Učitavanje mogućeg smisla – IMENA

Šta je ime? Oznaka dovršenog i jasno smeštenog postojanja bića, stvari, pojava, misli i osećanja. Imena su šifre i lozinke u probijanju kroz pomrčinu vremena i prostora. (…) Sem dobrog imena, šta drugo uistinu vredno možemo zaposesti i za sobom ostaviti?

Srpska Atina i Srpska Sparta. Ko se još seća značenja ovih metafora, skovanih u romantičarskoj eposi našeg samoosvešćivanja, kad se sve činilo lepše i ostvarljivije nego što će se, kasnije, pokazati? Uostalom, valjanost poređenja sa Atinom i Spartom nije sasvim poništena. Gde je jednom teklo, i dalje se, nekako, pomera. Srpska Atina, sa slavnom Maticom, kojoj se približava dvestoti rođendan, ne zaboravlja zaveštanje upisano u osnivački akt: da uporno radi na razvijanju i produbljivanju duhovne samosvesti svoga roda, „i to sada i odsad bez prestanka za svagda“. Ova pleonastička konstrukcija zvuči kao stih, a stihovi traju. Srpska Sparta je, u poslednje vreme, preusmerila pravac ratničkih podviga: povela je ljuti boj protiv sopstvene prošlosti! Ni taj rat nije lak, zahteva izvesnu naopaku hrabrost.

