Учитавање могућег смисла – ИМЕНА

Шта је име? Ознака довршеног и јасно смештеног постојања бића, ствари, појава, мисли и осећања. Имена су шифре и лозинке у пробијању кроз помрчину времена и простора. (…) Сем доброг имена, шта друго уистину вредно можемо запосести и за собом оставити?

Српска Атина и Српска Спарта. Ко се још сећа значења ових метафора, скованих у романтичарској епоси нашег самоосвешћивања, кад се све чинило лепше и остварљивије него што ће се, касније, показати? Уосталом, ваљаност поређења са Атином и Спартом није сасвим поништена. Где је једном текло, и даље се, некако, помера. Српска Атина, са славном Матицом, којој се приближава двестоти рођендан, не заборавља завештање уписано у оснивачки акт: да упорно ради на развијању и продубљивању духовне самосвести свога рода, „и то сада и одсад без престанка за свагда“. Ова плеонастичка конструкција звучи као стих, а стихови трају. Српска Спарта је, у последње време, преусмерила правац ратничких подвига: повела је љути бој против сопствене прошлости! Ни тај рат није лак, захтева извесну наопаку храброст.

[restrict]
Најновији подухвати Матице српске разноврсни су и важни за наше културно преживљавање, а не може се рећи да су у жижи интересовања јавности. Као и сваки озбиљан посао, и овај се одвија у тишини, без рекламне халабуке и главатих филмских камера, са скромним материјалним средствима. Започет је дуготрајан рад на Српском биографском речнику, затим на Српској енциклопедији, и на антологијскоj едицији Десет векова српске књижевности. Томови као громови, нису за прелиставање у постељи, притискују грудни кош! Припремљени су трудом стотина сарадника из различитих струка. Изгледа да је Нови Сад, за обављање оваквих послова, срећније руке од Београда: у њему има мање трке и нервозе, а и перспективе су шире и дубље, панонске. У заједничкој држави лексикографски завод се налазио у суседној, братској републици; сада, кад смо се разбратили, лексикографија хвата корена на домаћем тлу.
Прегледао сам Српски биографски речник, попис заслужних прегалаца и учесника вишевековне борбе за наш политички, духовни, привредни и голи опстанак у овом лепом, а олујама изложеном поднебљу. Досад је изишло шест књига. У њему нема тренутно живућих јавних личности, што значи да су уредници били поштеђени притиска сујетних претендената на бесмртност: имали су неопходну дистанцу за процењивање онога што је, прошавши кроз мајсторско решето, и данас живо.
Имена, имена – Боже, колико имена, а тек се стигло до слова М. Мртви шаљу поруке и опоруке, довикују се из века у век. Поред политичара и војсковођа, окићених медаљама за неизбројне заслуге, ту су, како је већ ред, знани и мање познати јавни делатници, добротвори, инжењери, лекари, професори, свештеници, официри, сељаци, сердари, народни хероји, књижевници, сликари, кнежеви, властелини, краљеви, фудбалери, адвокати, глумци и глумице, вође сељачких буна, индустријалци, војводе, диригенти, хајдуци, банкари, издавачи, барони, монаси, преводиоци, занатлије, завереници, синдикалне вође, страдалници за верска убеђења, боксери (зашто да не?), а нашло се места и за једног дахију, Аганлију, пошто је и он, на седници ужег политичког актива одржаног у кули Небојша, покушао да утиче на нашу судбину. Све их је Матица домаћински унела у свој кућни инвентар, а ако јој когод промакне, ту су следећа издања, да их припусти у своју кошницу. Чух, од Ивана Негришорца, да су два председника данашње државе имали разумевања за подухват и пружили потребну помоћ. Нећу им помињати имена, нека то учине сарадници Речника кроз тридесет или педесет година. Главна пажња је посвећена заокруженим раздобљима и довршеним појавама. У овој врсти просуђивања примерена је француска изрека:треба дати времена времену.
