ZONA SUMRAKA / Lečenje bolesnog društva

Napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu iz svih mogućih uglova i razloga jedna su od retkih konstanti našeg društva, sigurni su koliko i porez. Iako, nažalost, naš klir prečesto daje povoda za kritiku, ovi napadi su mahom bezrazložni, nekonstruktivni, zluradi i ideološki ostrašćeni. Takav je i najnoviji gde se raskoš kripte Hrama Svetog Save poredi sa bedom Infektivne klinike

Opšte je mesto da je zdravstvo u Srbiji u lošem stanju, iako država za ovaj segment izdvaja značajna sredstva čiji je procenat (oko 10,38%) u odnosu na bruto domaći proizvod veći od proseka EU. Problem je u tome što smo relativno siromašna zemlja i taj novac nije dovoljan da se pokriju sve potrebe zdravstvenog sistema, pa nije sve na nivou bogatih zapadnih država na koje se ugledamo. Mnogo rupa je teško zakrpiti, poput otužnog stanja „dela odeljenja Infektivne klinike Kliničkog centra Srbije“ koje nam je predstavljeno na jednoj fotografiji što u poslednje vreme kruži društvenim mrežama, a u čiju autentičnost ne sumnjamo, premda ona nije dokazana. Fotografija tesne prostorije sa metalnim krevetom prekrivenim odrpanom posteljinom i zidovima sa kojih se kruni malter stavljena je u kontrast sa fotografijom zaista raskošnog izgleda kripte u Hramu Svetog Save. Autori montaže nisu napisali nikakav komentar, ali je jasna želja da pokažu da nam bolnice propadaju, dok se SPC bahati u raskoši, bogato ukrašavajući zdanje koje treba da postane centralna tačka crkvenog, odnosno duhovnog života Srba. A lepo bi bilo da su ovim kolažem želeli da nas podsete da, iako imamo čega da se stidimo, imamo i čime da se ponosimo. Ali nisu. Želja je da se ukaže na nešto što smatraju nepravdom koja treba da izazove gnev i gnušanje, a čiji bi rezultat bio njeno ispravljanje. Kako bi se nepravda ispravila, verovatno treba srušiti Hram i sprečiti neku eventualnu buduću izgradnju crkava, a vernike ponovo oterati u katakombe.
[restrict]

Zaista, nepravda je da se bilo čija i bilo kakva raskoš gradi nauštrb osnovne potrebe naroda za što boljim zdravstvom. Ali to nije slučaj kada je crkva u pitanju. U našem sekularnom društvu SPC i njene finansije nemaju ama baš nikakve veze sa finansiranjem zdravstva i izgledom bolnica. Ništa više od bilo koje druge priznate verske zajednice u Srbiji, od nevladinih organizacija ili gej parade. Smislenije bi čak bilo da su autori ovog kolaža ispod Infektivne klinike stavili fotografiju sa gej parade za koju se direktno iz džepa građana izdvaja i do pola miliona evra. Za razliku od zdravstva, za koje su svi zaposleni u Srbiji obavezni da izdvajaju ukupno 10,3 odsto svojih primanja (što je normalno), Hram Svetog Save se gradi isključivo od dobrovoljnih donacija. I evo, upecali smo se u zamku. Ispada da SPC i njeni vernici treba da se pravdaju što grade Hram i što crkve uopšte postoje!

Ali da nije bilo crkava i manastira, pitanje je da li bi bilo i bolnica. Nema dileme šta je starije. Još u vreme drevnog Egipta i antičke Grčke lečilišta i prihvatilišta za bolesne građeni su u okviru hramova. Prvi pouzdani podaci o bolnicama iz Rimskog carstva potiču iz vremena posle Prvog nikejskog (vaseljenskog) sabora 325. godine nakon kojeg je počela izgradnja bolnica u većim gradovima, pored katedrala. Zbog ovoga Džejms Edvard Meklelan i Harold Dorn u svojoj knjizi „Nauka i tehnologija u istoriji sveta“ navode da je ono što danas smatramo bolnicom „izum vođen hrišćanskim milosrđem i vizantijskom inovacijom“. Tako je i kod nas. Prva bolnica u Srbiji otvorena je pre više od 800 godina (1207) u manastiru Studenica. Dakle, ako su nam bolnice u lošem stanju, to je odgovornost crkve samo utoliko što ih je ona osmislila. Tako je i danas, čak i u sekularizovanom društvu, a to izgleda zaboravljaju (ili ne znaju) ovi što im smetaju hramovi i manastiri i njihova lepota. Kao i u davnini, i danas se posvećenici Bogu staraju o bolesnima i to najčešće upravo o onima s kojima je najteže i koji su prokaženi u društvu. U manastiru Kovilj, na primer, kroz koji je prošlo oko 3.000 narkomana, ili u manastiru Svete Petke Izvorske, utočištu za decu sa teškim smetnjama u razvoju koje su se čak i njihovi roditelji odrekli.

Sve i da Studenica i ostali srednjovekovni manastiri nisu, kako kažu stručnjaci, „utemeljitelji naše zdravstvene kulture“, da li bi bilo bolje da ih nema? Da li bi srpska i svetska kulturna baština bila bolja da se od pamtiveka nisu izdvajala ogromna sredstva za izgradnju ne samo Dečana, Mileševe, Žiče nego i Partenona, Panteona ili Luksora? To su sve biseri kulture i civilizacije čije je postojanje za naš svet, za čovečanstvo, neuporedivo važnije od postojanja bilo kakve bolnice, čak i kada bi prvo isključivalo drugo, jer se u njima stvarao duh iz kojeg je proisteklo sve ostalo. Zapitajte se da li znate ime ijedne bolnice u Londonu, Parizu, Rimu, Moskvi, a onda i da li znate ime neke crkve u tim gradovima. Tu ćete naći odgovor na pitanje šta je od ova dva istinski važnije. A onda ako zaključite da su hramovi, crkve i manastiri nebitni i nepotrebni, zapitajte se šta će nam i pozorišta, galerije, muzeji? Sve su to mesta na kojim se gradi i hrani duh. Ako nam to ne treba, šta će nam bilo šta osim bolnica (da lečimo telo), banaka (da podignemo kredit da bismo lečenje platili), nevladinih organizacija (da bi neki imali od čega da žive)? Složili bismo se s onim što je verovatno ideja autora ovog kolaža, da nam je društvo bolesno i da ga treba izlečiti i isceliti, ali bismo ih podsetili da lekari leče, a Bog isceljuje.       

[/restrict]