Carska je glasila: Treba pomoći

Vek od smrti ruskog imperatora Nikolaja Drugog i njegove porodice

Piše Boris Milosavljević

Na diplomatske depeše koje su prenosile zahteve srpske strane za novčanu pomoć, dostavljane regularnim diplomatskim putem, car je zapisivao „Treba pomoći“

Car Nikolaj Drugi (1868–1918) rodio se pre sto pedeset godina, a ubijen je sa svojom porodicom i pratnjom pre jednog veka, 1918. Bio je sin cara Aleksandra Trećeg, unuk cara Aleksandra Drugog, praunuk cara Nikolaja Prvog i njegovog starijeg brata, cara Aleksandra Prvog, čija je pomoć obnovi srpske države u Karađorđevo vreme dobro poznata. Caru Nikolaju i carici Aleksandri evropski monarsi su bili bliski rođaci, između ostalih, engleski kralj i nemački kajzer.

DVA RATA, TRI REVOLUCIJE Današnjem čitaocu nije lako da shvati imperatorsko dostojanstvo. Nakon bezbrojnih revolucija u 20. veku, pošto su revolucionari mogli i lično da iskuse revolucionarnu pravdu, a mnogi jasno sagledaju kako neprijatelji jedne države mogu uspešno da organizuju propagandu protiv zakonite vlasti te države, finansiraju separatističke pokrete i obojene revolucije, a potom održe i „pravedna“ suđenja, sada se, s vremenske distance, bolje može sagledati protiv kakvih se neprijatelja našao u borbi Nikolaj Drugi.

[restrict]
Na presto je stupio 1894. nakon iznenadne smrti svog oca Aleksandra Trećeg. Krunisan je u moskovskom Kremlju 1896. Za vreme njegove vladavine proslavljena je 300-godišnjica carskog doma Romanovih 1913. Vođena su dva rata, rusko-japanski i Prvi svetski rat. Dogodile su se tri revolucije – 1905, i potom februarska i oktobarska 1917. godine. Nekada se govorilo o narodnim revolucijama, a danas se više govori o stranim faktorima, malom procentu ljudi u poređenju sa celinom naroda i neobičnim ličnostima koje su ih predvodile. Naravno, treba se čuvati lakih rešenja i pogrešnih analogija, kao što je i pokušaj da se svali krivica na društvene elite (generali, liberali, preduzetnici) i tako nađe lako (pri tome anahrono) objašnjenje, sračunato na opravdavanje naredne, Oktobarske revolucije kao navodne borbe za jedinstvo istorijske Rusije. Tačno je da je februarska, Privremena vlada stavila u pritvor cara u Carsko selo, ali ga je oktobarska ubila, kao što je iz ideoloških razloga, principijelno, ubijala ruski narod, od sveštenstva i monaštva, preko dvorjanstva i oficirskog kora, generala, liberala, privrednika, univerzitetske inteligencije, sve redom do kulaka, a potom i dalje kozaka, seljaka, radnika („nasilje je babica istorije“). Bila je to nerazumna, besmislena sila.

