Zastrašiti Srbiju

Ako smo već odoleli onom pravom, zločinačkom bombardovanju od strane NATO-a, možemo li odoleti propagandnom bombardovanju i ratnim pretnjama u hibridnom ratu protiv Srbije

Srbija je izložena novom bombardobanju od strane NATO-a. Ovoga puta bombe nisu ubojite, nema ni osiromašenog uranijuma, ali se mora priznati da su razorne i da se njihovo delovanje i te kako oseća u svim segmentima društva. Mislili smo da smo sve naučili o ratovima, pa i onim specijalnim, jer su nam svima protutnjali preko života i sudbina i skoro sve unesrećili; nekoga manje, nekoga više, a nekoga potpuno i trajno, nepopravljivo. Kao da se viša sila igra sa nama i našim životima, ali nije u pitanju viša sila, nego prizemna, sirova ali najveća svetska – SAD i NATO.

[restrict]

HIBRIDNI RAT I „MALIGNA“ RUSIJA Na pretnje smo navikli, pa ipak, planeri hibridnog rata znaju svoj prljavi posao – pretnje moraju biti krajnje uverljive, kako bi unele strah među Srbe i napetost i nervozu u srpski državni vrh. Veštom kombinatorikom izjava zapadnih zvaničnika, diplomatskih igara, uvredljivih predloga i zahteva, uz istovremeno generisanje bezbednosne krize na Kosovu, sve treba da izgleda kao da se u narednim danima rešava sudbina naše države i nacije. Kombinovanje metoda stvara utisak da će nam se nebo sručiti na glavu ako ih ne poslušamo. Naravno, kao jedinu pravu odluku nude nam opciju da bezuslovno priznamo Kosovo i postanemo država NATO-a, kao neke nama susedne zemlje i da, kao i oni, okrenemo cevi prema Rusiji.
Kao i prilikom pravog bombardovanja, i sada cinično tvrde da na Zapadu niko nema ništa protiv Srbije i Srba. Kao što je nekada bila u pitanju srpska „zločinačka vlast“ koja je morala sirovom silom da se ukloni, sada je u pitanju „maligni uticaj Rusije“ koji mora u potpunosti da se eliminiše sa Balkana, pa tako i iz Srbije. Oko toga nema razgovora niti popuštanja. Nema veze što mi taj negativni uticaj ne vidimo, samo je važno da ih poslušamo. Jasno nam daju do znanja da je ruski uticaj skoro u potpunosti eliminisan i da Srbi i Srbija ne mogu ostati jedini oslonac „ruskim nasrtajima na balkansku stabilnost“.
Tako je pre nekoliko dana visoki funkcioner Ministarstva odbrane SAD, Majkl Karpenter, koji često najavljuje buduće američke poteze, izjavio za „Glas Amerike“: „Posle Crne Gore, i Srbija mora postati članica NATO-a kako bi se Rusima na Balkanu zatvorila sva vrata.“ Tako postaje jasno ono što se pretpostavljalo – da SAD i NATO neće tolerisati vojnu neutralnost Srbije. Učiniće sve da se ta odluka promeni, prvo metodama hibridnog rata, a ako bude trebalo i drugačije.

