Migrantenlager Serbien

REŠENJE IZBEGLIČKE JEDNAČINE

U Evropskoj uniji je u jeku rat oko migranata. Rascep je doskora bio vidljiv u odnosu Brisela i „nove Evrope“, ali se u međuvremenu proširio ne samo na sukob unutar „stare Evrope“, ne samo na prepiranja između vlasti i opozicije najvažnije evropske zemlje nego i na svađu članova vladajuće koalicije. Opasnost je da prava žrtva ovog rata i sumanute migrantske politike bude Srbija

Šef predstavništva Visokog komesarijata UN za izbeglice u Beogradu Hans Fridrih Šoder nas je utešio. Tvrdi da ne postoji dogovor o izgradnji prihvatnog logora za migrante van granica Evropske unije, odnosno u Srbiji. „Ova ideja je sklonjena sa stola, ne želim i ne treba da spekulišemo“, reče on na Radio-televiziji Srbije. I ako se neko plašio da bi moglo da se desi nešto o čemu pričaju najviši zvaničnici Evropske unije, sada više za strah nema razloga, jer je nižerangirani činovnik UN za kojeg niko van kruga ljudi s kojima sarađuje nije čuo to kategorički odbacio. Skoro da je rešio i krizu koja dubinski potresa najmoćniju državu Unije.

Sve i da ne sumnjamo u uticaj i moć ovog čoveka, da nam je ovo saopštio Antonio Gutereš, Žan-Klod Junker ili Angela Merkel, imali bismo razloga za ozbiljan strah, jer je opštepoznato da je zapadnim silama do date reči stalo podjednako kao i do lanjskog snega.
[restrict]

PRITISAK ZDESNA Nesposobnost Evropske unije da iole inteligentno reši probleme nastale migrantskom krizom dovela je do usijanja na političkoj sceni gotovo svih zemalja članica i do bujanja ekstremno desnih političkih pokreta i stranaka, na šta liberalna elita nikako ne gleda s blagonaklonošću i bez bojazni. Naravno da do ogromnog nezadovoljstva naroda zapadnih zemalja izazvanog islamizacijom i naseljavanjem tuđinaca na njihovoj dedovini nije došlo preko noći. Ono postoji već nekoliko decenija, a na opasnosti koje ono nosi sa sobom među prvima je upozoravao još 60-ih godina prošlog veka konzervativni britanski političar Inoh Pauel. Migrantska kriza koja traje tek nekoliko godina je samo ubrzala i intenzivirala i proces islamizacije i alijenizacije društava i otpor domicilnog stanovništva koji se ogleda u jačanju desnice, to jest partija i pokreta koji se žestoko suprotstavljaju imigraciji. Tako smo došli do toga da je spisak zemalja EU u kojim ekstremna desnica nije ušla u parlament znatno kraći od onog u kojima jeste. Van parlamenta ove snage ostale su samo u Španiji, Portugaliji, Velikoj Britaniji, Irskoj i Rumuniji, dok u vladajućim koalicijama učestvuju u Italiji, Austriji, Slovačkoj, Finskoj, Letoniji, Bugarskoj, Grčkoj i Danskoj (kao i u Norveškoj i Švajcarskoj koje nisu članice EU). Lideri ekstremno desnih stranaka obavljaju premijersku funkciju u dve države EU – Mađarskoj i Poljskoj, a to se očekuje i u Sloveniji, gde nova vlada tek treba da bude formirana.

I u zemljama gde nisu na vlasti, stranke koje se protive imigraciji vrše snažan pritisak na establišment primoravajući ga da koriguje sopstvenu politiku. Ovo je sada slučaj upravo u najjačoj zemlji EU, Nemačkoj, gde je na prošlogodišnjim izborima prvi put od Drugog svetskog rata jedna desničarska partija uspela da uđe u Bundestag i to na velika vrata. Alternativa za Nemačku osvojila 12,6 posto glasova i postala treća najjača politička snaga u zemlji. Pored poteškoća koje je ovo izazvalo prilikom neuobičajeno dugog formiranja vladajuće koalicije, prisustvo u parlamentu i snaga Alternative indirektno su doveli do rascepa unutar koalicije CDU-CSU koji je nastao zbog pitanja šta raditi s migrantima i azilantima. Lider CSU, aktuelni ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer, sukobio se sa liderkom CDU i kancelarkom Angelom Merkel pre svega zbog politike prema migrantima i azilantima. Suština je u tome što Zehofer, pored ostalog, zahteva da Nemačka deportuje, odnosno odbije migrante koji su već zatražili azil u nekoj drugoj članici EU, kao i one kojima je azil u Nemačkoj odbijen, što Merkelova odbacuje tvrdeći da se radi o kršenju zakona EU i jer je odlučna da postigne rešenje koje će se odnositi na čitavu Uniju.