DUG JE SPISAK POMOĆI Drugačiji je ugao posmatranja s vremenske distance. Pre nekoliko godina predsednik Rusije Vladimir Putin je na sednici predsedničkog Saveta za nauku i obrazovanje veoma oštro govorio o rezultatima delatnosti i ideja vođe Oktobarske revolucije Vladimira Lenjina, a koje su dovele do rušenja istorijske Rusije: „Postavljena je atomska bomba pod zgradu koja se zove Rusija, i ona se potom urušila. Svetska revolucija nam nije trebala.“ Putin je više puta iznosio kritike na račun boljševika. U junu 2012. predsednik je izjavio da je Rusija izgubila Prvi svetski rat zbog vlade prvih sovjetskih rukovodilaca.
Od dana stupanja na ruski carski presto Nikolaj Drugi je za Srbe bio isto što i njegovi preci – zaštitnik srpskog naroda, zaštitnik pravoslavlja i zaštitnik svih Slovena koji se očinski stara za srpski narod. Srbija i Rusija nisu htele rat 1914. godine. U Rusiji su sprovođene vojne reforme, a Srbija je bila iscrpljena posle balkanskih ratova. Rusija je tokom julske krize pružala diplomatsku zaštitu Srbiji, braneći je od austrougarske i nemačke diplomatije i medijskih napada i zalagala se za mir. Kada je rat izbio, središnje pitanje ruske spoljne politike bilo je oslobođenje Carigrada. Treba imati u vidu da su za Carevinu Rusiju crnomorski moreuzi imali najveći ideološki i ekonomski značaj. Već druge godine rata razmatrana su pitanja organizacije ruske administracije u Carigradu.
Krajem jula 1914. regent Aleksandar Karađorđević je, govoreći o velikim silama, „pre svega podvukao osećanja koja inspirišu Rusiju i milostivo saopštenje cara Nikolaja II da Rusija ni u kom slučaju neće ostaviti Srbiju na cedilu“. Rusija je pružala pomoć u oružju, vojnom materijalu, hrani i vojsci. Dug je spisak ove pomoći. Različitim srpskim zahtevima izlazio je u susret neposredno car, kako svedoče memoaristi i kako se može videti na osnovu arhivske građe. Nekada je na diplomatske depeše koje su prenosile zahteve srpske strane za novčanu pomoć, dostavljane regularnim diplomatskim putem do ministra inostranih poslova i potom do cara, zapisivao „Treba pomoći“.

SVE SU UČINILI Kada se srpska vojska, iscrpljena od ratovanja nakon prelaska Albanije, našla na obalama Jadranskog mora, bespomoćna i bez hrane, ruska strana je neumorno insistirala na rešavanju pitanja spasavanja i pomoći. Regent Aleksandar se obratio caru Nikolaju iz Skadra decembra 1915. molbom da „visokom intervencijom“ kod saveznika utiče da se spase srpska vojska. U carevom odgovoru stoji: „Sa osećanjem bola ja sam pratio odstupanje hrabre srpske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru. Izjavljujem Vašem Kraljevskom Visočanstvu moje iskreno divljenje pred veštinom sa kojom je ona pod Vašim rukovodstvom odolevala svim teškoćama puteva odbijajući napade svuda brojno nadmoćnijeg neprijatelja. Saglasno mojim naredbama ministar spoljnih poslova više puta je pozivao saveznike da preduzmu mere za osiguravanje morskog puta u Jadranskom moru. Zahtevi ovi biće obnavljani i ja se nadam da će slavnoj vojsci Vašeg Visočanstva biti data mogućnost da napusti San Đovani di Medua. Ja verujem tvrdo da će se ona uskoro oporaviti od preživljenih teškoća i ponovo uzeti učešća u borbi sa opštim neprijateljem. Pobeda nad njim, a vaskrs Velike Srbije biće Vama i bratskom srpskom narodu uteha za sve što ste proživeli.“ General Vojin Maksimović, profesor Vojne akademije, s pravom ukazuje u tekstu objavljenom 1930. na to da je Rusija Nikolaja Drugog ostala verna izjavi Aleksandra Prvog, datoj 1813, da on neće prepustiti Srbiju volji sudbine. Nikolaj Drugi govori istim jezikom kao njegov predak Aleksandar Prvi kada je pisao Karađorđu: „Ljubazni brate, Đorđe Petroviću, meni je jako žao što je Rusija prinuđena da napusti Srbiju i da svu svoju snagu upotrebi protiv Bonaparte, da bi se spasla. Daj Bože da se Rusija spasi i oporavi. Ona neće ostaviti Srbiju, koja će možda i postradati dok čeka; Rusija će je spasti i načiniti je još većom nego što je bila.“ Pukovnik, kasnije general Milivoje Nikolajević, vojni izaslanik u Londonu u vreme Prvog svetskog rata, naglašava da je na francuske aktivnosti mnogo uticala energična intervencija cara Nikolaja, o čemu svedoči i izveštaj srpskog ministarstva inostranih poslova Vrhovnoj komandi: „Caru i ruskoj vladi … poznate su naše muke do najmanjih sitnica. Car oseća naše bolove i lično naređuje da bi spasao našu vojsku. Nema dana da on, njegov načelnik štaba vrhovne komande, ili Sazanov ne telegrafišu Saveznicima o tome. Sve su učinili…“

