Uručene nagrade “Pečat vremena” za 2017. godinu (Foto/Video)

Na svečanosti u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu

Dobitnicima Radovanu Belom Markoviću, Borisu Bulatoviću i Radoslavu Đ. Gaćinoviću uručena Pečatova priznanja – ove godine dodeljena osmi put zaredom

Pečatovo godišnje priznanje za stvaralaštvo, nagrade Pečat vremena za nauku i društvenu teoriju i Pečat vremena za književnost, čiji su dobitnici ove godine – za dela objavljena u 2017 – Radovan Beli Marković za roman PLAVA KAPIJA („Albatros plus“, Beograd), Boris Bulatović za knjigu OKLEVETANA KNJIŽEVNOST (Naučno udruženje za razvoj srpskih studija, Novi Sad) i Radoslav Đ. Gaćinović za knjigu NASILJE NAD SRBIMA U XX VEKU (I–II) („Evro Book“, Beograd), laureatima je uručeno prošle subote, na svečanosti priređenoj u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu.
U skladu sa željom osnivača i pokrovitelja nagrade, priznanja su i ovog puta uručena 12. maja, na Dan Svetog Vasilija Ostroškog. Ovom događaju, prema dugogodišnjoj tradiciji, prisustvovali su brojni ugledni gosti, istaknuta imena društvenog, političkog, verskog, kulturnog, diplomatskog i naučnog života naše zemlje: Njegovo preosveštenstvo vladika bački gospodin Irinej Bulović, ministar bez portfelja u Vladi Republike Srbije Nenad Popović, ambasador CG u Beogradu Branislav Mićunović, akademici Gojko Đogo i Vasilije Krestić, privrednici Vojin Lazarević, Milan Beko i mnogi drugi. Svečanost dodele svojim prisustvom učinili su značajnijom i raniji dobitnici Pečata vremena, među kojima i Matija Bećković, Milo Lompar, Zlata Bojović, Slavica Garonja, Vladimir Kecmanović, Slobodan Vuković, Miroslav Maksimović, Milomir Stepić…
O nagrađenim delima govorili su predsednici žirija – dr Radovan Radinović (žiri za nagradu u oblasti nauke i društvene teorije) i dr Jovan Popov (žiri za nagradu u oblasti književnosti). Njihove besede, kao i besede nagrađenih, objavljujemo u ovom broju. Tradicionalno, dobitnicima i prisutnim zvanicama obratio se osnivač nedeljnika Pečat i osnivač nagrade Pečat vremena Milorad Vučelić, čiju pozdravnu reč takođe objavljujemo. Milorad Vučelić je laureatima i uručio povelje, koje, uz novčani iznos (250.000 dinara), čine Pečatovo priznanje.
O svečanoj atmosferi i vedrom raspoloženju zabeleženom na ovom događaju svedoče i foto-beleške Pečatovih reportera, koje ćete videti u nastavku.

Milorad Vučelić:

Snažan odgovor umreženoj hobotnici u kulturi

Vaše preosveštenstvo, uvaženi i poštovani gosti, dragi prijatelji,

Od srca vas pozdravljam i zahvaljujem što ste došli na našu svečanost. Posebno zahvaljujem vladiki bačkom Irineju i ovde prisutnim i mnogo poštovanim pređašnjim dobitnicima nagrade Pečat vremena.

Počeću jednim u dobroj meri na nas primenljivim nalazom velikog italijanskog filmskog reditelja i pisca Paola Sorentina, tačnije parafrazom tog uvida.

„Nikada se nije mogla videti tako krupna koncentracija nepismenih“, pokondirenih, pretencioznih a priučenih eksperata bez ikakve svršene škole, posvuda raštrkanih, koji nam sipaju svoje neznanje o bilo čemu, od spoljne politike, Kosova, crkve, vere, Rusije, srpske krivice i geopolitike, „pa sve do pomada koje valja namazati pre nego što odeš na spavanje. Beskrajna legija troglodita“, usta punih briselskog evropejstva, „koja je bila sabijena u mraku ispod šahtova“ ili u seni žutih ili pre toga komunističkih kabineta ili bila „veselo oslobođena obaveza i nonšalantno bačena na čelo ministarstava, nevladinog nezavisnog sektora i televizijskih vesti, diskoteka i farmi. Tako lako prirodno, tako sramotno da razbija svaki vid čak i nevoljnog sažaljenja“.

