Laži, varaj, kradi, ubij – Svi to rade!

„Prljavi novac“ – dokumentarna mini-serija o pohlepi

Nova šestodelna „Netfliksova“ dokumentarna mini-serija „Prljavi novac“ je kroz nekoliko karakterističnih primera otkrila svet u kome su bezdušnost, nezajažljivost i bezakonje u svim ograncima društvenog tkiva dominantno prisutni širom planete, pa i da su institucionalizovani, a sve zarad zaštite profita – jedine „vrednosti“ koju kapitalizam po svaku cenu neguje i protežira, zapravo i zahteva

U svom vatrenom naletu koji je u usponu poslednjih nekoliko godina, a sada je možda i u nekoj vrsti kulminacije, „Netfliksa“ u borbi oko dominacije nad HBO-om, pojavila se nedavno šestodelna dokumentarna mini-serija iz produkcije „Netfliksa“ koja se kroz šest direktno nepovezanih tema pozabavila dominantnim svojstvom globalizovanog ustrojstva naše civilizacije – pohlepom. Pohlepom, dakako, najpre pojedinaca u lančanom sistemu uzroka i teških posledica koje nastaju usled te lične, ali još više i institucionalizovane pohlepe kao jedinog pokretača svega i svakoga u savremenom svetu. Iako je komično i nekako detinje delovala opaska iz čuvenog hita „Volstrit“ Olivera Stouna u kojoj glavni junak na strani zla, ajkula sa volstritovske berze zla Gordon Geko ponosno svom mladom šegrtu ističe osnovni postulat celog školovanja: „Pohlepa je dobra!“, njena instalacija u samu srž i bit tkiva savremenog neoliberalnog kapitalizma je sve samo ne komična. Između epizoda mini-serije „Prljavi novac“, naime, kao svojevrsna nadgradnja gorespomenute opaske, odzvanjaju još prikladniji stihovi repera izabranih da muzički potkrepe potresne priče serijala, a koji kao da se nadovezuju na pomenuti Gekov kredo. Kao neku vrstu mantre reper ispod slika nezajažljivih prevaranata, lažova i lopova čije „poslovne uspehe“ posmatramo u ovoj seriji poručuje: „Laži, varaj, kradi, ubij – svi to rade!“ I ako vas neke od ovih naredbodavnih reči pogađaju ili u vama izazivaju makar površnu nelagodu, činjenica da svi to rade bi trebalo da izazove pravo gnušanje sve sa ozbiljnim strahom za ono što neposredna budućnost u takvom svetu neminovno mora da donese. Odnosno da vas čak i probudi iz anesteziranog stanja podaničke inercije i natera da za početak barem počnete da mislite svojom glavom.

[restrict]

„Folksvagenovo“ laganje

Oskarovac (osvojio ga je pre deset godina za dokumentarnu dramu „Taksi za mračnu stranu“, kojim je razotkrio sadističko iživljavanje pripadnika američke vojske prilikom isleđivanja osumnjičenih za terorizam) Aleks Gibni, koji, zanimljivo, radi i za HBO, otvorio je kao autor „Prljavi novac“, čiji je inače glavni izvršni producent, pričom o nedavnom svetski čuvenom skandalu kompanije „Folksvagen“ koja je smišljeno, sistematski, godinama lagala, varala i bezočno izbegavala odgovornost kada je razotkrivena u procesu lažnog prikazivanja neškodljivosti izduvnih gasova njihovog novog „čistog“ dizel-motora kojim su od početka ove decenije uz ogromna ulaganja i napore započeli sprovođenje globalističke dominacije u auto-industriji što je upravo preko potpunog osvajanja američkog tržišta trebalo da bude okončana ove godine. Taj strateški cilj moćnog nemačkog proizvođača se oslanjao na lažno čisti dizel-motor koji su navodno izumeli otvorivši čak i skupoceni ogromni pogon u Sjedinjenim Državama za ekološki prihvatljivi motor kao bazu globalne osvajačke strategije. I kada su uhvaćeni u laži od nadležnih američkih institucija, oni su nastavili sa lažima, igrama, eskiviranjima odgovornosti i kazni na sve moguće načine. Trajala je ta njihova bitka godinama sve dok prošle godine skandal ipak nije izbio na svetskom nivou kada su odlučili da organizuju vraćanje stotina hiljada prodatih „prljavih automobila“ i, uz odavno ukalkulisani rizik od gubitaka nauštrb pre toga zamišljenog profita isplate oštećene, plate sve kazne i trajno bandažiraju negativne efekte skandala kako bi se što pre vratili pomenutom primarnom cilju firme – da budu proizvođač broj jedan. Epilog svega ovoga je baš takav. Posle otpuštanja pojedinih rukovodilaca u firmi i manjih kazni za tek nekoliko njih, „Folksvagen“ je ostvario cilj svog šefa Martina Vinterkorna koji je i započeo kampanju lažno čistog dizel-motora demonstrirajući na najsuroviji način nedodirljivost korporacijskih vukova, ali i neutoljivost njihove pohlepe. Dominacija je obezbeđena pošto je „Folksvagen“ dočekao ovu godinu kao svetski proizvođač kola broj jedan u šta je zvanično promovisan na stranicama prestižnog „Forbsa“ (!), bez obzira na skandal i činjenicu da je lažnim isticanjem svoje brige za zaštitu životne sredine upravo njoj, odnosno svakom stanovniku sveta u kome je prodavao opasno prljave dizelaše kao čiste, naneo nepopravljivu štetu. To mora da je primer prljavog profita za školske udžbenike.

