Savršena oluja

Da li će opravdani gnev zbog cene goriva u Srbiji biti iskorišćen protiv interesa same Srbije, i zašto je nastavljena ofanziva bivšeg direktora CIA-e Dejvida Petreusa na srpski medijski prostor?

Eh, koliko bi sve bilo lakše samo da Srbi jesu ono što nisu nego, uporno, vole svoju slobodu i zemlju i uz to razmišljaju sopstvenom glavom umesto tuđom propagandom.

ANKETE O KOSOVU Pa se, prema najnovijoj anketi agenciji „Faktor plus“, skoro dvotrećinskom većinom od 63 odsto zalažu za zamrznuti konflikt na Kosovu i Metohiji, i to uprkos činjenici da se daljem zamrzavanju konflikta izričito protivi, ili samo kaže da se protivi, stranka – Srpska napredna stranka – koja, po istoj anketi, ima ubedljivo najveću podršku od preko 55 odsto ispitanih.

Pri čemu je još jedna nedavna anketa na sličnu temu – Instituta za evropske poslove – pokazala da čak 81 odsto Srba, ako bi morali ili bili u prilici da biraju, umesto Evropske unije izabrali Kosovo i Metohiju.

Tako da je već i samo zbog ovoga – o Ustavu Srbije i našoj istoriji da i ne govorimo – sasvim očigledno da bi manevarski prostor za preterane ustupke na Kosovu i Metohiji morao da bude krajnje skučen i beznadežno ograničen, to jest, beznadežno u odnosu na nade i očekivanja nelegalnih graditelja kosovske nezavisnosti da će taj postupak divlje gradnje, s blagoslovom Srbije bez koga se ne može, biti okončan već ove ili najkasnije početkom iduće godine.
[restrict]

A kada se na sve ovo doda i dosadašnje – ključ je u toj vremenskoj odrednici – odbijanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića da prihvati ne-papire kojima je od njega tražen upravo taj blagoslov, a samo se to sada od nas traži i oko toga ne može da bude popuštanja, dolazimo do zaključka da je našim zapadnim protivnicima, koje još nazivamo partnerima i prijateljima, nasušno potrebna neka vrsta diverzije kojom će ovako nepovoljan raspored okolnosti obrnuti u svoju korist. Što nas pak dovodi i do pitanja da li upravo prisustvujemo nagoveštajima da nam se sprema, što bi rekli Amerikanci, savršena oluja, naročito dakle loša situacija izazvana kombinacijom nepovoljnih (ne)prilika, čiji se željeni ishod u našem konkretnom slučaju sastoji u dobrovoljnom ili iznuđenom pristanku na kapitulaciju. Govorimo o kombinaciji protesta zbog visoke cene goriva, američkog ovladavanja srpskim medijskim prostorom, i pretnji oružanom intervencijom na severu Kosova.

CENA GORIVA Kada je o gorivu reč, bes i nezadovoljstvo opravdani su taman koliko se njegova (pre)visoka cena ne može opravdati relativnom niskom cenom, na primer, hleba ili struje.

Ovo se naročito odnosi na dizel gorivo, čija je prosečna cena u protekle dve godine uvećana za 26,14 dinara po litru (19,12 odsto), a naročito u poslednjih mesec dana tokom kojih je cena porasla za 6,23 dinara po litru. A uzrok tome je, pre svega, porast akciza, dakle, državni namet.

Pa je zbog toga prosečna cena dizela u Srbiji od 1,38 evra po litru veća ne samo od njegove cene u Hrvatskoj (1,35 evra), Sloveniji (1,31 evra), Crnoj Gori (1,3 evra) i Mađarskoj (1,27 evra), o Bosni i Hercegovini (1,15 evra), Bugarskoj (1,17 evra) ili Makedoniji (1,03 evra) da i ne govorimo, nego je dizel u Srbiji skuplji i od Nemačke (1,28 evra), Austrije (1,26 evra) ili, po standardu nešto manje udaljene, Češke (1,26 evra).

Ako se pak obrazloženje za ovako visoke akcize sastoji u tome što bi umanjivanje akciza poremetilo budžet, onda to znači da naše javne finansije – čijim se sređivanjem aktuelna vlast toliko hvali – nisu sređene zahvaljujući suštinskim, strukturnim promenama kakve zaista daju nadu da će nam biti malo bolje u budućnosti, nego zahvaljujući skidanju kože s naših leđa, od umanjivanja penzija i plata do povećavanja akciza.