Goreopisani uglas i po istom kalupu blanjajući nam govore da moramo i njih kao dosledne kritičare prihvatiti kao nešto dominantno, kao realnost i faktičko stanje. Faktičko stanje naroda je samo ono što oni vide i proizvode, a to je zapravo duh banalnosti, niske kulture, nacionalnog nihilizma, naruženog rodoljublja i konzumerističke površnosti. Oni su tobože budni kritičari tako falsifikovanog stanja i od toga žive i iz toga izvlače svoje važenje. To vulgarno poimanje svega postojećeg posebno se demonstrira kada je Kosovo u pitanju. Za njih prihvatanje realnosti na Kosovu znači samo pomiriti se sa močugom u ruci sve manje velikih zapadnih sila, a ignorisati i smetnuti s uma civilizacijske norme, međunarodno pravo, istoriju, tradiciju, nacionalni ponos, Crkvu, veru i žrtve, žive ljude, Rusiju, Povelju UN, Rezoluciju SB 1244 … i vlastiti ustav. I ne samo to nego se sve pomenuto uz pomoć jednog stranog i dokazanog antisrpskog mutivode i hohštaplera pogrdno imenuje srpskim „reakcionarnim mejnstrimom“!

Ovakvim opakim obmanama i njihovom masovnom širenju išli su naruku decenijama namerno zatvoreni muzeji, desetkovana i svesno upropašćavana Narodna biblioteka, ugrožavanje samog postojanja Srpske književne zadruge i Matice srpske, sistem nagrađivanja i finansiranja svega drugosrbijanskog uključiv i udžbenike za škole. Prava umrežena hobotnica u kulturi, nauci i obrazovanju koja opstaje i pored  promena političkih predznaka.

Bez obzira na veliku medijsku, finansijsku i institucionalnu silu goreopisanih sve njihove operacije ruženja i nipodaštavanja naroda, a pod velom ozbiljne i spasilačke kritike, ne mogu proizvesti pravu sliku o Srbima. Jednostavno, to što oni proizvode je laž i izmišljotina.

I da ponovo prizovem umetnički autoritet s početka teksta: „Suočavanje sa ovakvim izmišljotinama zahteva isti nadljudski napor koji se postavlja kada se čovek suočava sa istinom“!

Stvaraoci i autori ranijih i današnjih dobitnika nagrade Pečat vremena učinili su i čine oba nadljudska napora, te stvaraju, rade i angažuju se da održe srpsko stanovište. Ti ljudi i njihova dela čine centralni tok srpske nauke i kulture. Oni su prava srpska elita duha. Autori ovog kruga stvaraju postavljeni i oslonjeni na moćna ramena svojih predaka, ne ustežući se od posezanja za predačkim amanetom i ne strahujući da će zbog toga biti ismejani kao retrogradni i nezanimljivi modernom vremenu.

I da zaključimo: jednako kao što je raširenom aktuelnom političkom i društvenom defetizmu i klonulosti snažan, kritički odgovor sadržaj koji se u nedeljniku Pečat iz broja u broj može čitati, i razumeti kao svedočanstvo žive i budne snažne kritičke svesti, tako se na strožijem, pročišćenijem i zahtevnijem stvaralačkom nivou može uočiti svedočenje o misaonom i duhovnom pulsiranju drugačijem od vladajućeg govora primerenog diktatu što ga je iznedrio sistem vrednosti uobičajeno, koliko i tačno nazivan – američkim sistemom vrednosti.

Recimo bez ustezanja da smo veoma ponosni na činjenica da su dobitnici Pečata vremena, tačnije rečeno njihova nagrađivana dela u proteklim godinama postajala zgusnuta i moćna metafora našeg vremena i sudbine, o čemu danas svedoči i to da pojedina od tih dela doživljavaju čak devet izdanja. Recimo i da je nepobitna istina da su dobitnici Pečata vremena autentična stvaralačka elita srpskog naroda. 

Pozdravna reč na uručenju Pečata vremena

Radovan Radinović:

Kako se brani oklevetana književnost

Oklevetana književnost dr Borisa Bulatovića je, kako to njen autor kaže u uvodnoj reči, nastala kao rezultat višegodišnjih istraživanja, najvećim delom u sklopu izrade doktorske disertacije, ali i kao autorov odgovor na brojne izazove koje je dobijao učestvujući na više naučnih konferencija Američkog društva za unapređenje slavističkih studija, gde se kritički govorilo o srpskoj književnosti.

Autor se bavi akademskom recepcijom srpske književnosti 19. i 20. veka u delima zapadnih teoretičara književnosti koja su nastala od 80-ih godina 20. veka do danas. Pored nesporno visokih istraživačkih dometa i iskrene, na naučnim normama i metodama zasnovane strasne odbrane naše literature od puke zlonamerne političke instrumentalizacije, Bulatovićeva knjiga je neobična i po jednoj svojoj, rekao bih, čudesnoj osobenosti. Ona je, kada se oduzmu dodaci koji prate svaku dobro uređenu knjigu, napisana na oko 430 strana, ali je na tih 430 strana stalo 1.670 fusnota. Može se zamisliti koliko je u tolikim fusnotama autor priložio argumenata za svaku svoju tvrdnju. Dobar deo tih fusnota predstavlja polemičke kritičke eseje i svojim kvalitetom i kritičkom oštrinom prevazilaze osnovni tekst. Tako fusnote služe ne samo kao reference za potvrđivanje autorovih tvrdnji datih u osnovnom tekstu već su one nastavak polemičkog diskursa iz osnovnog teksta. Po mom sudu, samo od tih fusnota mogla bi se složiti jedna nova knjiga koja ne bi ugrozila ovu, već naprotiv,

