlučniji: „Ako je kosovska kriza holokaust, onda je od 1945. bilo na hiljade holokausta, polazeći recimo od događanja u Palestini 1947. i 1948… Zašto pojam ’holokaust’ upotrebljavaju ljudi koje treba da nazivamo revizionisti holokausta? To su ljudi koji odbacuju realnost holokausta. Zašto ti ljudi to sada upotrebljavaju za ono što se dešava na Kosovu? Jasno, to se upotrebljava kao opravdanje za nasilje Sjedinjenih Država – i to je sve.“

[/restrict]
Kraj u sledećem broju