Ekonomija budućnosti

Tendencija koncentracije globalnog kapitala u rukama malobrojnih finansijskih džinova otvara i mogućnost katastrofalnih scenarija. Vlasnici svetske privrede mogu da pokažu sklonost da jednostavno eliminišu (istrebe) ogromne mase stanovnika?

Poznato je da u večitoj borbi dobra i zla uvek pobeđuju – naši! Evo i danas, u svetu opterećenom zaoštrenim protivrečnostima, „slobodoljubivi“ bankari i drugi finansijski moćnici vode ljutu bitku protiv „diktatora“ svih boja, a najčešće onih koji pokušavaju da resurse svojih zemalja zaštite baš od pohlepe globalne finansijske zajednice, oličene u Volstritu i Sitiju, od kojih ni Amerika nema snage da se odbrani.

 Roboti i društvo Informatička revolucija i masovna primena robota i veštačke inteligencije otvorili su novu epohu ekonomskog razvoja. Do neslućenih granica povećana je svetska proizvodnja dobara i usluga, ali je ljudski rad izgubio na značaju. On se uspešno zamenjuje robotima i računarima, koji generišu manje troškove. Roboti rade bolje i jeftinije, računari zamenjuju zaposlene u mnogim poslovima, pa i u kreativnim – naučnim i umetničkim. Nije daleko dan kada će veštačka inteligencija kreirati bolje projekte, naučne rezultate, pa i umetnička dela od inženjera, naučnika i umetnika. Neko će se možda tešiti da će računari i roboti, prema zakonima robotike, uvek biti u funkciji blagostanja ljudske vrste. Ali neće vam biti teško da zamislite kako vlasnici inteligentnih mašina sami sebe proglašavaju jedinom društvenom klasom kojoj računari treba da služe. Eh, ta svetinja privatne svojine!
[restrict]

Tokom istorije, svoju egzistenciju, odnosno svoj udeo u raspodeli proizvedenog „kolača“, radnici, kmetovi ili robovi mogli su da zahvale samo svom uloženom radu. Rad je bio odlučujući faktor proizvodnje, ali i osnova za prisvajanje. Kada prestane potreba za radom, a ta potreba se u eri informatičke revolucije relativno smanjuje, ogromne mase stanovništva mogle bi biti isključene iz proizvodnje, a što je još važnije, i iz raspodele. Ozbiljne ekonomiste brine ova činjenica, naročito ako su svesni da se taj proces više ne može zaustaviti.

Seobe naroda Iako se potreba za učešćem rada u proizvodnji roba i usluga smanjila, potrebe za prirodnim resursima – energentima, rudama, mineralima, vodom i sl. – raste. Ali nezgodno je što na prirodne resurse, npr. u Sibiru ili na Bliskom istoku, monopol imaju države, tj. narodne zajednice na čijoj se teritoriji ovi resursi nalaze. Zar je onda neobično što globalne („slobodoljubive“) sile žele da destabilizuju te države i razbiju ove vrste monopola i da, u ime „demokratije“, prisvoje resurse? Zbog toga izazivaju i ratove. I bezobzirno satanizuju vlade i države na ovim područjima.

U tim ratovima i obojenim revolucijama (nekada se nazivaju i „Soroševim zabavama“), mahom strada civilno stanovništvo, ali je neobično što izbegličke kolone kreću ka zemljama odakle su došli bombarderi koji su ih satirali i od kojih beže. Finansijski moćnici ohrabruju imigrante i zadovoljno trljaju ruke. Prazni se prostor na Bliskom istoku, biće lakši za zaposedanje. Kao što na Zapad stižu i potencijalni regruti za planiranu „borbu naroda ujedinjene Evrope na Istoku“, radi preuzimanja sibirskih resursa.

U evropskim zemljama, finalnim domaćinima imigrantske reke, nikako da sazri ideja da svojim flotama prevezu izbeglice preko Atlantika, do Volstrita, gde stoluju glavni podstrekači bliskoistočnih (i drugih) ratova. Pa neka oni tamo reše probleme (izazove) koje su proizveli.

 Dve budućnosti Smanjivanje uloge rada u procesu proizvodnje roba i usluga potpuno menja sliku budućeg svetskog ekonomskog poretka. Optimistički (humani) scenario je razvoj „društva pravde i izobilja“. Za početak, države bi uvele „osnovni dohodak“ za svakog stanovnika, nezavisno od toga da li je zaposlen ili nije. O tome je već bilo naučnih rasprava, ali i referendumskog odlučivanja u Švajcarskoj (gde je predlog odbačen). Građani bi bili lišeni brige o ekonomskim problemima. Ljudi bi se isključivo bavili usavršavanjem svoje duhovnosti i svoje humane prirode, praktikujući umetnost, sport, nauku i filozofiju, a sve radi zadovoljstva i zabave. Naravno, ostaje pitanje da li bi brojna dobra ili usluge ipak ostali ograničeni i po kom osnovu bi se odvijala raspodela (ko bi vozio ferari, a ko fiću?)

S druge strane, tendencija koncentracije globalnog kapitala u rukama malobrojnih finansijskih džinova otvara i mogućnost katastrofalnih scenarija. Vlasnici svetske privrede mogu da pokažu sklonost da jednostavno eliminišu (istrebe) ogromne mase stanovnika? U literaturi se već (stidljivo) pojavljuje teorija o „zlatnoj milijardi“, a u ponašanju evroatlantskih moćnika prepoznaju se potezi koji guraju svet u apokaliptičku katastrofu.    

[/restrict]