Okolišanje za narodno pitanje

Mogućnost referendumskog izjašnjavanja o pravno obavezujućem sporazumu sa Prištinom, odnosno o izmenama Ustava Srbije koje se tiču budućeg statusu Kosova i Metohije, izaziva nedoumice oko referendumskog pitanja, pa i svrhe samog referenduma

Tačno pre godinu dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da želi da otvori društveni dijalog o Ustavu i odnosu prema KiM, kao i o odnosu prema regionu, a koji će trajati tri, šest i više meseci. Da će se tako videti „gde je naša politika“, gde vidimo Srbiju u narednom periodu i kakva je politika za koju se borimo i šta je njen sadržaj. Ali je i upozorio da treba „da zaboravimo da smo mi jedini koji odlučuju. Da znamo kakva je uloga Albanaca. Da stvari postavimo u racionalnu ravan, na nacionalni nivo i da na takav način o tome razgovaramo…“

[restrict]

KOSOVO U USTAVU Takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu još uvek traje, ali su slabi izgledi da iznedri neko genijalno ili makar kompromisno rešenje unutar Srbije, a sve se više pominje da bi se pitanje Kosova moglo naći na referendumu.
Nagađanja o eventualnom ulasku u raspravu o promenama tih delova Ustava podstaknuta su najavama da bi Beograd uskoro mogao da objavi svoj predlog uređenja odnosa sa Prištinom. Jer, stav srpskih vlasti da je za normalizaciju odnosa potreban kompromis u dubokom je raskoraku sa odredbama Ustava koje se tiču statusa Kosova i koje su veoma striktne.
U Ustavu Srbije donetom 2006. godine Kosovo se izričito pominje tri puta.
Najpre u preambuli, zatim u zakletvi predsednika Republike, i u odeljku o teritorijalnoj organizaciji u kojem se definiše položaj autonomnih pokrajina. Za promenu bilo koje od odredbi koje se odnose na Kosovo potrebna je odluka dve trećine poslanika u Skupštini Srbije.
Za prve dve – preambulu i tekst zakletve predsednika Republike – promena bi morala da prođe i referendum. Za odredbu koja se tiče Kosova u odeljku o teritorijalnoj organizaciji ne bi bilo potrebno referendumsko izjašnjavanje, proističe iz ustavnog teksta.
I od Prištine se, kako piše njihova štampa, traži promena ustava kako bi se izašlo u susret konačnom sporazumu sa Beogradom. Priština bi, navodi „Koha ditore“, trebalo da dozvoli dodatne nadležnosti i odgovornosti za Zajednicu srpskih opština, a kao deo paketa sporazuma pominje se i, kako se tvrdi, stolica Kosova u Ujedinjenim nacijama. Ali se, takođe, navodi da za opoziciju i predstavnike civilnog društva u Prištini svaki kompromis koji izlazi iz okvira ustava nanosi štetu političkoj i institucionalnoj funkcionalnosti Kosova.

REFERENDUM I REFORME Danas, posle niza incidenata i napada na Srbe u našoj južnoj pokrajini, predsednik Vučić, plašeći se da su Albanci rešili da uz nečiju prećutnu ili suštinsku podršku ne samo unesu nemire i strah u Srbe, već i da preduzmu neke druge mere, u vezi s rešenjem statusa KiM kaže da „niko neće ništa kriti“ od građana Srbije i da je referendum jedan od mogućih načina izjašnjavanja građana o tom pitanju. „Od ljudi niko neće da krije ništa, kada budemo imali nešto sa čim budemo mogli da izađemo pred ljude, izaći ćemo pred narod, a jedan od načina je i referendum. Ako budete želeli da menjate Ustav, moraćete da idete na referendum“, kazao je predsednik Srbije za Radio-televiziju Srbije. Mada je ostalo nejasno ko bi to želeo da menja Ustav, i zašto?
Biće da su to isti oni koji su i nametnuli sadašnju situaciji na KiM, ali im ta „realnost“ kao takva nije dovoljna na dugi rok, pa traže da sve bude u skladu sa pravom. Vreme im curi a na jasnoći norme insistiraju da bi cela operacija dobila i legalitet i legitimitet. Briselski sporazum, očigledno, nije dovoljan jer su tu i dalje glavne prepreke Helsinška povelja, Povelja UN i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN.
Sadašnji Ustav nema ni evrointegrativnu klauzulu, bez čega Srbija ne može da postane članica EU. Delovi aktuelnog Ustava o statusu Kosova, pravosuđu, političkom sistemu i pristupanju EU najvažnije su stvari koje bi trebalo promeniti. Oblast pravosuđa je, prema akcionom planu za pregovore sa EU, trebalo reformisati do kraja prošle godine, ali se oteglo. To je obaveza koju je Srbija preuzela i Akcionim planom za poglavlje 23, a glavna zamerka odnosi se na način izbora sudija i članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Reforma je stoga izvesna do kraja ove godine, pa je jedna od teorija da će se među njima sakriti pitanje Kosova, to jest, ukoliko vlast proceni da je nepopularno da na referendum ide sa jasnim pitanjem samo o Kosovu.
S druge strane, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je za „Večernje novosti“ da je „u interesu Srbije da postigne pravno obavezujući sporazum sa Albancima“, ali i „da za njegovo postizanje mora postojati široka saglasnost i većinska volja srpskog društva“.