[restrict]
Najnoviji poduhvati Matice srpske raznovrsni su i važni za naše kulturno preživljavanje, a ne može se reći da su u žiži interesovanja javnosti. Kao i svaki ozbiljan posao, i ovaj se odvija u tišini, bez reklamne halabuke i glavatih filmskih kamera, sa skromnim materijalnim sredstvima. Započet je dugotrajan rad na Srpskom biografskom rečniku, zatim na Srpskoj enciklopediji, i na antologijskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti. Tomovi kao gromovi, nisu za prelistavanje u postelji, pritiskuju grudni koš! Pripremljeni su trudom stotina saradnika iz različitih struka. Izgleda da je Novi Sad, za obavljanje ovakvih poslova, srećnije ruke od Beograda: u njemu ima manje trke i nervoze, a i perspektive su šire i dublje, panonske. U zajedničkoj državi leksikografski zavod se nalazio u susednoj, bratskoj republici; sada, kad smo se razbratili, leksikografija hvata korena na domaćem tlu.
Pregledao sam Srpski biografski rečnik, popis zaslužnih pregalaca i učesnika viševekovne borbe za naš politički, duhovni, privredni i goli opstanak u ovom lepom, a olujama izloženom podneblju. Dosad je izišlo šest knjiga. U njemu nema trenutno živućih javnih ličnosti, što znači da su urednici bili pošteđeni pritiska sujetnih pretendenata na besmrtnost: imali su neophodnu distancu za procenjivanje onoga što je, prošavši kroz majstorsko rešeto, i danas živo.
Imena, imena – Bože, koliko imena, a tek se stiglo do slova M. Mrtvi šalju poruke i oporuke, dovikuju se iz veka u vek. Pored političara i vojskovođa, okićenih medaljama za neizbrojne zasluge, tu su, kako je već red, znani i manje poznati javni delatnici, dobrotvori, inženjeri, lekari, profesori, sveštenici, oficiri, seljaci, serdari, narodni heroji, književnici, slikari, kneževi, vlastelini, kraljevi, fudbaleri, advokati, glumci i glumice, vođe seljačkih buna, industrijalci, vojvode, dirigenti, hajduci, bankari, izdavači, baroni, monasi, prevodioci, zanatlije, zaverenici, sindikalne vođe, stradalnici za verska ubeđenja, bokseri (zašto da ne?), a našlo se mesta i za jednog dahiju, Aganliju, pošto je i on, na sednici užeg političkog aktiva održanog u kuli Nebojša, pokušao da utiče na našu sudbinu. Sve ih je Matica domaćinski unela u svoj kućni inventar, a ako joj kogod promakne, tu su sledeća izdanja, da ih pripusti u svoju košnicu. Čuh, od Ivana Negrišorca, da su dva predsednika današnje države imali razumevanja za poduhvat i pružili potrebnu pomoć. Neću im pominjati imena, neka to učine saradnici Rečnika kroz trideset ili pedeset godina. Glavna pažnja je posvećena zaokruženim razdobljima i dovršenim pojavama. U ovoj vrsti prosuđivanja primerena je francuska izreka:treba dati vremena vremenu.
***
Šta je ime? Oznaka dovršenog i jasno smeštenog postojanja bića, stvari, pojava, misli i osećanja. Imena su šifre i lozinke u probijanju kroz pomrčinu vremena i prostora. Rusi, za dan pobede, iznose na ulicu svenarodni spomenar i imenik predaka izginulih u Otadžbinskom ratu:to je nepomerljivi temelj njihovog sadašnjeg postojanja. Ana Ahmatova (1889–1966) u jednoj pesmi, umesto desetine miliona više ili manje bezimenih, izdvaja četvoricu
Vanъki, Vasъki, Aleški, Griški,
i odjednom, kroz svest defiluju pukovi i divizije izginulih. Jednina u množini, jednina za množinu.
A mi? Znamo li imena onih što izgiboše na Košarama, ili, srećom, ostadoše živi? Vratili su se među nas postiđeni, kao krivci. Aktivistkinja jedne nevladine organizacije pomenu „dečake“ gurnute da izginu na mestu koje, po njoj, nije trebalo braniti. Kao što, valjda, nije trebalo braniti Čegar i Ljubić, Mišar i Mačkov Kamen, Veligrad i Beograd. Trebalo je agresore dočekati sa cvećem, prirediti im koktel u sedištu te, ili neke druge nevladine organizacije, ne terajući regrute da brane granicu.
Svi smo, rođenjem, gurnuti na poprište, gde nam jaki i surovi ne daju živeti s mirom, gde nam valja graditi i izgrađeno braniti, a Matičin Biografski rečnik upravo je to, Panteon graditelja i branitelja. Ne treba zaboraviti nikoga ko je u toj borbi dao sve što je imao i mogao. Kako se zvao mladi vojnik sa Košara, Ciganin, koji je za jednu noć potpuno osedeo? Je li u životu, koliko-toliko zbrinut? Kakva je sudbina dvanaestogodišnje devojčice Jovane, koju su silovali viteški borci za nezavisnu i slobodnu Kosovsku republiku? Ispred Skupštine i naspram Suda u Ustaničkoj, poređane su slike sa imenima novih stradalnika. Ako se dobro zagledate u neko od tih lica, prepoznaćete sopstveno.
Arhijerejski sabor je, na poslednjem zasedanju, posvetio davne kosovske mučenike Vasilija Pekara, Grigorija Pećkog i Bosiljku Rajičić; oni su, u 17. i 18. veku, usmrćeni zbog odbijanja da pređu u muhamedansku veru. Crkvi se ne žuri, ona svoj rokovnik podešava prema večnosti; nije njeno da izvršava naše dnevne obaveze. Mi, laici, treba da držimo spiskove u urednom stanju. Verba volant, ostaje napisano. Te se oporuke držao onaj koji je popisao dvadesetak hiljada dece iz jasenovačkog logora. To je znao i Višnjić: na nekim stranicama „ Početka bune na dahije”, nađe se i po desetak imena, da bi pesma stajala što čvršće na zemlji.
Prošli vek nam je zaveštao čitave povorke velikih i malih mučenika: kako su izlazili na gubilište, tako su ulazili u zajedničko pamćenje. Predvodi ih Vukašin iz Klepaca, na koga je Crkva blagovremeno obratila pažnju. Za njim idu na hiljade neznanih, onih što umreše onako kako su živeli, tiho i dostojanstveno, braneći sopstveno i naše dostojanstvo.
Sem dobrog imena, šta drugo uistinu vredno možemo zaposesti i za sobom ostaviti? A ko smo, i šta smo, ako smo lišeni svakog imena? Imena su naše posetnice, naše putne isprave u potucanju kroz vek i svet. Zahvaljujući sposobnosti imenovanja, raščistili smo nešto prostora oko sebe. Ne mislim isključivo na bližnje, nego i na sve drugo, živo i mrtvo, što nas okružuje. Treba samo, za časak, zamisliti prostranstvo u kome ne bismo znali naziv nijedno drveta, ptice, travke, zvezde, ribe, grada ili strane sveta, pa da nas uhvati egzistencijalna panika. Takvo okruženje bilo bi bezobalna pustinja a mi sami pustinjaci, prestravljeni tuđini i nezvani gosti.
Svet je začet imenovanjem njegovih osnovnih dimenzija, njihovim energičnim čupanjem iz haosa. Nama je ostalo da osvetljavamo pojedinosti, da hvatamo veze i prelive, da razrađujemo tvorevinu. U dobro imenovanom svetu pouzdanije se krećemo, lakše dišemo, jasnije mislimo. Imena nas drže uspravne, na nogama. Nesreća severnoameričkih starosedelaca počela je od trenutka kad ih je Kolumbo, misleći da je otkrio Indiju, prozvao Indijancima. Usledilo je istrebljenje polupostojećeg, razimenovanog naroda.
… Priznajem, rečnici i enciklopedije su moja velika slabost, da ne rečem porok. U njima je sve što su izabrani uočili, razumeli, izgradili, osvojili, zavoleli. Nikad ih se neću nasititi.

[/restrict]