Šta je nešto?

U šta smo to ugazili pošto smo, „možda prvi put, duboko zagazili u novu fazu razgovora o konačnom rešenju za sveobuhvatnu normalizaciju odnosa Srbije i Kosova“, i ko u ime Aleksandra Vučića izgovara ono što on sam još ne sme – Ana Brnabić ili Ivica Dačić?

Pa, izgleda da je u nedelju 24. juna napokon počelo ono što odavno znamo da je jednom moralo da započne, i samo još ne znamo kako će se završiti, a može da se, s uglavnom beznačajnim nijansama, završi samo sa štitom ili na njemu. Briselski dijalog Beograda i Prištine, naime, sastankom je predsednika Srbije Aleksandra Vučića i samozvanog Kosova Hašima Tačija ušao u svoju poslednju, takoreći, terminalnu fazu, koja ima da se okonča u prvom delu sledeće godine.

ŽURBA I NJENI UZROCI Da se ubrzava proces od koga zavisi budućnost Srbije – jer bi za odricanjem od Kosova i Metohije neumitno usledilo i gušenje Republike Srpske, i okretanje leđa Rusiji, i, konačno, ulazak obogaljene Srbije u NATO, u suprotnom nam pak sledi teška borba za naše državne i nacionalne interese – svedoči već i saopštenje iz kabineta EU šefice diplomatije Federike Mogerini, u kome se navodi da su „visoka predstavnica i predsednici imali intenzivne i produktivne razgovore o okvirima za sporazum za sveobuhvatnu normalizaciju odnosa dve strane. Dogovorili su se da intenziviraju rad u narednim nedeljama“.
[restrict]

Svedoči o žurbi i šef srpske diplomatije Ivica Dačić – „Evropskoj uniji se žuri da završi dijalog između Beograda i Prištine“ – pa i prištinska „Koha ditore“ koja navodi da će „predstavnici Kosova i Srbije imati na raspolaganju manje od godine za postizanje sporazuma“, i citira šefa kabineta Hašima Tačija Bekima Čolakua, koji kaže da će „nastavak dijaloga u finalnoj fazi biti vrlo intenzivan“ i „svi znaju da dijalog treba da se okonča (…) u periodu od šest do osam meseci“.

Nešto slično je inače, sudeći po pisanju lista „Danas“ od pre malo više od mesec dana, zaključeno i na sastanku zemalja Kvinte (sve naši prijatelji: SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) u Vašingtonu, kada je „rečeno da je kraj ove ili početak 2019. rok da Srbija prihvati sporazum koji bi omogućio članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama“.

U svakom slučaju, konstatovaće „Dojče vele“, „ono što jeste izvesno posle ovog sastanka Vučića, Tačija i Mogerinijeve u Briselu, jeste da se sada, možda prvi put, duboko zagazilo u novu fazu razgovora o konačnom rešenju za sveobuhvatnu normalizaciju odnosa Srbije i Kosova“.

Čemu ovolika, iznenadna premda ne i iznenađujuća žurba? Kaže Ivica Dačić, Evropskoj uniji se žuri i „to nije tajna, ali je tajna zašto se insistira na tome. Sledeće godine u EU su izbori, menjaju se sastavi (Evropske) komisije, i pitanje je da li će Mogerini ostati na mestu na kome je sada“. Slično će i „Koha ditore“ – „To je zato što se stremi da se sporazum postigne u okviru sadašnjeg mandata struktura Evropske unije“ – a i spomenuti šef kabineta Čolaku, kada kaže da „svi znaju“, dodaje i da svi znaju da je onaj period od šest do osam meseci nama bitan zato što je bitan Evropskoj komisiji kojoj se naredne godine završava mandat a održaće se i izbori za Evropski parlament. „Ako se izgubi ovaj momenat, plašim se da će se posle toga stvari mnogo komplikovati i otežati“, dodaje Čolaku, a pažljiviji čitaoci „Pečata“ možda će se setiti da je sredinom prošlog meseca sličnu želju za žurbom, iz istovetnih razloga, iskazao i slovenački poslanik Evropskog parlamenta Igor Šoltes, rekavši da „Srbija treba da pokuša da reši sva najkritičnija pitanja do oktobra i novembra ove godine, jer će kasnije biti mnogo teže zbog izbora u Evropskom parlamentu.“

Pri čemu, naravno, ne smemo izgubiti iz vida ni širu sliku, a u njoj su američka nastojanja da proteraju maligni ruski uticaj sa Balkana, i sporazum o imenu Makedonije koji Severnoj Makedoniji treba da omogući ulazak u NATO, a sve u cilju zaokruživanja američke kontrole nad našim prostorima; uostalom, reći će to ovih dana sasvim otvoreno pred američkim Senatom Ves Mičel, pomoćnik američkog državnog sekretara, „SAD povećavaju angažman na Zapadnom Balkanu“ – spomenuo je direktno i makedonsko-grčki slučaj, „intenzivirali smo i komunikaciju sa Srbijom i Kosovom. Promovišemo i reforme u Bosni i Hercegovini“ – a sve to zbog, a zbog čega bi drugo, ruskog mešanja.