Dok je u ponedeljak 18. juna postignuto primirje između Merkelove i Zehofera, koji je prihvatio da joj da rok od dve nedelje do samita EU 1. jula pre nego što mimo nje počne s primenom svog plana, u igru su se uključili i drugi evropski lideri. Predsednik Francuske Emanuel Makron i premijer Italije Đuzepe Konte pozvali su na radikalnu promenu u migrantskoj politici čitave EU, a austrijski kancelar Sebastijan Kurc otvoreno je počeo da okuplja „koaliciju voljnih“ (u ovom nazivu uočljiva je paralela sa „koalicijom voljnih“ koju je 2003. okupljao američki predsednik Džordž Buš za napad na Irak) za spas Evrope od masovne i nekontrolisane migracije iz islamskih zemalja. U ovom poduhvatu, pored Višegradske četvorke i nove vlade u Italiji, Kurc očito računa i na Zehofera i igra na kartu njegove pobede u meču sa Merkelovom. Kako izveštava dopisnica RTS-a iz Beča Vesna Knežević, Beč i Berlin su trenutno „nosioci dva dijametralno suprotstavljena nadnacionalna projekta za spas Evropske unije. Oba ne mogu biti istinita – jedan vodi u propast EU, drugi u spas EU“ i „kompromisa između ta dva projekta nema zato što su i jedan i drugi definisani kao ’spasilački’ programi aktivirani u trenucima drastične institucionalne krize“ i „zato što oni u suštini spasavaju Evropu jedan od drugog“. „Pojednostavljeno, Kurc kaže – ko ne štiti nacionalne granice, taj ruši zajedničku Evropu. Pojednostavljeno, kancelarka Merkel kaže – ko štiti nacionalne granice, taj ruši zajedničku Evropu. Oboje su za zaštitu spoljnih granica, ali nemačka kancelarka kao idealistički program u principu, jednog lepog dana kada se postigne ’zajedničko evropsko rešenje’; austrijski kancelar sada odmah i grubo, kao hitni sistem vatrogasnih mera“, objašnjava ona. I u tome i jeste suština sukoba i na relaciji Kurc–Merkelova i Zehofer–Merkelova – radi se o sukobu nacionalnog i evropskog prava. Dok se po nacionalnom predviđa mogućnost sprečavanja ulaska migranata na nacionalnu teritoriju države i oni se mogu deportovati u državu s druge strane granice, što je u slučaju Nemačke – Austrija, a Austrije – Slovenija i tako dalje, po evropskom pravu (Dablinski sporazum) šalju se isključivo u prvu sigurnu zemlju u kojoj su prvi put registrovani.

PROKLETSTVO SIGURNE ZEMLJE Ovde dolazimo do onoga što bi za Srbiju mogao biti ozbiljan problem kako god da se reši unutarnemački i unutarevropski spor i što nas navodi da sumnjamo u garancije da Srbija neće postati sabirni centar za migrante deportovane iz EU Hansa Fridriha Šodera s početka ovog teksta – u najvećem broju slučajeva, makar što se tiče miliona migranata koji su se EU dočepali pomoću „balkanske rute“ (samo u 2015. ta brojka je veća od 600.000), Srbija je prva sigurna zemlja u kojoj su registrovani. Šta god da se dogovore Merkelova, Zehofer, Kurc i ostali, Srbija neće smeti da odbije nijednog migranta kojeg joj oni pošalju jer se Sporazumom o readmisiji potpisanom 2007, kao jednom od uslova za viznu liberalizaciju, obavezala da ih bespogovorno prihvati. Ovo se navodi u članu 3 dotičnog sporazuma gde doslovce piše: „Srbija će prihvatiti, na zahtev države članice i bez posebnih formalnosti, osim onih koje predviđa ovaj sporazum, bilo kog državljanina treće zemlje ili lice bez državljanstva koje ne ispunjava ili više ne ispunjava važeće uslove za ulazak, boravak ili nastanjenje na teritoriji države članice molilje, ukoliko je dokazano ili ako je moguće na osnovu podnetih prima facie dokaza verodostojno pretpostaviti da lice u pitanju poseduje, ili je u vreme ulaska posedovalo, važeću vizu ili dozvolu boravka izdatu od strane Srbije, ili je na nezakonit način i direktno ušlo na teritoriju države članice, nakon što je boravilo, ili bilo u tranzitu kroz teritoriju Srbije.“