***
Шта је име? Ознака довршеног и јасно смештеног постојања бића, ствари, појава, мисли и осећања. Имена су шифре и лозинке у пробијању кроз помрчину времена и простора. Руси, за дан победе, износе на улицу свенародни споменар и именик предака изгинулих у Отаџбинском рату:то је непомерљиви темељ њиховог садашњег постојања. Ана Ахматова (1889–1966) у једној песми, уместо десетине милиона више или мање безимених, издваја четворицу
Ванъки, Васъки, Алешки, Гришки,
и одједном, кроз свест дефилују пукови и дивизије изгинулих. Једнина у множини, једнина за множину.
А ми? Знамо ли имена оних што изгибоше на Кошарама, или, срећом, остадоше живи? Вратили су се међу нас постиђени, као кривци. Активисткиња једне невладине организације помену „дечаке“ гурнуте да изгину на месту које, по њој, није требало бранити. Као што, ваљда, није требало бранити Чегар и Љубић, Мишар и Мачков Камен, Велиград и Београд. Требало је агресоре дочекати са цвећем, приредити им коктел у седишту те, или неке друге невладине организације, не терајући регруте да бране границу.
Сви смо, рођењем, гурнути на поприште, где нам јаки и сурови не дају живети с миром, где нам ваља градити и изграђено бранити, а Матичин Биографски речник управо је то, Пантеон градитеља и бранитеља. Не треба заборавити никога ко је у тој борби дао све што је имао и могао. Како се звао млади војник са Кошара, Циганин, који је за једну ноћ потпуно оседео? Је ли у животу, колико-толико збринут? Каква је судбина дванаестогодишње девојчице Јоване, коју су силовали витешки борци за независну и слободну Косовску републику? Испред Скупштине и наспрам Суда у Устаничкој, поређане су слике са именима нових страдалника. Ако се добро загледате у неко од тих лица, препознаћете сопствено.
Архијерејски сабор је, на последњем заседању, посветио давне косовске мученике Василија Пекара, Григорија Пећког и Босиљку Рајичић; они су, у 17. и 18. веку, усмрћени због одбијања да пређу у мухамеданску веру. Цркви се не жури, она свој роковник подешава према вечности; није њено да извршава наше дневне обавезе. Ми, лаици, треба да држимо спискове у уредном стању. Verba volant, остаје написано. Те се опоруке држао онај који је пописао двадесетак хиљада деце из јасеновачког логора. То је знао и Вишњић: на неким страницама „ Почетка буне на дахије”, нађе се и по десетак имена, да би песма стајала што чвршће на земљи.
Прошли век нам је завештао читаве поворке великих и малих мученика: како су излазили на губилиште, тако су улазили у заједничко памћење. Предводи их Вукашин из Клепаца, на кога је Црква благовремено обратила пажњу. За њим иду на хиљаде незнаних, оних што умреше онако како су живели, тихо и достојанствено, бранећи сопствено и наше достојанство.
Сем доброг имена, шта друго уистину вредно можемо запосести и за собом оставити? А ко смо, и шта смо, ако смо лишени сваког имена? Имена су наше посетнице, наше путне исправе у потуцању кроз век и свет. Захваљујући способности именовања, рашчистили смо нешто простора око себе. Не мислим искључиво на ближње, него и на све друго, живо и мртво, што нас окружује. Треба само, за часак, замислити пространство у коме не бисмо знали назив ниједно дрвета, птице, травке, звезде, рибе, града или стране света, па да нас ухвати егзистенцијална паника. Такво окружење било би безобална пустиња а ми сами пустињаци, престрављени туђини и незвани гости.
Свет је зачет именовањем његових основних димензија, њиховим енергичним чупањем из хаоса. Нама је остало да осветљавамо појединости, да хватамо везе и преливе, да разрађујемо творевину. У добро именованом свету поузданије се крећемо, лакше дишемо, јасније мислимо. Имена нас држе усправне, на ногама. Несрећа северноамеричких староседелаца почела је од тренутка кад их је Колумбо, мислећи да је открио Индију, прозвао Индијанцима. Уследило је истребљење полупостојећег, разименованог народа.
… Признајем, речници и енциклопедије су моја велика слабост, да не речем порок. У њима је све што су изабрани уочили, разумели, изградили, освојили, заволели. Никад их се нећу наситити.

[/restrict]