Investitori

Zaštita i subvencionisanje stranih ulagača remeti ravnotežu tržišnih snaga i diskriminiše domaće investitore. Zaista, kako je moguće konkurisati stranoj firmi koja je pod zaštitom domaće vlasti?

Politika“ je, na naslovnoj strani 13. juna 2018, obavestila svoje čitaoce da je Srbija sve privlačnija stranim ulagačima. Sudeći prema broju radnih mesta koja su „otvorili“ strani investitori, naša privreda se vinula na visoko šesto mesto među evropskim zemljama. Kada bi i ostali ekonomski pokazatelji (npr. stope rasta BDP-a, ukupnih investicija i potrošnje) bili u skladu sa navedenim pokazateljem, ovaj bi rezultat zaslužio čak i veće pohvale od onih koje naši lideri obično sami sebi upućuju. Ali srpska privreda je uporno pri dnu evropskih (i regionalnih) rang-lista u kojima su zemlje svrstane prema ekonomskom rastu i nivou plata, a stopa rasta ukupnih investicija vidno zaostaje za rastom ulaganja iz inostranstva. Kao da neka nevidljiva ruka „koči“ domaća ulaganja?

PRIVLAČENJE Tabela objavljena u „Politici“ pokazala je da su zemlje „metropole“ Evropske unije (V. Britanija, Nemačka, Holandija i Francuska) najprivlačnije za strana ulaganja, verovatno zahvaljujući ogromnoj privlačnosti svojih tržišta i uređenom ambijentu na tim tržištima. Zemlje „periferije“, kao i slabije razvijene zemlje van EU, u privlačenju stranih ulaganja moraju da se oslone na prednosti niskih nadnica na domaćim tržištima rada, precenjeni kurs sopstvene valute, ali i na brojne pogodnosti i subvencije iz budžeta koje, za svako ulaganje posebno, političari nude stranim investitorima. Istina je da se siromašne zemlje takmiče u tome ko će pružiti bolje uslove stranom kapitalu, pošto domaća akumulacija (štednja) nije dovoljna da obezbedi željeni privredni rast.

Ipak, neki srpski analitičari, ukazujući na negativne strane inostranih investicija (npr. potencijalni odliv profita, ili povlačenje kapitala u kriznim periodima), kritikuju srpsku vladu i predsednika republike zbog toga što su i Srbiju uključili u ovo (nezdravo?) međunarodno takmičenje.

ODBIJANJE Pitam se, ponekad, da li su naši lideri svesni da subvencionisanje inostranih ulagača, pored vidljivih pozitivnih efekata na zaposlenost i izvoz, može da proizvede i nepoželjne posledice. Zaštita i subvencionisanje stranih ulagača remeti ravnotežu tržišnih snaga i diskriminiše domaće investitore. Zaista, kako je moguće konkurisati stranoj firmi koja je pod zaštitom domaće vlasti? Osim toga, domaći ulagači su, često neopravdano, izloženi kritikama javnog mnjenja i satanizaciji u medijima. Veliki domaći kapitalisti, gotovo po pravilu, nose etiketu „tajkuna“, često se optužuju za monopolski položaj, a izloženi su i povećanoj paski vlasti, agencija, NVO-a, „istraživačkog novinarstva“ i stranačkih spin doktora, dok to nije slučaj sa inostranim investitorima.

Osim toga, zar domaći kapitalista-investitor (tajkun?) ne može da se zapita da li bi više voleo da bude „zaštićeni“ (inostrani) investitor u nekoj drugoj, možda susednoj, zemlji, koja takođe nudi povlastice stranom kapitalu, ili više voli da investira u svojoj domovini, u kojoj nema takvu vrstu zaštite? Ili bi najviše voleo da ipak investira u „sopstvenom dvorištu“, ali da se „preruši“ u stranog ulagača?

Najzad, možemo da se zapitamo da li državna zaštita i subvencionisanje investitora može (ili mora) da postane izvor korupcije? Izvesno je da u državnom i lokalnim budžetima nema dovoljno sredstava za sve one koji bi voleli da investiraju pod povlašćenim uslovima. Ko će dobiti željene stimulacije, a ko će biti odbijen, zavisi od objektivnih procena državnih eksperata, ali je kontrola te objektivnosti uvek podložna opravdanoj sumnji, pošto eksperti odlučuju o upotrebi tuđeg novca, tj. o sredstvima poreskih obveznika. Ne kažem da su državni eksperti potkupljivi, ali priznaćete da su iskušenja velika.

RAVNOTEŽA U oceni efikasnosti „dovođenja“ stranih investitora mudro bi bilo izbegavati ekstremne stavove, a čini mi se da su domaći lideri strasno privrženi sagledavanju isključivo pozitivnih efekata. Dabome, dodatna akumulacija je uvek dobrodošla u privredi koja želi da ubrza svoj rast. Ali je neophodno sagledati i druge, ako ne baš sve, posledice „dovođenja“ inostranih investitora. Te posledice mogu, više ili manje, da umanje željene efekte. A nekada i da ih sasvim ponište.

Najzad, ne treba zaboraviti da je, za ozbiljne investitore, učvršćivanje vladavine prava i prostornog reda odlučujući činilac poslovnog (i investicionog) ambijenta. A tome se, nažalost, u siromašnim zemljama posvećuje najmanja pažnja. Možda zato što čvršći pravni poredak umanjuje moć arbitriranja stranačkih lidera – na svim nivoima? A lideri (ne samo naši) vole da se za svašta pitaju.