Kao i evropske zemlje koje deportuju nepoželjne migrante u Srbiju, i Srbija može dalje da ih deportuje u zemlje iz kojih su ušli na njenu teritoriju, reći ćete. E, pa tu imamo mali problem, pošto se migranti mogu deportovati samo u „sigurne zemlje“, a Srbija je poslednja takva u ovom lancu jer je Šoderov UNHCR 21. avgusta 2015. Makedoniju proglasio „nesigurnom trećom zemljom“ jer „krši ljudska prava izbeglica“, a to isto je nešto ranije Evropski sud za ljudska prava učinio sa Grčkom. U ovom kontekstu važno je napomenuti i da nijedna druga zemlja na izbegličkoj ruti pre Srbije nije registrovala migrante, pa i stoga postoji realna opasnost da nam se „dobrodušnost“ i „plemenitost“ u odnosu prema „tim nesrećnim ljudima“ obije o glavu. Srbija je svim migrantima nudila da potpišu jedan od dva moguća dokumenta: onaj za tranzit i onaj za azil. Iako je većina njih izabrala tranzit, a ne azil, to u slučaju njihove readmisije neće imati nikakvu važnost, jer će kako god biti deportovani u Srbiju pošto praktično poseduju „srpske papire“.

S obzirom na ovo, da li ćete ozbiljnije shvatiti i više verovati rečima šefa UNHCR-a u Beogradu gospodinu Šoderu ili, na primer, portparolki Evropske komisije Nataši Berto, koja je još 2015. otvoreno rekla da će članice EU koje imaju „kolektivno sporazum o readmisiji sa Srbijom“ sve migrante koje ne prihvate vratiti nama i mi to nećemo moći da odbijemo iako su tada naši zvaničnici tvrdili da migrante nećemo prihvatati nazad iz Mađarske, pa „makar morali da postavimo vojsku na granicu“. Možda bi smislenije bilo verovati i komesaru za ljudska prava Saveta Evrope Nilsu Muižnieksu koji je ukazao da „balkanska ruta može imati i drugi smer“ – migranti iz Nemačke vraćaju se u Austriju, koja ih deportuje u Mađarsku odakle se šalju u Srbiju gde i ostaju, jer nema dalje.

U ovom problemu opasnost nam, međutim, ne preti samo od evropskih birokrata i lidera članica EU nego i od nekih domaćih zvaničnika koji bi ideju naseljavanja brojnih migranata na našoj zemlji mogli podržati i čak predstaviti kao nešto sjajno za nas. Tako je, recimo, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković još 2015. iznela briljantnu ideju da se migrantima ponudi da „ostanu u delovima Srbije koji su pusti“, a poslanica Srpske napredne stranke i članica skupštinskih odbora za spoljne poslove i za ljudska i manjinska prava Ljiljana Malušić ukazala je da je u Srbiji „na desetine hiljada kuća prazno“ i da je „humano“ po tim kućama rasporediti migrante. Sve i kada bi bilo divno da se u demografski oslabljenoj Srbiji nasele stotine hiljada ili miliona bliskoistočnih, severnoafričkih ili centralnoazijskih migranata, ova ideja Jankovićeve i Malušićeve je čista nebuloza. U zapadnim zemljama koje imaju mnogo više iskustva s imigracijom od nas je „čudo neviđeno“ da jedna imigrantska porodica živi i radi na selu. Gotovo svi su raspoređeni po gradovima, a mnogi se zadovoljavaju socijalnom pomoći i ne traže nikakav posao.

Kao što je ukazao Slobodan Antonić, sve ovo moglo bi nas dovesti u situaciju da živimo u Srbiji „u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja (’fukara’), a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi 200 evra mesečno“.            

[/restrict]