POLITIČKI AKTI Ukoliko pravno obavezujući sporazum zadire u postojeća ustavna rešenja neophodno je da se o njemu raspravlja u Skupštini Srbije, a budući da bi se menjala i pojedina ustavna rešenja, bio bi neophodan i referendum za izmenu Ustava. Problem je što se, u ovom trenutku, ne zna sadržaj pravno obavezujućeg sporazuma, kojim bi, ujedno, bio određen i njegov pravni put. Tako, recimo, profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univeziteta Union Bogoljub Milosavljević zapaža da, ukoliko je to, po sadržini, politički akt, onda bi dovoljan bio samo potpis predsednika Srbije Aleksandra Vučića i ne bi postojala obaveza da pravno obavezujući sporazum usvoji Skupština Srbije. S tim u vezi, ne treba izgubiti iz vida da je i Briselski sporazum svojevremeno, čak i na Ustavnom sudu, protumačen kao „politički sporazum“.
Mnogi pravni eksperti nisu jedinstveni u oceni koja je procedura neophodna da bi jedan takav sporazum, kakav je pravno obavezujući, postao važeći. Docent Pravnog fakulteta u Beogradu Tanasije Marinković je mišljenja da možda nije potrebno ni redefinisati sadašnje odredbe o Kosovu i Metohiji u Ustavu, navodeći da se one mogu tumačiti poput nekadašnjeg člana ustava Nemačke pre ujedinjenja koji je predviđao primenu propisa i na ostatak teritorije kada za to dođe vreme, što bi bilo u skladu sa mišljenjima pobornika „zamrznutog konflikta“.
Drugi pak navode dve mogućnosti – izjašnjavanje pre ili posle zaključenja sporazuma. Vladan Petrov, profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Boegradu, smatra da bi bolje bilo kada bi to bilo urađeno pre zaključenja sporazuma, kako bi se „građani izjasnili kakav je status Kosova kao entiteta. Ono što je granica i što nikako ne bi trebalo dati je međunarodno-pravni subjektivitet, što uključuje i članstvo u Ujedinjenim nacijama. Sve ostalo može biti predmet pregovora o tom sporazumu“, zaključio je Petrov.

(NE)JASNO PITANJE U svakom slučaju, suština svakog referenduma ogleda se u formulaciji pitanja jer, i jasno referendumsko pitanje može biti dvosmisleno. Recimo, da li bi referendumsko pitanje moglo biti: „Da li ste za potpisivanje pravno obavezujućeg dokumenta sa Prištinom?“, što bi bilo podložno tumačenjima šta taj sporazum znači. Upravo zato Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative, u izjavi za „Dojče vele“, kaže da pitanje mora biti što jasnije. „Šta bi značilo da li ste ili niste za potpisivanje sveobuhvatnog dokumenta, ako se u samom referendumskom pitanju ne konstatuje šta bi mogla da bude sadržina tog dokumenta?“, pita se on. „Dakle, dao bi se legitimitet Vladi Srbije da potpiše takav dokument, građani bi se o tome izjasnili, a ne bi imali nikakav uticaj na to kako bi taj dokument izgledao. Vlast može da pribegne takvoj meri, da izdejstvuje podršku, a da onda nastavi pregovore, ali to niti doprinosi stabilnosti niti je rešenje“, dodaje Proroković.
Ali i sam referendum, kao najdemokratskiji način izražavanja, može pokazati i svoju drugu stranu, kada često masu zavede ka politici koja ne donosi uvek dobro. U Britaniji još traju polemike da li je „Bregzit“, odnosno referendum o izlasku iz EU, bio dobar ili loš potez. Uostalom, zar se i Jugoslavija nije raspala i kroz niz referenduma, što dodatno upozorava da tako delikatno pitanje kao što je status i budućnost KiM treba dobro odmeriti i videti šta je i kako u srpskom nacionalnom interesu, a šta nije.

Promena Ustava

Predlog za promenu Ustava i usvajanje promene Ustava
Član 203.
Predlog za promenu Ustava može podneti najmanje jedna trećina od ukupnog broja narodnih poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150.000 birača.
O promeni Ustava odlučuje Narodna skupština.
Predlog za promenu Ustava usvaja se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.
Ako ne bude postignuta potrebna većina, promeni Ustava u vezi sa pitanjima sadržanim u podnetom predlogu koji nije usvojen, ne može se pristupiti u narednih godinu dana.
Ako Narodna skupština usvoji predlog za promenu Ustava, pristupa se izradi, odnosno razmatranju akta o promeni Ustava.
Narodna skupština usvaja akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i može odlučiti da ga i građani potvrde na republičkom referendumu.
Narodna skupština je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava.
Kada se akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, građani se na referendumu izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava. Promena Ustava je usvojena ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača.
Akt o promeni Ustava koji je potvrđen na republičkom referendumu stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.
Ako Narodna skupština ne odluči da akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, promena Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini, a akt o promeni Ustava stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.
Zabrana promene Ustava
Član 204.
Ustav ne može biti promenjen za vreme ratnog ili vanrednog stanja.
Ustavni zakon
Član 205.
Za sprovođenje promene Ustava donosi se ustavni zakon.
Ustavni zakon se donosi dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.

[/restrict]