Što će reći da predstojeća tumbanja u Evropskoj uniji nisu osnovni uzrok žurbe, nego se pretpostavlja da bi u relativno skoroj budućnosti mogla da predstavljaju prepreku u ostvarivanju američkih strateških ciljeva, pa ih zato – spomenute turbulencije unutar EU – i treba preduhitriti konačnim rešenjem u vidu sporazuma Beograda i Prištine.

Što nama pak govori da žuriti nikako ne smemo, jer ako se zastupnicima krnje kosovske nezavisnosti toliko žuri, treba li nama jasnijeg znaka da moramo da usporimo koliko god je to moguće?

ANGELINA AJHORST Premda to neće biti nimalo jednostavno, jer, sva je prilika, s najavljenom žurbom već se krenulo. Pišu „Večernje novosti“: „Direktorka Odseka za zapadnu Evropu, zapadni Balkan i Tursku u Evropskoj službi za spoljne poslove, Angelina Ajhorst, biće ključni posrednik u narednoj fazi dijaloga Beograda i Prištine. Njen zadatak će biti da ubrza i intenzivira razgovore između predstavnika srpskih vlasti i privremenih institucija na KiM, kao i sprovođenje postignutih dogovora. Plan je da ona u narednim mesecima bude u stalnom kontaktu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, po principu ’šatl diplomatije’, tako što će učestalo putovati na liniji Brisel–Beograd–Priština i pokušavati da uskladi stavove dveju strana. Ti sastanci će nekad biti javni, ali će se ponekad odvijati i daleko od očiju javnosti.“

Dodaće „Novosti“ i da „Holanđanka Ajhortova, po našim saznanjima, dosad nije bila naklonjena stavovima Beograda“, a to se može naslutiti već i letimičnim pregledom njenog naloga na tviteru. Ne samo što ona tu retvituje ilustracije s Kosovom kao nezavisnom državom i što izražava punu podršku NATO-u i američkom generalu Kurtisu Skaparotiju, koji se ovde proslavio priznanjem da čitav srpski narod predstavlja problem, nego će na tviteru Angelina Ajhort konstatovati i da je bivši EU posrednik za ovo pitanje Robert Kuper „potpuno u pravu u svom tekstu u kome objašnjava zašto je 10. godišnjica nezavisnosti dobar trenutak za Kosovo da pogleda unapred“, pri čemu Kuper u ovom tekstu, koji Ajhorstova tako odobrava, kaže i da je „dijalogom Beograda i Prištine Kosovo stupilo u svet diplomatije kao nezavisna država“.

Tako da je bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri očigledno potpuno u pravu kada kaže da „ključne svetske sile“ – misli pri tome, doduše, samo na zapadne sile, a one više nisu jedine koje su ključne, no dobro – „nemaju nameru da Srbiju tretiraju pošteno ili da budu neutralne u rešavanju kosovskog pitanja“.

ALBANSKA OČEKIVANJA Dodaje Montgomeri i da je „apsolutno“ tačno da su „SAD i ključne zemlje u EU više decenija unazad oblikovale svoj stav o Kosovu i Bosni, i nemaju ni interes, ni želju da ga menjaju“.

Pa otuda i tvrdoglavo nepopustljiv stav kosovskih Albanaca – ne zato što je samo njihov nego zato što je to stav njihovih pokrovitelja – koji je u Briselu ovog puta izrazio Hašim Tači kada je rekao da se platforma njegove (njihove) strane ne zasniva „niti na podeli, niti na razmeni teritorija“, već na „priznavanju pune nezavisnosti Kosova uz obezbeđivanje punog poštovanja prava Srba na Kosovu i to po najvišim EU standardima“, pri čemu će, dodao je, Zajednica srpskih opština biti formirana po Ustavu Kosova i biće bez izvršnih ovlašćenja, dakle, takoreći, puka nevladina organizacija.

Kako je – ponovo, ispravno – sumirao Vilijam Montgomeri, kosovski Albanci „nemaju nameru da učine neke značajnije ustupke“, a „ključni međunarodni igrači u tome ih ohrabruju“.

SRPSKE DILEME Imajući sve ovo u vidu – od pristrasne EU posrednice za koju je kosovska nezavisnost gotova stvar, do totalne nespremnosti druge strane za traganjem za bilo kakvim suštinskim kompromisom, uostalom, ništa novo, tako je bilo i u vreme Ahtisarija – postavlja se opravdano, premda samo retoričko pitanje, šta mi tu uopšte i dalje tražimo, to jest šta očekujemo da ćemo dobiti?

A opet, pošto smo već u dijalog ušli iz njega očigledno ne možemo tako lako da izađemo, pa ako ništa drugo, moramo makar da se pravimo da nešto i očekujemo i da u dijalogu i dalje učestvujemo.

Neminovno podozrenje, međutim, izaziva činjenica da se u završnu fazu dijaloga ušlo a mi – srpska javnost – uopšte ne znamo šta je trenutno na stolu i o čemu se konkretno pregovara i na koji način. A o nečemu se konkretnom valjda razgovara, jer, da nije tako, ne bi se najavljivali intenziviranje pregovora i šatl diplomatija Angeline Ajhort.

