Jedini garant opstanka – jaka Srbija!

Konferencija „Dan dijaspore 2018“

Mostovi preko kojih bi se između dijaspore i matice odvijao saobraćaj u oba smera još uvek su – jednosmerni. U međuvremenu dijaspora je izgubila i svoje ministarstvo u Srbiji

Dan dijaspore postao je mesto susreta, razgovora, novih ideja, ali i rešenja za pitanja koja se tiču matice i dijaspore, bile su pozdravne reči kojima je počeo „Dan dijaspore 2018“, 7. jula u Beogradu, konferencija koju su organizovali Univerzitet „Singidunum“ iz Beograda i Teslina naučna fondacija (SAD), uz podršku Fondacije „Studenica“ (SAD), Srpskog narodnog saveza (SAD), Srpskog kulturno-prosvetnog društva „Prosvjeta“ (Austrija), Organizacije srpskih studenata u inostranstvu, Matice iseljenika, Srpskog privrednog društva „Privrednik“ i drugih.

ČETIRI MILIONA U RASEJANJU Prisutnima se najpre obratio rektor Univerziteta „Singidunum“, prof. dr Mladen Veinović. „Statistički pokazatelji kažu da danas u svetu živi 11 i po miliona Srba. U Srbiji 6,2 miliona, u Republici Srpskoj 1,2 miliona, u Crnoj Gori Srbi čine trećinu sa 182.000 stanovnika, a gotovo četiri miliona Srba danas je u rasejanju! Srpski narod je rasut na pet svetskih kontinenata. Najviše nas ima u Sjedinjenim Američkim Državama, u Nemačkoj, zatim Austriji i Švajcarskoj, značajan broj Srba živi u Kanadi, Velikoj Britaniji, Švedskoj i Italiji. Srpska dijaspora nastala je još 1690. godine sa prvom Velikom seobom pod Arsenijem Čarnojevićem. Velike seobe Srba u 17. i 18. veku uzrokovala je politička situacija tadašnje Evrope. Danas statistike govore sledeće: prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je odlivom mozgova, na neslavnom, veoma visokom mestu i iza nje su samo zemlje kao što su Burundi, Alžir i Haiti“, rekao je Veinović. „Nije problem što ljudi odlaze jer mobilnost je osnova Evropske unije, problem je što se ne vraćaju i što nemaju kontakta sa svojom zemljom kada jednom odu.“

[restrict]

ODNOS DIJASPORE I MATICE Nakon rektora reč je dobio Miroslav Majkl Đorđević, jedan od najistaknutijih Srba u Sjedinjenim Američkim Državama. Miroslav Đorđević je osnivač i predsednik američke zadužbine „Studenica“ iz San Franciska koja već dve decenije stipendira studente i mlade talente u Srbiji i pod čijim pokroviteljstvom je finansijsku pomoć dobilo preko dve hiljade mladih lidera i profesionalaca. Osnivač je i prvi predsednik najuticajnije organizacije koju je dijaspora Srba do sada osnovala, a koja nosi naziv „Kongres srpskog ujedinjenja“.
„Kao i većina dijaspora u svetu, i naša dijaspora bi mogla da bude organski i trebalo bi da bude organski, neotuđeni deo naše nacije i srpskog naroda! Međutim, dolaskom na vlast komunista 1944. godine, taj neotuđeni deo je nestao i dijaspora se smatra neprijateljem. To je sve bilo i nastavlja da bude na ogromnu štetu srpske države i srpskog naroda“, istakao je Đorđević, podvlačeći da su Srbi u rasejanju vladama Srbije nakon raspada sve tri jugoslovenske tvorevine (SFRJ, SRJ, SCG) postavljali uvek isto pitanje – Kakvu politiku nameravaju da vode prema sunarodnicima u regionu i dijaspori? I ni od jedne nisu dobili nikakav odgovor, uz krajnje ignorantski stav prema predlozima iz Memoranduma naslovljenog „Mostovi obnove i napretka – odnosi matice i dijaspore“. Uz izgradnju čvrstih mostova u oblasti privrede, kulture i državotvornosti, u Memorandumu je pisalo da Beograd dijasporu Srba mora da tretira kao deo jedinstvene srpske nacije. Pod dva – sa svojim mnogostrukim kapacitetima dijaspora može i treba da bude ta važna (možda i presudna!) energija koja bi ubrzala reforme i napredak u otadžbini i osigurala joj bolju budućnost. I tri – politika prema dijaspori treba da odbaci svaku vrstu ksenofobije i ideološkog neprijateljstva i bude zasnovana na poštovanju prava svih Srba u rasejanju.
Nažalost, kako je zaključio Đorđević, mostovi preko kojih bi se između dijaspore i matice odvijao saobraćaj u oba smera još uvek su – jednosmerni. U međuvremenu dijaspora je izgubila i svoje ministarstvo u Srbiji, a danas se još jedino spominje po donacijama koje iz inostranstva prosleđuje članovima svojih porodica da bi što normalnije živeli i školovali naslednike (koji bi odmah po diplomiranju odlazili iz zemlje…). Raseljeni Srbi i zbog (najčešće) nepovoljnog poslovnog ambijenta sve manje investiraju i u otvaranje novih firmi i dodatnih radnih mesta (da bi mladi i fakultetski obrazovani ljudi ostajali) u Srbiji…
Posle gosta iz Amerike reč je imao i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti Zoran Radović, koji je pričao o naučnoj i umetničkoj dijaspori, ali i politici povratka, dok su u ime države za govornicom bili Nenad Nerić, državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i Marko Milenković, državni sekretar iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Nerić i Milenković samo su pročitali već pripremljene tekstove, ali nisu prisustvovali ni jednoj od 14 prezentacija na dva paralelna panela, iako je mnogo toga iz ove oblasti upravo na ovom skupu pokrenuto sa „nulte“ tačke. Međutim, kao što je nekoliko predavača istaklo, promene koje najviše mogu da utiču na dijasporu moraju da dođu iznutra, iz jakog državnog aparata koji će usmeravati, pomagati, savetovati, i kroz institucije (koje tek treba da osnuje) politički se boriti za Srbe izvan matice, ali nikako (samo) kontrolisati dijasporu.