ĆUTANJE „MEĐUNARODNE ZAJEDNICE“ „Međunarodna zajednica“ ovih dana, u svom cinizmu na koji smo navikli, prevazilazi samu sebe. Prvo, ponašaju se kao da ih nagli porast fizičkih nasrtaja na Srbe i njihovu imovinu na KiM ne zabrinjava i kao da je to sasvim normalno. Drugo, sada se jasno vidi da je u pitanju međunarodna zavera ćutanja o srpskim problemima. To opet potvrđuje ono što se na osnovu bogatog iskustva moglo zaključiti – da i iza novog talasa nasilja Albanaca nad Srbima stoje SAD i NATO sa novom strategijom za hibridni rat protiv Srbije.
Kombinovanjem aktivnosti iz arsenala hibridnog rata najpre su proizveli bezbednosnu krizu i opštu nesigurnost za Srbe na KiM, da bi upravo tada, u krajnje nepovoljnom bezbednosnom trenutku, ukinuli misiju Euleksa i bezbednost Srba predali u ruke onima koji ih i ugrožavaju – kosovskim Albancima. O bezbednosnoj situaciji na KiM do sada su brinule tri međunarodne misije: UN (Unmik), NATO (Kfor) i EU (Euleks). Oni su brinuli i o bezbednosti Srba u pokrajini jer se Srbi u kosovsku policiju, stvorenu od pripadnika UČK, nikada nisu mogli pouzdati. Kosovska policija je služila kao dodatni oblik paradržavnog pritiska na Srbe u cilju daljeg iseljavanja i etničkog čišćenja.
Preuzimanje odgovornosti za sve istrage na Kosovu od strane kosovskih bezbednosnih snaga predstavlja nove okolnosti u kojima niko od Srba ne bi poželeo da živi. Nove okolnosti će nesumnjivo potpuno zaustaviti sve planove o povratku Srba na KiM i podstaći nova iseljavanja, ovoga puta verovatno definitivna. Vrhunac cinizma u vezi sa masovnim i orkestriranim napadima na Srbe je izjava šefice kancelarije EU na Kosovu i Metohiji, Natalije Apostolove, koja kaže da napadi na Srbe počinju da izgledaju kao vraćanje „milo za drago“.
Čini se da ništa ne može biti gore od toga, pa ipak, ćutanje „međunarodne zajednice“ je još jasnija poruka Srbima od one koju joj šalju albanski zločinci sa Kosova svojim prljavim i podmuklim akcijama. To ćutanje je uporno i gotovo niko od evropskih i NATO zvaničnika ga ne narušava. Ne odgovaraju čak ni na provokativne pozive srpskih zvaničnika da nešto kažu o tim događajima.
Tako smo naučili još nešto – da i ćutanje političara i diplomata može biti moćno oružje hibridnog rata protiv Srbije. Jer, svako ćutanje o nasilju povećava pritisak i klizanje ka destabilizaciji koju srpska vlast pokušava da zaustavi. Nije u pitanju samo ćutanje o novim masovnim napadima na Srbe, nego i izostanak bilo kakve reakcije na albanske administrativne poteze koji korak po korak predstavljaju put ka stvaranju „velike Albanije“. Pre desetak dana ukinuta je kontrola kretanja putnika sa Kosova u Albaniju i roming za mobilnu telefoniju između Kosova i Albanije. Posle toga, Priština i Tirana su odlučile da objedine carinsku službu. Tim potezima ne samo da su uznemireni Srbi na KiM, nego je vidljiva pojačana nervoza srpskog rukovodstva koje uviđa da „Velika Albanija“ nije samo albanski nego projekat SAD i NATO iako su to sve vreme energično negirali i tvrdili da takvog projekta neće biti.

NATO LOBISTI U SRBIJI Klasični NATO lobisti u Srbiji, tipa Jelene Milić koja deluje preko Centra za evroatlantske studije ili samostalnih i slobodnih strelaca tipa generala Blagoja Grahovca, i pored velike aktivnosti nisu uspeli pomeriti stanje srpske svesti o pitanju zločina alijanse ni za promil. Nisu uspeli da preusmere krivicu za bombardovanje na Srbe i srpsko rukovodstvo, niti da srpsku javnost uvere u opravdanost zločinačke agresije. Nisu uspeli da nametnu neku pozitivnu sliku o ulozi ovog zločinačkog pakta. Zato je došlo do promene strategije – klasični lobisti povučeni su u drugi ešelon a u prvi ešelon napada na srpsku svest gurnuti su neki novi, uveliko drugačiji, sa novom pripremljenom pričom i novim ciljem.
Taj novi cilj više nije da se Srbi medijskim bombardovanjem prevaspitaju i da zavole i iskreno podržavaju NATO u pohodu na Istok, nego da se srpski korpus i njegova politička rukovodstva zastraše. Tako bi prevagnulo strahopoštovanje prema alijansi kao neprikosnovenoj sili koja može sve da oduzme ili sve da pokloni ako proceni da tako treba. Osnovna deviza novog ešelona, na osnovu nove strategije, jeste da se nikako ne smemo naći na putu ostvarenja NATO ciljeva, nego se moramo uklopiti i pomoći njihovom ostvarenju. Jedino tako, uklapanjem srpskih interesa u njihove, možemo ponešto ostvariti i opstati kao država i nacija.
Novi napadni ešelon NATO lobista predstavljaju brojni analitičari i komentatori, direktori nekih instituta i organizacija, neki novinari kao i većina vođa opozicionih stranaka koji imaju otvoren pristup medijima. Promeni strategije, između ostalog, doprinelo je definitivno saznanje o katastrofalnim posledicama po zdravlje i genetiku srpske nacije trovanjem osiromašenim uranijumom. Postalo je jasno da su to neoprostive stvari i da se ne može računati na srpsku naklonost, nego samo na strah.
Zato sada novi NATO lobisti, od kojih su neki golobradi pa i sami ne znaju koliko o tome o čemu govore ne znaju ništa, lansiraju brigu o „srpskoj deci“ i zaklinju se pred kamerama kako neće dozvoliti da srpska mladost ponovo gine u besmislenim ratovima. Niko im nije objasnio da od svih ratova samo jedan uvek ima smisla, a to je odbrambeni, ma koliko je agresor jak i moćan. Za nove lobiste je predaja i podaništvo realna opcija, s tim što ni za živu glavu neće priznati da se to čemu streme zaista tako zove, nego pričaju o partnerstvu i saradnji.
„Ni mi ne volimo Amerikance i NATO, mi volimo Srbe“, govore u horu (a takav nastup predstavlja novinu u odnosu na klasičare), „ali što smo došli u takvu situaciju krivi su komunisti, komunistički generali, Milošević i Rusi, i sada se moramo prikloniti“. Po njima, pristupanje NATO alijansi je iznuđeno pogrešnim političkim potezima iz devedesetih godina, tako da sada imamo samo jednu mogućnost opstanka i prosperiteta – NATO. Više ne ulepšavaju NATO, već prave veće strašilo od njega nego što već jeste, kako bi izazvali strahopoštovanje.
Svesni da emocije Srba prema NATO-u ne mogu biti pozitivne, sada insistiraju na eliminaciji emocija i forsiraju interese. Emocije možemo imati prema drugoj osobi, tvrde, ali ne prema državama i međudržavnim organizacijama. Na standardna pitanja tipa „zašto nas je NATO bombardovao“, koja su nekada zahtevala dugačak spisak opravdanja i obrazloženja, sada odgovaraju kratko i jasno: „Zato što su mogli da nas bombarduju a niko nije mogao da nas zaštiti.“ Ko tu sada da ulazi u porodična vaspitanja i postavljene sisteme vrednosti kod svakog pojedinca. Problem je nešto drugo – prostor koji neopravdano dobijaju u medijima s obzirom na broj pristalica koje imaju u Srbiji.
Osnovna greška lobista klasičara bila je u pokušaju da NATO predstave Srbima kao pozitivnu alijansu, ali već se nazire i katastrofalna greška novog ešalona koja će zasigurno anulirati i njihova nastojanja da promene srpsku svest. I u novoj strategiji nastupaju sa potpunom neistinom, da su za sva zla koja su se dogodila na Balkanu, i koja se trenutno događaju, krivi Rusi. To može proći na Zapadu kao posledica jake antiruske propagande, ali u Srbiji ni slučajno.
Imali smo priliku da u praksi vidimo početak realizacije NATO opcije za Srbiju. Uz pomoć nekih naših bivših političara i generala koje su prevaspitali kroz „napredne kurseve“ alijanse, krenuli su pravcem potpunog razoružanja i razvojničavanja Srbije, potpunog slabljenja bezbednosnih službi i ukidanja obaveštajnih, ismejavanja i omalovažavanja naše istorije i kompromitacije crkve. Da su nastavili što su započeli, Srbi bi danas bili narod koji bi svoja prava mogao braniti samo kamenicama i golim rukama kao Palestinci na Zapadnoj obali.