Bezdušnost farmaceutskih kompanija

Ništa manje drastična i u svojoj surovosti slabije potresna jeste priča o štimovanju cene lekova u Americi kako bi korporacijski glodari živeli na visokoj nozi i isplaćivali debele bonuse svojim deoničarima. Priča o velikim farmaceutskim kompanijama koje su postale žrtva najveće od njih „Valeanta“, a čiji je pohlepni vlasnik kao „genijalni mag poslovanja“, bez skrupula i bilo kakve namere da u toj industriji uradi bilo šta drugo osim da napuni svoje džepove, sistematski pokupovao gotovo sve manje kompanije što su radile dobro i imale lekove za kojima je vladala stabilno obilna potražnja, a onda je kao novi vlasnik tih firmi i njihovih hit lekova povećavao cenu lekova do apsurda, čak i po nekoliko stotina puta veću od do tog momenta uobičajene! Njegovu vožnju najskupljim privatnim avionom koji je moguće posedovati, kao i sve ostale detalje bogataškog luksuza finansirali su bolesni ljudi koji su mogli da biraju da daju sve što imaju, odnosno beznadežnim zaduživanjem i ono što nemaju, ili da se suoče sa čak i smrtonosnim posledicama svojih oboljenja. U trenutku snimanja ove priče vlasnik „Valeanta“ i idejni tvorac njegove poslovne politike nije još bio pozvan na bilo kakvu odgovornost!
A kakva vas tek čeka priča o pohlepi u predstavljanju jedne od svežije inovativnih varijacija piramidalnih prevara, mada ovde dobro uvijenih u takozvani legalni američki sistem nadležan za kontrolisanje tamo inače zakonitih privatnih zelenaških firmi koje se bave kratkoročnim pozajmicama uglavnom manjih iznosa. Pošto je reč o zakonitom poslu poentiranje ovog filma je više na moralno neodgovornoj i bezosećajnoj politici koja je specijalno za takav ishod pripremljeno i na masovnoj skali organizovano iskorišćavanje ljudi u nuždi u beznadežne dužnike surovo pretvarala najsiromašnije slojeve američke nacije. Ovaj primer iskorišćavanja ljudske nevolje i bede dokaz je tolike nepravednosti svetskog kvazicivilizacijskog ustrojstva da on naprosto vapi da ga neko ili nešto konačno i zauvek razruši. Uzgred, a dok se to ne dogodi, gledanje ove epizode zaista zahteva posebnu dozu sposobnosti da se napravi distanca od turobne bezdušnosti i evidentno iskreno projektovane nesposobnosti za bilo kakvom dozom ljudskog saosećanja. Na ovom mestu pomenuta reperska mantra baš dobija na efektu. Dobar primer organizovane korporacijske preduzimljivosti inspirisane bezgraničnom pohlepom je i priča o najmasovnijem pranju novca u korist i po nalogu meksičkih narko-kartela, a koja je trajala decenijama i odvijala se pod pokroviteljstvom izuzetno moćnog udruženja hongkonško-šangajskih, mada zapravo globalistički na svetskoj sceni prisutnih HSBC bankara, čija je odgovornost i posle razotkrivanja i skandala i dalje ne samo potpuno neadekvatna neizmernoj težini zločina već je i dalje pod znakom pitanja!
Mini-serija „Prljavi novac“ je, dakle, kroz nekoliko karakterističnih primera otkrila svet u kome su bezdušnost, pohlepa, pokvarenost i bezakonje u svim ograncima društvenog tkiva dominantno prisutni širom planete, pa i da su institucionalizovani, a sve zarad zaštite jedne jedine „vrednosti“ koju kapitalizam po svaku cenu neguje, potencira i protežira, zapravo i zahteva – profita. Gledajući šta su sve korporacijski vukovi spremni da urade ne bi li sebi i svojim kompanijama obezbedili brzu i što veću zaradu i posmatrajući kako su u tom svom delanju zaštićeni od strane sistema koji podstiče svaku vrstu preduzimljivosti kako bi se „poštena i slobodna utakmica“ na tržištu nastavila (pa makar se lagalo, varalo, kralo i ubijalo), gledalac, osim ako nije direktni inicijator i korisnik jurcanja za profitom i sopstvenim bogatstvom, naprosto mora da oseti gnušanje i razočaranje što je deo takve „civilizacije“, ali i strah što ona neminovno proizvodi samo jednu moguću posledicu – kraj svega.

[/restrict]