Sve u svemu, razlozi za opravdano nezadovoljstvo neopravdano visokom cenom goriva zaista postoje. Pa bi se, stoga, i protesti u vidu blokade saobraćajnica mogli učiniti podjednako opravdanim.

RAND I PROTESTI Problem je, međutim, u raskošnom potencijalu ovog i njemu sličnih protesta da budu (zlo)upotrebljeni. A upravo se u tome i sastoji (američka) Inicijativa za alternativnu strategiju koju je RAND korporacija izradila za potrebe američkog Ministarstva odbrane (preciznosti radi, ugovor zaveden pod oznakom W74V8H-06-C-0002), a koja – ova alternativna strategija – obuhvata „kreativnu upotrebu medija, radikalizaciju omladine (…) i mobilizaciju nezadovoljnih delova stanovništva“, sve to u cilju sprovođenja američkih nacionalnih interesa iako ruka samih SAD, kako se navodi, u svemu tome treba da ostane nevidljiva.

Da li nam se upravo to sada događa? U svetlu ove strategije za korišćenje tuđeg nezadovoljstva zarad sopstvenih ciljeva, tako nešto zasigurno ne zvuči nezamislivo, tim pre što je slična upotreba automobila već viđena u događanju naroda u kome je prisustvo spomenute nevidljive američke ruke nepobitno dokazano. Reč je, naravno, o događajima u Ukrajini od pre nešto više od pet godina, kada se – pisao je „Euromajdan pres“, čiji je glavni donator „Fondacija renesansa“, a njen je glavni sponzor Džordž Soroš – „nekoliko stotina vlasnika automobila ujedinilo u ‘Auto-Majdan’ i organizovalo redovne iznenadne prepade i proteste izvan zaposednutih trgova“.

Ili su ovi naši protesti zbog cene goriva ipak spontani i, eto, slučajno slični protestima koji su takođe ličili na spontane a ipak su iza njih stajali američki interesi i organizacija? Ova mala, teoretska mogućnost postojaće sve dok se nepobitno ne dokaže suprotno, ali, hajde da se ne zavaravamo. Od ovdašnjeg „Otpora“, preko mladića koji su pokrenuli „Arapsko proleće“ u Egiptu da bi se ispostavilo da su dve godine ranije počeli redovno da posećuju američku ambasadu u Kairu (slučaj Ahmeda Saleha o kome smo već pisali u „Pečatu“), pa do kijevskog Majdana, sve što je izgledalo kao spontano nije bilo ni malo spontano nego se precizno odvijalo po onim RAND-ovim receptima. Tako da, definitivno, ne smemo u startu odbaciti mogućnost da se i sada deluje po istoj, uostalom, oprobanoj matrici, a sumnja je utoliko snažnija što vidimo da se, istovremeno sa Srbijom, to isto događa i u Republici Srpskoj, a znamo šta o njenom predsedniku Miloradu Dodiku misle Amerikanci.

PETREUSOVA MEDIJSKA OFANZIVA Sledeća neprilika u savršenoj oluji koja nam je u izgledu, sastoji se u vesti da kompanija „Junajted medija“ kupuje 100 odsto udela u kompaniji „Dajrekt medija“ na tržištima Srbije, Crne Gore, Makedonije i Albanije.

Zašto bi ova vest bila bitna ikome izvan medijskog i advertajzing sveta? Zato što „Dajrekt medija“, bivša (?) kompanija Dragana Đilasa, kontroliše lavovski deo – ima tvrdnji da je reč o gotovo polovini – marketinškog tržišta u Srbiji, a mediji žive od reklama. Što vlasnicima „Dajrekt medije“ daje popriličan ucenjivački kapacitet, jer može i da ne bude reklama, a time ni novca od reklama, za one medije čije se izveštavanje ne smatra dovoljno podobnim.

