Економија будућности

Тенденција концентрације глобалног капитала у рукама малобројних финансијских џинова отвара и могућност катастрофалних сценарија. Власници светске привреде могу да покажу склоност да једноставно елиминишу (истребе) огромне масе становника?

Познато је да у вечитој борби добра и зла увек побеђују – наши! Ево и данас, у свету оптерећеном заоштреним противречностима, „слободољубиви“ банкари и други финансијски моћници воде љуту битку против „диктатора“ свих боја, а најчешће оних који покушавају да ресурсе својих земаља заштите баш од похлепе глобалне финансијске заједнице, оличене у Волстриту и Ситију, од којих ни Америка нема снаге да се одбрани.

 Роботи и друштво Информатичка револуција и масовна примена робота и вештачке интелигенције отворили су нову епоху економског развоја. До неслућених граница повећана је светска производња добара и услуга, али је људски рад изгубио на значају. Он се успешно замењује роботима и рачунарима, који генеришу мање трошкове. Роботи раде боље и јефтиније, рачунари замењују запослене у многим пословима, па и у креативним – научним и уметничким. Није далеко дан када ће вештачка интелигенција креирати боље пројекте, научне резултате, па и уметничка дела од инжењера, научника и уметника. Неко ће се можда тешити да ће рачунари и роботи, према законима роботике, увек бити у функцији благостања људске врсте. Али неће вам бити тешко да замислите како власници интелигентних машина сами себе проглашавају једином друштвеном класом којој рачунари треба да служе. Ех, та светиња приватне својине!
[restrict]

Током историје, своју егзистенцију, односно свој удео у расподели произведеног „колача“, радници, кметови или робови могли су да захвале само свом уложеном раду. Рад је био одлучујући фактор производње, али и основа за присвајање. Када престане потреба за радом, а та потреба се у ери информатичке револуције релативно смањује, огромне масе становништва могле би бити искључене из производње, а што је још важније, и из расподеле. Озбиљне економисте брине ова чињеница, нарочито ако су свесни да се тај процес више не може зауставити.

Сеобе народа Иако се потреба за учешћем рада у производњи роба и услуга смањила, потребе за природним ресурсима – енергентима, рудама, минералима, водом и сл. – расте. Али незгодно је што на природне ресурсе, нпр. у Сибиру или на Блиском истоку, монопол имају државе, тј. народне заједнице на чијој се територији ови ресурси налазе. Зар је онда необично што глобалне („слободољубиве“) силе желе да дестабилизују те државе и разбију ове врсте монопола и да, у име „демократије“, присвоје ресурсе? Због тога изазивају и ратове. И безобзирно сатанизују владе и државе на овим подручјима.

У тим ратовима и обојеним револуцијама (некада се називају и „Сорошевим забавама“), махом страда цивилно становништво, али је необично што избегличке колоне крећу ка земљама одакле су дошли бомбардери који су их сатирали и од којих беже. Финансијски моћници охрабрују имигранте и задовољно трљају руке. Празни се простор на Блиском истоку, биће лакши за запоседање. Као што на Запад стижу и потенцијални регрути за планирану „борбу народа уједињене Европе на Истоку“, ради преузимања сибирских ресурса.

У европским земљама, финалним домаћинима имигрантске реке, никако да сазри идеја да својим флотама превезу избеглице преко Атлантика, до Волстрита, где столују главни подстрекачи блискоисточних (и других) ратова. Па нека они тамо реше проблеме (изазове) које су произвели.

 Две будућности Смањивање улоге рада у процесу производње роба и услуга потпуно мења слику будућег светског економског поретка. Оптимистички (хумани) сценарио је развој „друштва правде и изобиља“. За почетак, државе би увеле „основни доходак“ за сваког становника, независно од тога да ли је запослен или није. О томе је већ било научних расправа, али и референдумског одлучивања у Швајцарској (где је предлог одбачен). Грађани би били лишени бриге о економским проблемима. Људи би се искључиво бавили усавршавањем своје духовности и своје хумане природе, практикујући уметност, спорт, науку и филозофију, а све ради задовољства и забаве. Наравно, остаје питање да ли би бројна добра или услуге ипак остали ограничени и по ком основу би се одвијала расподела (ко би возио ферари, а ко фићу?)

С друге стране, тенденција концентрације глобалног капитала у рукама малобројних финансијских џинова отвара и могућност катастрофалних сценарија. Власници светске привреде могу да покажу склоност да једноставно елиминишу (истребе) огромне масе становника? У литератури се већ (стидљиво) појављује теорија о „златној милијарди“, а у понашању евроатлантских моћника препознају се потези који гурају свет у апокалиптичку катастрофу.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *