Migrantenlager Serbien

РЕШЕЊЕ ИЗБЕГЛИЧКЕ ЈЕДНАЧИНЕ

У Европској унији је у јеку рат око миграната. Расцеп је доскора био видљив у односу Брисела и „нове Европе“, али се у међувремену проширио не само на сукоб унутар „старе Европе“, не само на препирања између власти и опозиције најважније европске земље него и на свађу чланова владајуће коалиције. Опасност је да права жртва овог рата и сумануте мигрантске политике буде Србија

Шеф представништва Високог комесаријата УН за избеглице у Београду Ханс Фридрих Шодер нас је утешио. Тврди да не постоји договор о изградњи прихватног логора за мигранте ван граница Европске уније, односно у Србији. „Ова идеја је склоњена са стола, не желим и не треба да спекулишемо“, рече он на Радио-телевизији Србије. И ако се неко плашио да би могло да се деси нешто о чему причају највиши званичници Европске уније, сада више за страх нема разлога, јер је нижерангирани чиновник УН за којег нико ван круга људи с којима сарађује није чуо то категорички одбацио. Скоро да је решио и кризу која дубински потреса најмоћнију државу Уније.

Све и да не сумњамо у утицај и моћ овог човека, да нам је ово саопштио Антонио Гутереш, Жан-Клод Јункер или Ангела Меркел, имали бисмо разлога за озбиљан страх, јер је општепознато да је западним силама до дате речи стало подједнако као и до лањског снега.
[restrict]

ПРИТИСАК ЗДЕСНА Неспособност Европске уније да иоле интелигентно реши проблеме настале мигрантском кризом довела је до усијања на политичкој сцени готово свих земаља чланица и до бујања екстремно десних политичких покрета и странака, на шта либерална елита никако не гледа с благонаклоношћу и без бојазни. Наравно да до огромног незадовољства народа западних земаља изазваног исламизацијом и насељавањем туђинаца на њиховој дедовини није дошло преко ноћи. Оно постоји већ неколико деценија, а на опасности које оно носи са собом међу првима је упозоравао још 60-их година прошлог века конзервативни британски политичар Инох Пауел. Мигрантска криза која траје тек неколико година је само убрзала и интензивирала и процес исламизације и алијенизације друштава и отпор домицилног становништва који се огледа у јачању деснице, то јест партија и покрета који се жестоко супротстављају имиграцији. Тако смо дошли до тога да је списак земаља ЕУ у којим екстремна десница није ушла у парламент знатно краћи од оног у којима јесте. Ван парламента ове снаге остале су само у Шпанији, Португалији, Великој Британији, Ирској и Румунији, док у владајућим коалицијама учествују у Италији, Аустрији, Словачкој, Финској, Летонији, Бугарској, Грчкој и Данској (као и у Норвешкој и Швајцарској које нису чланице ЕУ). Лидери екстремно десних странака обављају премијерску функцију у две државе ЕУ – Мађарској и Пољској, а то се очекује и у Словенији, где нова влада тек треба да буде формирана.

И у земљама где нису на власти, странке које се противе имиграцији врше снажан притисак на естаблишмент приморавајући га да коригује сопствену политику. Ово је сада случај управо у најјачој земљи ЕУ, Немачкој, где је на прошлогодишњим изборима први пут од Другог светског рата једна десничарска партија успела да уђе у Бундестаг и то на велика врата. Алтернатива за Немачку освојила 12,6 посто гласова и постала трећа најјача политичка снага у земљи. Поред потешкоћа које је ово изазвало приликом неуобичајено дугог формирања владајуће коалиције, присуство у парламенту и снага Алтернативе индиректно су довели до расцепа унутар коалиције ЦДУ-ЦСУ који је настао због питања шта радити с мигрантима и азилантима. Лидер ЦСУ, актуелни министар унутрашњих послова Хорст Зехофер, сукобио се са лидерком ЦДУ и канцеларком Ангелом Меркел пре свега због политике према мигрантима и азилантима. Суштина је у томе што Зехофер, поред осталог, захтева да Немачка депортује, односно одбије мигранте који су већ затражили азил у некој другој чланици ЕУ, као и оне којима је азил у Немачкој одбијен, што Меркелова одбацује тврдећи да се ради о кршењу закона ЕУ и јер је одлучна да постигне решење које ће се односити на читаву Унију.

Док је у понедељак 18. јуна постигнуто примирје између Меркелове и Зехофера, који је прихватио да јој да рок од две недеље до самита ЕУ 1. јула пре него што мимо ње почне с применом свог плана, у игру су се укључили и други европски лидери. Председник Француске Емануел Макрон и премијер Италије Ђузепе Конте позвали су на радикалну промену у мигрантској политици читаве ЕУ, а аустријски канцелар Себастијан Курц отворено је почео да окупља „коалицију вољних“ (у овом називу уочљива је паралела са „коалицијом вољних“ коју је 2003. окупљао амерички председник Џорџ Буш за напад на Ирак) за спас Европе од масовне и неконтролисане миграције из исламских земаља. У овом подухвату, поред Вишеградске четворке и нове владе у Италији, Курц очито рачуна и на Зехофера и игра на карту његове победе у мечу са Меркеловом. Како извештава дописница РТС-а из Беча Весна Кнежевић, Беч и Берлин су тренутно „носиоци два дијаметрално супротстављена наднационална пројекта за спас Европске уније. Оба не могу бити истинита – један води у пропаст ЕУ, други у спас ЕУ“ и „компромиса између та два пројекта нема зато што су и један и други дефинисани као ’спасилачки’ програми активирани у тренуцима драстичне институционалне кризе“ и „зато што они у суштини спасавају Европу један од другог“. „Поједностављено, Курц каже – ко не штити националне границе, тај руши заједничку Европу. Поједностављено, канцеларка Меркел каже – ко штити националне границе, тај руши заједничку Европу. Обоје су за заштиту спољних граница, али немачка канцеларка као идеалистички програм у принципу, једног лепог дана када се постигне ’заједничко европско решење’; аустријски канцелар сада одмах и грубо, као хитни систем ватрогасних мера“, објашњава она. И у томе и јесте суштина сукоба и на релацији Курц–Меркелова и Зехофер–Меркелова – ради се о сукобу националног и европског права. Док се по националном предвиђа могућност спречавања уласка миграната на националну територију државе и они се могу депортовати у државу с друге стране границе, што је у случају Немачке – Аустрија, а Аустрије – Словенија и тако даље, по европском праву (Даблински споразум) шаљу се искључиво у прву сигурну земљу у којој су први пут регистровани.