A naročitu zabrinutost nemoguće je izbeći zbog toga što, i dalje, mi zapravo ne znamo kakva je, uopšte, srpska pozicija i gde je ona crvena linija ispod koje naši pregovarači ne nameravaju da odu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže – tvrdeći da „sada nemamo ništa, jer smo to ništa ’dobili’ 1999, 2004, 2008, 2010…“, što je netačno makar utoliko što smo 1999. ipak dobili i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija a ona je i dalje na snazi, a sa njom i formalni suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom – kaže dakle Vučić: „Ono što tražimo je da imamo nešto, a ne ništa.“

Slično će i šef diplomatije Ivica Dačić: „Mi nismo u poziciji da imamo sve, pa ćemo nešto da izgubimo. Mi smo u poziciji da nemamo ništa i da gledamo da li ćemo nešto uspeti da spasimo i postignemo bolji rezultat.“

Da li su srpsku javnost time počeli da pripremaju na svoje popuštanje u naše ime? Pa da bilo šta proglase za nešto. Drugim rečima, šta je to nešto koje spominju i Vučić i Dačić? Uključuje li to, ili ne uključuje, ono što je Vučić već odbio 2013. godine, ulazak dakle Kosova u Ujedinjene nacije koji je i sada na stolu?

OPREČNI STAVOVI BEOGRADA Iz Beograda, s tim u vezi, sa skoro pa najviših i skoro pa ravnopravnih pozicija, stižu dve sasvim oprečne najave.

Premijerka Ana Brnabić: „Kosovo je bilo Srbija. Tačka. Sada moramo naći kompromis. Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo. To ne bi bio kompromis. A kada bismo i dalje insistirali da Kosovo pripada Srbiji, kompromis ne bi bio moguć.“

Vicepremijer i šef diplomatije Ivica Dačić: „Apsolutno su neopravdana očekivanja da će Srbija sada da dozvoli članstvo Kosovu u UN. Srbija to nikada neće uraditi.“

Ako ikakva koordinacija postoji među našim najvišim zvaničnicima o našem najvažnijem državnom i nacionalnom pitanju, jedno od njih dvoje – da li Ana Brnabić ili Ivica Dačić? – u dogovoru s Aleksandrom Vučićem sad govori ono što sam Vučić još ne želi ili ne može. Ili to čine oboje? Zašto, da bi zbunili protivnika? Premda najviše zbunjuju nas.

U svakom slučaju, Vučić nakon sastanka u Briselu najavljuje da će se „u narednom periodu obratiti naciji“ – to, doduše, najavljuje još od prošle godine, a evo, dođosmo i do kraja juna pa ništa – i da će to učiniti kada bude video da li ima šansi da se napravi kompromisno rešenje, što će izgleda biti i trenutak u kome ćemo saznati šta je to, uopšte, što on smatra kompromisom, odnosno da li je svojim stavom bliži Ani Brnabić ili Ivici Dačiću.

No sve i ako je – ne daj bože, razmatramo sad najgoru varijantu – skloniji premijerki nego njenom zameniku, to ne znači i da je unapred sve izgubljeno. Ne samo zato što „Dojče vele“ na albanskom jeziku – citirajući Hašima Tačija koji kaže „ali čak i ako ne postignemo dogovor, strane moraju da žive u miru i sigurnosti“ – naglašava da je Tači time „prvi put jasno ukazao da bi dogovor čak mogao i da propadne“, što je doza opreza koja nije obeshrabrujuća, naprotiv.

Ali nije sve unapred izgubljeno i zato što sam Vučić najavljuje da se neće pitati samo on: „Neću ništa potpisivati, već ćemo ići pred narod. Niko ne treba da se plaši samovlašća i donošenja odluka bez podrške naroda.“

A pitaće se i Rusi, naime, moraće da budu pitani, zato što će eventualno članstvo Kosova u UN morati da prođe (ili da ne prođe) i kroz Savet bezbednosti UN. Ponovo „Dojče vele“: „Aleksandar Vučić dodaje i da je za postizanje bilo kakvog kompromisa neophodno uključivanje i velikih sila. Predsednik Srbije je u svojim izjavama pred sastanak pominjao ’zainteresovanost’ Moskve za finalizaciju procesa dijaloga Beograda i Prištine.“

Zašto bi Aleksandar Vučić prizivao pomoć Rusa – podsećamo, upravo je to učinio prilikom boravka u Moskvi, na paradi za Dan pobede – ako namerava da učini ono što žele Amerikanci? A opet, zaboga, šta je nešto, i zašto Vučić tvrdi da nemamo ništa iako nešto već sada imamo?

Tek, dok se ova dilema ne razreši, znaćemo da još nije došao onaj trenutak za koji se iskreno nadamo da nikada neće ni doći. Trenutak u kome ćemo morati da se molimo da Rusi, ipak, budu veći Srbi od Srba, jer nam je to jedina preostala nada…      

[/restrict]