Dobro nam ne došao

Mogućnost papine posete Srbiji koje je kao pitanje otvoreno prilikom posete državnog sekretara Vatikana, kardinala Pjetra Parolina Beogradu, izazvala je oprečne reakcije srpskih državnika i srpske crkve, ali i unela dodatne strahove u onim srpskim zemljama koje su kroz istoriju bile najizloženije prozelitizmu Vatikana. O tome da li je držanje Vatikana povodom Kosova zabluda, da li bi eventualna poseta pape izazvala nove deobe i nove raskole, kako bi se poseta reflektovala na položaj pravoslavnih Srba u Boki Kotorskoj, te postoji li spona između Rimokatoličke crkve i albanskog separatističkog pokreta, razgovaramo sa ocem Momčilom Krivokapićem, parohom druge kotorske parohije, Veljkom Đurićem Mišinom, direktorom Muzeja genocida, istoričarem Aleksandrom Rakovićem i pravnim istoričarem Zoranom Čvorovićem

Razgovarala Nataša Jovanović

Otac Momčilo Krivokapić

Zvona u čast otcepljenja

Državni vrh Crne Gore pozvao je papu Franciska da poseti Crnu Goru. Kako bi se eventualna poseta pape reflektovala na položaj pravoslavnih Srba u Boki Kotorskoj?

Nije papina želja od juče da poseti srpske zemlje, ali dok Srbija, odnosno vrh SPC stoji iza stava koji je ustanovio još patrijarh German – da put svakog pape do Beograda vodi preko Jasenovca – u Crnoj Gori situacija je mnogo komplikovanija, jer su oni koji su pozvali papu da dođe svesni uloge Vatikana u protežiranju crnogorske državnosti. Tako nezavisna Crna Gora, nastala ne voljom sopstvenog naroda već intervencijama SAD, Zapada i istog tog Vatikana, sada sa blagonaklonošću gleda na mogućnost papine posete. Afirmišući suverenitet Crne Gore, Vatikan se na posredan način uključio u proces poricanja srpkog identiteta i pravoslavnog karaktera Crne Gore. Obaveza državnog vrha je da mu uzvrati pozivom.

Da li su namere Vatikana drugačije danas nego

recimo 1918, kada je biskup Mahnič govorio da treba vratiti balkanske pravoslavne Slovene pod jurisdikciju Rima?

Kada je reč o Crnoj Gori i Rimokatoličkoj crkvi, moramo znati da je kroz čitavu istoriju, od 1054. pa nadalje, Rim želeo da ove srpske krajeve pripoji sebi. Vatikanu nije bilo strano da na prostoru na kojem živi gotovo isključivo srpski narod biskupiju podigne u rang nadbiskupije, a nadbiskupu dodeli titulu primasa. Takođe, biskupija kotorska ne pripada korpusu Crne Gore. Ona je 1976. pripojena nadbiskupiji splitskoj što govori o pretenzijama Hrvata, ali i Vatikana na Boku Kotorsku. U Kotoru sam kao sveštenik proveo 49 godina i od prvog dana pratim rad Rimokatoličke crkve. Kada je nadbiskup kotorski dao nalog da se oglase sva zvona nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore, moj kontakt sa njima je sveden na dobar dan. 

U slučaju da papa odgovori na poziv i dođe u Crnu Goru ko bi mogao da ga pozdravi u ime pravoslavne crkve?

Nije teško pretpostaviti da bi papa, ukoliko bi došao u Crnu Goru, zahtevao da se sretne sa mitropolitom Amfilohijem, a ne sa Mirašem Dedeićem. Pravila poseta na ovom nivou podrazumevaju da se mora konsultovati domicilna pravoslavna crkva i verujući narod.   

Dr Aleksandar Raković

Stepinac je neodvojiv od Jasenovca

Da li treba tražiti pozadinu posete kardinala Pjetra Parolina Srbiji ili je tek reč o jednom u nizu diplomatskih susreta državnog sekretara Vatikana sa predstavnicima druge države?

To je diplomatska poseta državnog sekretara Vatikana Srbiji, poseta na relaciji dve države i nema veze sa eventualnom posetom pape Srbiji niti bi trebalo da su razgovori išli u tom smeru. Posetu treba tumačiti kao međudržavnu, diplomatski susret i nikako drugačije.

Da li izdvajanje kosovskih katolika iz Biskupske konferencije u Beogradu

i pripajanje Biskupskoj konferenciji u Tirani predstavlja prećutnu podrška ideji stvaranja „Velike Albanije“?

Papa nije izdvojio Biskupsku konferenciju koja je obuhvatala Srbiju i Crnu Goru. Oni sami nisu želeli da prisustvuju tim sastancima. Oni su se samo izdvojili. Vatikan je bio nemoćan ili nije hteo dovoljno da učini da se albanski klir na Kosovu i Metohiji uvrsti u poredak Rimokatoličke crkve na prostoru Srbije i Crne Gore. Albanski klir već decenijama pokazuje jednu tendenciju tumačeći da su srednjovekovne srpske crkve na KiM ili preotete od Albanaca ili da su izgrađene na temeljima albanskih crkava. To su neistine, ali poruke su opasne.

Da li to znači da postoji spona između Rimokatoličke crkve i albanskog separatističkog pokreta?

Iako Vatikan nije priznao secesiju Kosova i Metohije, oni su malo uradili da se taj iredentistički identitet crkve Albanaca na KiM upodobi redu, pa smo imali primere da je nekadašnji biskup Mark Sopi napisao u jednom italijanskom zborniku radova da je legitimno rušiti srpske crkve nastale u 20. veku na KiM jer su to imperijalne crkve. Dakle, jedan biskup hrišćanske crkve poziva na rušenje hrišćanske crkve. To je neprihvatljivo.

Vatikan tretira albanske prostore kao zemlju misionarenja gde ima prostora da Rimokatolička crkva dobije vernike. Sličan proces je vidljiv i na Kosovu i Metohiji, posebno kod elite kosovskometohijskih Albanaca, jer je Rugova na samrti prihvatio rimokatoličku veru a Ramuš Hardinaj je u poslednjih nekoliko godine više puta iskazao svoju lojalnost Rimokatoličkoj crkvi.

Da li je približavanje Vatikana iz ugla ne samo Srbije već i Crne Gore i Republike Srpske opasno, ako se prisetimo reči nadbiskupa Perića da je granica zapadnorimske civilizacije na Drini?

Ovaj papa se tokom susreta sa ruskim patrijarhom obavezao da više neće biti prevođenja pravoslavnih u grkokatoličku veru, pa s tim u vezi treba videti da li će ispuniti ono što je potpisao, jer on sam ne može biti garant da se pojave prevođenja raznim putevima neće ponoviti. Iskustvo iz prošlosti nam govori da je pokatoličavanje srpskih prostora počelo krajem srednjeg veka i da se nastavilo do danas. Takav primer imamo u Crnoj Gori. Hrvatskim ideolozima su naročito bile važne zemlje Crnogorskog primorja jer se smatralo da se prevođenjem Crnogoraca u katoličku veru gradi, kako su oni govorili, katolički nasip koji treba da spoji Hrvate i Albance preko Crnogoraca i koji bi predstavljao bedem protiv svetosavlja. Konačni cilj, o čemu je govorio Alojzije Stepinac a svakako i fra Dominik Mandić posle njega, jeste da i BiH i Srbija posle Crne Gore treba da postanu mete, kako oni kažu, povratka odeljenih istočnjaka u katoličko jedinstvo. Nasuprot papinim dobrim namerama stoji dugoročna strategija Vatikana prevođenja svih pravoslavnih u katoličko jedinstvo.

Jasenovac stoji između Beograda i Vatikana…

Važno je da postoji neformalni parametar za dolazak pape u Srbiju ukoliko se Rimokatolička crkva pokaje za zločine činjene u NDH. Ali ukoliko Rimokatolička crkva kanonizuje Stepinca, onda nema efekta dolazak u Jasenovac i poklanjanje žrtvama jer bi se onda ono moglo tumačiti kao poklanjanje tekovinama NDH.              

dr Veljko Đurić Mišina

Tajna geopolitika Vatikana

Da li ono na čemu naši ministri insistiraju – da Vatikan nije priznao Kosovo – ima značaja budući da papu nisu sledile ostale katoličke zemlje?

Stavljanje nepriznavanja „Kosova“ i posete Beogradu u istu ravan mogu da vrše samo oni koji ne poznaju dovoljno činjenica iz istorije Balkanskog poluostrva. Ili su oni samo izvršioci naredbi iz svetskih centara moći koji su na ovim prostorima potpirivali požare a sada bi da ih gase? Naravno, i ovaj put na štetu srpskog naroda.

Da li je i zasedanje mešovite Komisije o Alojziju Stepincu imalo za cilj prihvatanje vatikanske verzije istorije ne samo u NDH već i ratnih događaja u bivšoj Jugoslaviji?

Razgovore o životopisu nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca koje je inicirao sadašnji papa Francisko treba posmatrati u najmanje dve ravni. Prva su novi odnosi Rimokatoličke i Ruske pravoslavne crkve koji su postavljeni na Kubi prilikom susreta ruskog patrijarha i rimskog pape u kontekstu globalnog udara na evropsku civilizaciju što dolaze iz angloameričkih kuhinja. Druga ravan dolazi po diktatu političkog vrha Srbije koji sluša sugestije iz određenih centara moći u Evropi u okvirima planova o stvaranju nekakve zajednice na Zapadnom Balkanu. A to podrazumeva zaborav tragičnih epizoda u novijoj istoriji između Hrvata i Srba i okretanje svetloj budućnosti. Duboko sam ubeđen, a izvesne činjenice u svemu tome su mi poznate, da je na naše određene arhijereje bilo upliva iz političkog vrha, da se proces razgovora ne zaoštrava. Na primer, odbijena je moja sugestija o sadržaju razgovora da nama nije toliko bitan komunistički proces nadbiskupu Stepincu već njegova uloga u NDH.