NOVA VLAST NIJE RUSKA Car Nikolaj je poslao telegrame da je neophodno pomoći srpskoj vojsci da se preveze na Krf britanskom kralju Džordžu Petom, svom bratu od tetke (deda im je bio danski kralj Kristijan Deveti), i predsedniku Francuske Poenkareu, na koje su oni uskoro pozitivno odgovorili.
Carevina Rusija je bila verni saveznik Srbiji do svog pada 1917. godine. Nestankom Rusije sa istorijske scene, nestaje i glavni pokrovitelj i oslonac Srbije. Car Nikolaj Drugi bio je zaštitnik koji je učinio sve u svojoj moći da se pomogne Srbiji i srpskom narodu. S druge strane, sovjetska vlada potpisala je Brestlitovski mirovni ugovor, predajući Nemačkoj i Centralnim silama velika prostranstva ruske države, pre svega Malorusije (Ukrajine). To se dogodilo marta 1918. godine. Nemačke divizije prebačene su sa Istočnog fronta na druge frontove. Proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije stalno su odlagani. Nova vlast u Rusiji više nije bila ruska vlast. Njima nije bilo do države i nacije, pa ni do starih saveznika, već do poznatih ideoloških i praktičnih ciljeva (globalne internacionalne svetske revolucije). Car Nikolaj je bio prijatelj Srba, što nisu bili ni Lenjin, ni Trocki, niti Staljin. Car, prestolonaslednik i cela carska porodica mučenički su stradali 17. jula 1918. godine. „Mučenik je ovih dana pao od hica zločinaca izabranih od anarhije da mu čuvaju život“, pisale su službene Srpske novine. U srpskoj crkvi Svetog Nikole na Krfu održan je parastos „velikom prijatelju srpskog naroda caru Nikolaju, koji je tragičnom smrću završio svoj mučenički život“. Služio je mitropolit, budući patrijarh Dimitrije. Prisustvovali su ministri, poslanici, oficiri, činovnici, građani i vojnici. Savremenici svedoče da je Nikola Pašić negovao kult cara Nikolaja, koji mu je 1914. godine rekao: „Za Srbiju ćemo sve uraditi.“ Na isti dan, 17. jul, 1946. godine ubijen je i general Draža Mihailović. Sovjetski Savez nije bio Rusija. Nakon revolucije i careve smrti Srbi su ostali bez Rusije tokom svih preostalih decenija dvadesetog veka. Car Nikolaj i carska porodica su kanonizovani kao mučenici pravoslavne crkve ubijeni od bezbožnika.

REČ O CARU

Povodom stogodišnjice smrti cara Nikolaja Drugog i carske porodice u Rektoratu Univerziteta u Beogradu, Kapetan Mišinom zdanju, održan je skup na kojem su se prisutnima obratili rektor Univerziteta prof. dr Ivanka Popović, arhimandrit Mihailo Biković i dr Boris Milosavljević iz Balkanološkog instituta SANU.

Arhimandrit Mihailo je govorio i o mučeničkom stradanju carske porodice, cara, carice, carevića, velikih kneginja i njihove pratnje, kao i nezapamćenom izlivu zla koje se projavilo u ovom ubistvu. Od tada je ruski tron ostao upražnjen, a Bogorodica je, kao što se vidi na ikoni Bogorodice Deržavne, preuzela na sebe carske insignije. Profesor dr Zoran Mirković sa Pravnog fakulteta u Beogradu istakao je značaj ruske pomoći Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, i dobro poznatu zaštitu koju je pružao ruski car Nikolaj Drugi. Naglasio je da su nakon rata i revolucije mnoge izbeglice iz Rusije došle u našu zemlju, kao i da su ruski emigrant koji su bili profesori Univerziteta u Beogradu dali veliki doprinos. Milosavljević je govorio o srpsko-ruskim odnosima u 19. veku i početkom 20. stoleća i ukazao na veliki uticaj koji je imala Rusija za razvoj srpske države, i istakao njenu pomoć u oslobađanju neoslobođenih delova srpskog naroda. Ukazao je da se iz arhivske građe može sagledati koliko je velika bila briga i pomoć cara Nikolaja Srbiji i srpskom narodu. Nestanak Rusije 1917. godine ostavio je velike posledice na dalju istoriju srpskog naroda. 

[/restrict]