ČETVORO NAGRAĐENIH

Na kraju svečanog dela manifestacije četvoro zaslužnih za doprinos saradnji dijaspore i matice primilo je srebrne medalje i sertifikate Tesline naučne fondacije iz SAD koje im je uručio njen predsednik Nikola Lončar.
Prvu nagradu, Teslin narod, odnosno medalju i zahvalnicu za dugogodišnji rad za srpsku zajednicu u Mađarskoj, naučno popularisanje lika i dela Nikole Tesle u toj državi, kao i povezivanje delova srpske nacije u Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi sa Srbijom, dobio je autor ovog teksta, prof. mr Vlastimir Vujić iz Budimpešte, dopisnik „Pečata“ iz Mađarske. Druga nagrada otišla je u ruke Tamari Ćirić, povratnici iz Čikaga koja je u Nišu pokrenula portal „Onlajn matičar“, kao i sistem učenja srpskog jezika putem interneta. Treću nagradu dobila je književnica Marina Bulatović Barni iz Kanade, dok je četvrta nagrada uručena Ani Karpanovoj, mladoj umetnici iz Ukrajine koja je svoje radove posvetila najvećem srpskom naučniku – Nikoli Tesli.

ASIMILACIJA I NACIONALNA POLITIKA

Srbija ne izvozi samo sopstvenu budućnost (jer ju je u poslednjoj deceniji napustilo preko pola miliona akademaca) već spada i među države s najnižim natalitetom u svetu! Najnovija studija UN pokazala je da je od 224 države na 207. mestu, dok je po starosti stanovnika na visokom devetom mestu, uz procenu da će do 2030. godine izgubiti više od 15 odsto stanovnika i spasti na ispod pet miliona ljudi.
Jedan od zaključaka „Dana dijaspore 2018“ tretirao je hitnu prevenciju negativnih demografskih kretanja kod Srba. Vladi Srbije vaskolika dijaspora (u ovom trenutku u svetu živi 42 odsto svih Srba!) ponudila je (ponovo) svesrdnu pomoć kroz poboljšanje ekonomske situacije, mere podsticanja rađanja Srba, jačanje brige o zdravlju, reproduktivnom zdravlju i zdravim stilovima života, poboljšanje kvaliteta obrazovanja, podrške ženi, roditeljstvu, porodici, kao i brige o starima!
S druge strane, zaključeno je da su novi mostovi s maticom neophodni jer se Srbi (vrlo brzo!) asimiluju i već druga generacija rođena u inostranstvu prekida odnose s domovinom roditelja. Da bi se to što pre sprečilo i potomci ostali u jedinstvu nacije – neophodan je nacionalni program Srba (u kojem će čvrsto svoje mesto imati i Srbi izvan Srbije). Uslov za njega je formiranje Državnog sekretarijata za nacionalnu politiku u Srbiji, a predloženo je i da premijer Srbije ima još jednog zamenika koji će biti odgovoran samo za – nacionalnu politiku.

[/restrict]