Ova je načelna mogućnost utoliko interesantnija što je kupac „Dajrekt medije“, kompanija „Junajted medija“, vlasnik Televizije N1, deo „Junajted grupe“ u čijem je sastavu i kablovski operater SBB (čiji je osnivač, Dragan Šolak, 2002. godine dobio finansijsku injekciju vrednu 10 miliona dolara od Džordža Soroša, dokumentovano je u američkoj diplomatskoj depeši pod oznakom 07BELGRADE775), a svi su oni zajedno – N1, SBB…, sada i „Dajrekt medija“ – u vlasništvu investicionog fonda KKR čije je najpoznatije lice, treba li na to podsećati, bivši direktor CIA-e Dejvid Petreus.

Da li je ovo znak za uzbunu? Morao bi da bude, svima osim beznadežnim slučajevima, onima dakle koji su u stanju da poveruju da jedan direktor CIA-e, makar i bivši, na svom srcu ima kvalitetno informisanje Srba a ne medijsku dominaciju nad prostorom za koji se Amerika bori protiv malignih Rusa.

Ovo tim pre ako se prisetimo da je pre samo nekoliko nedelja, krajem aprila, Petreus pokušao da kupi i „Pink“. Zamislite, tek, koliko bi dominirao da je u tome uspeo? Tek, konstatovali smo tada, „zaista treba da budemo zabrinuti zbog ovog Petreusovog pokušaja, jer on znači da će američka medijska ofanziva na Srbiju postajati sve žešća“. Nažalost, kupovina „Dajrekt medija“ dokazuje da se to naše predviđanje ostvaruje, zbog čega nismo ni malo srećni već opravdano zabrinuti.

ZLATNA SABLJA A sva ova znamenja oluje koja nam se sprema upotpunjuje „Zlatna sablja“. Skrenuli smo prošle nedelje pažnju na pisanje „Večernjih novosti“, koje su otkrile da „Kosovske bezbednosne snage, uz logističku podršku Amerikanaca, spremaju u septembru upad na sever Kosova i Metohije“. Detalje o ovoj operaciji, pod kodnim imenom „Zlatna sablja“, svojim srpskim kolegama otkrili su ruski obaveštajci: „Rusi upozoravaju da KBS planira zauzimanje rejona na severu u pravcu administrativne linije prelaza Jarinje i Brnjak, kao i zelenog pojasa oko naseljenih mesta. Prema njihovim saznanjima, Kfor bi pomogao u izviđanju teritorije, a policijske jedinice i Euleks bi bili odgovorni za zauzimanje naseljenih mesta ako dođe do otpora lokalnog stanovništva. Osnovna ideja ovog plana je da se proizvede panika i osećaj kod našeg naroda na severu KiM, jer bi tokom sprovođenja akcije praktično bili odsečeni od centralne Srbije.“

Sad, naravno, moguće je odbaciti sva ova upozorenja kao preterana ili nemoguća ili neuverljiva, ali, hajde da obnovimo gradivo. Ova je naša zemlja, da bi nam oteli Kosovo i Metohiju, bila i bombardovana, i izložena medijskoj agresiji kroz obilato finansiranje nezavisnih medija, najzad, doživela je i svoju spontanu a obojenu revoluciju 5. oktobra 2000. A sada nam se bliži finale ovog kosovskog ciklusa. U kome, ponavljamo to, barem za sada odbijamo da saučestvujemo. Pri čemu je proces došao u fazu u kojoj sve zavisi isključivo od našeg pristanka, što potrebu za pritiskom da pristanemo čini još i većom. Nije li sve ovo, što smo nazvali savršenom olujom, deo tog pritiska da pristanemo na ono na šta ne smemo da pristanemo?

I zato, pamet u glavu jer bismo u suprotnom mogli da postanemo poslovični kamen u tuđoj ruci. Što je barem podjednako važno, i te kako bi u pamet morala da se uzme i aktuelna vlast. Da, za početak, narod oslobodi nameta koje je sve teže izdržati, i da i inače prestane da i sama podgreva nezadovoljstvo od koga neće nastradati samo ona – to je, uostalom, prevashodno njen problem – nego i sama Srbija.

Bez dovoljne, a to znači poprilične, količine mudrosti teško ćemo pregurati iskušenja koja su pred nama, naravno, uz osnovni preduslov u vidu postojanja volje za odbranu zemlje. Koje bi, valjda, moralo da se podrazumeva, iako smo prečesto prinuđeni da se zapitamo da li se to zaista podrazumeva… 

[/restrict]