LATENTNA OPASNOST OD AGRESIJE NA SEVER KOSOVA Realna opasnost od upada albanskih specijalnih formacija na sever Kosova je u stvari opasnost od novog rata u koji bi Srbija bila planski uvučena bez vlastite krivice. Činjenica da niko iz EU i NATO ne obuzdava Albance, već ih podstiče na opasne poteze, stvara vidnu nervozu kod srpskog rukovodstva, jer oni koliko sutra mogu doći u tešku situaciju da odlučuju o upotrebi Vojske Srbije u cilju zaštite života Srba na severu Kosova. Mogućnosti manipulacije i propagande Zapada posle toga bile bi ogromne. Neke podvale je već sada moguće predvideti. Na primer, manipulisaće se time da su Albanci upotrebili tek policiju radi uspostavljanja reda na „svojoj teritoriji“ a za Srbiju će se reći da je izvršila obimnu vojnu agresiju sa prekomernom upotrebom sile, što se mora sprečiti intervencijom NATO.
Naravno da je sve to u ovom trenutku samo segment hibridnog rata koji podrazumeva i vojne pritiske i pretnje. Sa vojnog stanovišta, vojna intervencija na sever Kosova, što se čini izvesnijom, manje je verovatna. Zašto? Zato što se kod napada mora postići iznenađenje, kao važna, često i prelomna prednost. Mnogima se nedavno javno slikanje zamenika premijera Kosova, Fatmira Ljimaja, sa posebnim savetnikom hrvatskog ministra odbrane, generalom Antom Gotovinom, činilo kao priprema nekakve „oluje“ na KiM, slične onoj u Hrvatskoj. Sve je moguće, ali vojna logika sugeriše nešto drugo.
Treba priznati da je hrvatska zločinačka vojna operacija „Oluja“ pripremljena u dubokoj tajnosti, da je postigla potpuno iznenađenje i zato je uspela u svom zločinačkom pohodu. Zašto bi se albanska „oluja“ pripremala javno ako se zna da će im to višestruko povećati gubitke? Nikakav problem nije bio da se Gotovina i Ljimaj sastanu i prave planove tajno a ne da se grle po kafićima i drugim javnim mestima. Znači, cilj je bio da pomislimo ono što je naša javnost prihvatila, da Hrvati svojim iskustvima pomažu Albancima da naprave plan vojne operacije za etničko čišćenje Srba. Gotovina je izabran jer sama njegova pojava asocira na pogrom vojnom operacijom. Tako je i ova slika i kompletan inscenirani događaj u funkciji hibridnog rata i psihološkog i vojnog pritiska na Srbe i srpsko rukovodstvo, kako bi se uplašili i priklonili NATO, pod utiskom da ih samo ta alijansa može zaštititi.
To nikako ne znači da neke vrste upotrebe sile ili vojne intervencije na sever Kosova neće biti. Verovatno hoće, ali onoga trenutka kada se zaključi da se hibridnim ratom ne mogu postići postavljeni ciljevi prema Srbiji, Jer, još uvek nisu upotrebljene sve metode specijalnog rata. U trenutku kada NATO stratezi zaključe da preko ovog političkog rukovodstva Srbije ne mogu ostvariti priznanje Kosova i ulazak Srbije u NATO, za očekivati je jake personalne pritiske na ličnosti iz političkog vrha naše zemlje. Nije teško proceniti ko će prvi biti na udaru – svakako predsednik Aleksandar Vučić, ministar inostranih poslova i prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić, i ministar odbrane Aleksandar Vulin.
Naš narod je iskusio šta je rat i sa razlogom ga se plaši. Upravo zbog toga u aktuelnoj situaciji strah od mogućeg ratnog sukoba koristi se kao jedan segment hibridnog rata. Sam predsednik Srbije javno priznaje da mu je odluka, šta raditi u slučaju da Albanci uz nečiju logističku podršku uđu na sever Kosova, noćna mora. Otvoreno priznaje da je više puta dobijao pretnje od NATO zvaničnika da ulazimo u sukob sa NATO ako se usudimo da vojskom branimo Srbe na severu pokrajine.
Uvek je greška unapred javno iznositi planove vojnih operacija pa tako i naš predsednik ne govori o konkretnoj akciji. Sasvim je dovoljno što je više puta javno obećao da neće dozvoliti novu „Oluju“ i novi egzodus Srba. Sada je već potpuno jasno da će nam uzeti sve što nismo spremni da branimo. Ako pokažemo strah da se suprotstavimo oružanom napadu Albanaca zato što će ih podržati NATO, to je samo dodatni motiv da nastave što su započeli. A da će ih NATO podržati nije sporno jer su samo od prethodnog upada na sever Kosova sa kosovskim snagama bezbednosti održali desetak vojnih vežbi. Naravno da je i to segment široke operacije – zastrašiti Srbiju.

[/restrict]