ПРОКЛЕТСТВО СИГУРНЕ ЗЕМЉЕ Овде долазимо до онога што би за Србију могао бити озбиљан проблем како год да се реши унутарнемачки и унутаревропски спор и што нас наводи да сумњамо у гаранције да Србија неће постати сабирни центар за мигранте депортоване из ЕУ Ханса Фридриха Шодера с почетка овог текста – у највећем броју случајева, макар што се тиче милиона миграната који су се ЕУ дочепали помоћу „балканске руте“ (само у 2015. та бројка је већа од 600.000), Србија је прва сигурна земља у којој су регистровани. Шта год да се договоре Меркелова, Зехофер, Курц и остали, Србија неће смети да одбије ниједног мигранта којег јој они пошаљу јер се Споразумом о реадмисији потписаном 2007, као једном од услова за визну либерализацију, обавезала да их беспоговорно прихвати. Ово се наводи у члану 3 дотичног споразума где дословце пише: „Србија ће прихватити, на захтев државе чланице и без посебних формалности, осим оних које предвиђа овај споразум, било ког држављанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице молиље, уколико је доказано или ако је могуће на основу поднетих prima facie доказа веродостојно претпоставити да лице у питању поседује, или је у време уласка поседовало, важећу визу или дозволу боравка издату од стране Србије, или је на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице, након што је боравило, или било у транзиту кроз теритoрију Србије.“

Као и европске земље које депортују непожељне мигранте у Србију, и Србија може даље да их депортује у земље из којих су ушли на њену територију, рећи ћете. Е, па ту имамо мали проблем, пошто се мигранти могу депортовати само у „сигурне земље“, а Србија је последња таква у овом ланцу јер је Шодеров УНХЦР 21. августа 2015. Македонију прогласио „несигурном трећом земљом“ јер „крши људска права избеглица“, а то исто је нешто раније Европски суд за људска права учинио са Грчком. У овом контексту важно је напоменути и да ниједна друга земља на избегличкој рути пре Србије није регистровала мигранте, па и стога постоји реална опасност да нам се „добродушност“ и „племенитост“ у односу према „тим несрећним људима“ обије о главу. Србија је свим мигрантима нудила да потпишу један од два могућа документа: онај за транзит и онај за азил. Иако је већина њих изабрала транзит, а не азил, то у случају њихове реадмисије неће имати никакву важност, јер ће како год бити депортовани у Србију пошто практично поседују „српске папире“.

С обзиром на ово, да ли ћете озбиљније схватити и више веровати речима шефа УНХЦР-а у Београду господину Шодеру или, на пример, портпаролки Европске комисије Наташи Берто, која је још 2015. отворено рекла да ће чланице ЕУ које имају „колективно споразум о реадмисији са Србијом“ све мигранте које не прихвате вратити нама и ми то нећемо моћи да одбијемо иако су тада наши званичници тврдили да мигранте нећемо прихватати назад из Мађарске, па „макар морали да поставимо војску на границу“. Можда би смисленије било веровати и комесару за људска права Савета Европе Нилсу Муижниексу који је указао да „балканска рута може имати и други смер“ – мигранти из Немачке враћају се у Аустрију, која их депортује у Мађарску одакле се шаљу у Србију где и остају, јер нема даље.

У овом проблему опасност нам, међутим, не прети само од европских бирократа и лидера чланица ЕУ него и од неких домаћих званичника који би идеју насељавања бројних миграната на нашој земљи могли подржати и чак представити као нешто сјајно за нас. Тако је, рецимо, повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић још 2015. изнела бриљантну идеју да се мигрантима понуди да „остану у деловима Србије који су пусти“, а посланица Српске напредне странке и чланица скупштинских одбора за спољне послове и за људска и мањинска права Љиљана Малушић указала је да је у Србији „на десетине хиљада кућа празно“ и да је „хумано“ по тим кућама распоредити мигранте. Све и када би било дивно да се у демографски ослабљеној Србији населе стотине хиљада или милиона блискоисточних, северноафричких или централноазијских миграната, ова идеја Јанковићеве и Малушићеве је чиста небулоза. У западним земљама које имају много више искуства с имиграцијом од нас је „чудо невиђено“ да једна имигрантска породица живи и ради на селу. Готово сви су распоређени по градовима, а многи се задовољавају социјалном помоћи и не траже никакав посао.

Као што је указао Слободан Антонић, све ово могло би нас довести у ситуацију да живимо у Србији „у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња (’фукара’), а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди 200 евра месечно“.            

[/restrict]