Tih nedelja u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti trebalo je da se otvori monumentalna izložba „Totalni genocid“ (o stradanju srpskog naroda u NDH) kakvu do tada Beograd nije video, ali je otkazana na neodređeno vreme, prema nezvaničnim izvorima, posle posete dvojice stranih ambasadora. Jednom rečju, srpska strana nije smela da „talasa“ podsećanjem na krvavu prošlost!

Da li papa može da dođe u Srbiju bez odobrenja SPC?

Istorija kazuje da poglavari Rimokatoličke crkve nisu odlazili na teritorije na kojima je većinsko pravoslavno stanovništvo bez saglasnosti pomesne patrijaršije. To ne znači da danas to nepisano pravilo važi. Čini mi se da sadašnji papa ima znatno većih problema od putovanja u Srbiju. Uveren sam da on ima u vidu da je i carigradski patrijarh posetio Jasenovac. A to, ipak, nešto govori o putu za Beograd preko tog stratišta. Da li treba podsećati na reči počivšeg patrijarha Pavla i sadašnjeg patrijarha Irineja? Njihove reči imale su utemeljenje u zaključcima Sabora.      

Dr Zoran Čvorović

Inspiratori krstaških NATO pohoda

Da li je izričiti stav patrijarha Irineja da nije vreme da rimski papa poseti Srbiji u vezi sa stavom koji je zauzet na majskom zasedanju SA Sabora SPC da se sa dnevnog reda skinu pitanja koja mogu da izazovu podele u narodu i kliru?

Dobro ste uočili tu unutrašnju vezu koja postoji između jasnog patrijarhovog stava o papinoj poseti Srbiji i odluke SA Sabora da se ne izjašnjava o jednom crkveno-pravno nesolidnom i preuranjenom predlogu novog Ustava SPC. Za razliku od vrha Srpske crkve, predstavnici naše države, ako sudimo na osnovu stava ministra inostranih poslova Ivice Dačića da je dobro da rimski papa poseti Srbiju, i dalje isključivo brinu o stavovima stranaca, a ignorišu raspoloženje sopstvenog naroda. Iz njihovog vidokruga potpuno izostaje procena o tome kakve bi posledice izazvala papina poseta u srpskom društvu i to u trenutku kada je, prema priznanju naših političkih vođa, Srbija izložena brutalnom pritisku Zapada da se odrekne KiM. Ako kod njih postoji ozbiljna namera da se suprotstave takvom pritisku, onda je unutrašnja homogenizacija potrebnija od vešte spoljne politike.

Da li se u tome krije razlog zbog kog Vatikan insistira na tome da poglavar papske države prilikom posete Srbiji treba da bude gost i državnog i crkvenog vrha?

Poslednje istraživanje javnog mnjenja govori  da je srpsko društvo najpodeljenije društvo na svetu. Da bi dolazak pape u Srbiju, čak i pod opravdanjem diplomatske borbe za očuvanje KiM, dodatno razorio nacionalno jedinstvo jasno je svima osim ministru inostranih poslova Srbije. Drugo, podeljena SPC ne samo da ne bi mogla da se uspešno suprotstavi težnjama raznoraznih crkvenih „separatista“, od onih na Cetinju pa nadalje, već bi postala lak plen Vatikana u njegovom prozelitskom pohodu na Istok. Danas kada se Vatikan ministru Dačiću predstavlja kao nekakav garant očuvanja Kosova u Srbiji, treba se setiti 1995. kada je papa Jovan Pavle Drugi kao ideološki žrec novog svetskog poretka tražio i „moralno“ opravdavao NATO agresiju protiv RS.

Šta možemo da očekujemo od Vatikana u borbi za KiM pokazale su puste nade počivšeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana, koji se uoči proglašenja nezavisnosti tzv. Republike Kosovo zalagao za posetu pape Srbiji, verujući da će se papa Benedikt XVI suprotstaviti proglašenju kosovske nezavisnosti. Još manje se može očekivati od pape Franciska, čiji je „ministar“ spoljnih poslova bio prvi vatikanski kardinal na sastanku Bilderberg grupe i koji je jasno pokazao da je puka kreatura globalne plutokratije koja je devedesetih godina vodila rat protiv pravoslavnih Srba. On što ne zna ministar Dačić znao je Dejan Medaković, upozoravajući nas devedesetih godina da će doći vreme kada će vatikanski veliki inkvizitor, inspirator novih krstaških NATO pohoda protiv Srba, postati mirotvorac i suze liti nad nevinim srpskim žrtvama.