Istraživački koncept i poduhvat autora, njegov teorijsko-hipotetički okvir mogao bi se sažeti u generalnu tezu: kritička analiza srpske književnosti od 80-ih godina 20. veka do danas, u svetu, ali neretko i na domaćoj sceni, gde autor preferira udeo, značaj i funkciju vanliteralnih činilaca dela njegovih vrednosti koje nisu estetske. Ta pretežno ideološka i politička kritika gotovo redovno je naglašeno u punoj saglasnosti sa političkim interesima globalnih subjekata političke moći. Takva inostrana akademska kritika srpskom literaturom se ne bavi uzimajući u obzir estetsku relevantnost, već je sagledava samo u službi dokazivanja njene ideološke neprihvatljivosti. U tom smislu, opasnost su čak i dela najznačajnijih srpskih prozaista i pesnika poput Njegoševog Gorskog vijenca, Andrićeve Na Drini ćuprije, Ćosićevog Vremena smrti, Pavićevih Hazarskog rečnika i Unutrašnje strane vetra i dr.

Bulatovićevo istraživanje ne nastoji samo da pokaže kako su u kritici srpske književnosti za račun ideološke i političke recepcije zanemarene estetske vrednosti književnih dela već i da dokaže i pokaže stepen pristrasnosti i neobjektivnosti, pa i namernog krivotvorenja činjenica i značenja, kako bi se poduprli postojeći ili oblikovali novi veoma negativni stereotipi o našem narodu, njegovoj kulturi i kulturnoj politici. U svom delu Bulatović ističe dva izuzetno markantna slučaja političke kontekstualizacije srpske književnosti i njene političke interpretacije: 1) na negativan način se prezentuje uloga i javni uticaj srpskih pisaca i intelektualaca, naročito od 80-ih godina 20. veka do danas; 2) geneza Kosovskog mita i njegovo preoblikovanje u srpskoj narodnoj epskoj romantičarskoj poeziji 19. veka, pre svega u Njegoševom Gorskom vijencu, sagledavaju se kao duhovni inspiratori i izvorišta „velikosrpskih“ i „genocidnih“ osvajačkih težnji i dovode u neposrednu vezu sa ratovima i navodno „ratnohuškačkim“ političkim diskursom s kraja 20. veka.

U rečenom kontekstu Bulatović analizira i veoma oštro kritikuje američke teoretičare književnosti poput Selsa, Kana, Vahtela i dr., tj. stručnjake čija dela čitaju, prate i uvažavaju pre svega oni koji bitno utiču na sudbinu našeg naroda i države.

Raskrinkavajući tu najpre ideološku i političku recepciju naše književnosti koja njena dela stavlja na stub srama potpuno nezasluženo, Bulatović je sastavio svoju studiju i slikovito je nazvao Oklevetana književnost. Ta književnost doista jeste oklevetana, a ovaj relativno mladi autor je brani jakim književno-teorijskim i naučnim argumentima koji se nikako ne mogu pobiti niti negirati.  

Nasilje nad Srbima kao ogledalo epohe

Nagrađeno delo dr Radoslava Gaćinovića je dvotomna, veoma obimna monografija pod nazivom Nasilje nad Srbima u XX veku. Napisana je na oko 1.300 stranica, sa preko 2.100 fusnota, 1.532 imena znamenitih autora u raznim domenima ljudskog stvaralaštva, oko 200 kartografskih priloga, fotografija i kopija originalnih dokumenata. Za svaku temu, odnosno važnije pitanje, Gaćinović je u mudrim izrekama velikana svetske kulture pronašao moto kojim je smisleno natkrio svoja izlaganja. Samo ovih nekoliko kvantitativnih pokazatelja svedoče o ogromnom trudu i vremenu uloženim u ovu knjigu. O njenom društvenom značaju i opravdanosti njenog pojavljivanja u našoj javnosti, ali i o njenim naučno-teorijskim i istraživačkim vrednostima i domašajima, govori i podatak da je Ministarstvo za kulturu i informisanje Republike Srbije knjigu proglasilo kulturnim dobrom od posebnog značaja za srpsku kulturu.

Kao što i sam naslov najavljuje, Gaćinović nas iscrpno obaveštava o svim oblicima, metodama i intenzitetu nepojamnog nasilja nad našim narodom u 20. stoleću. Taj nesumnjivo najkrvaviji vek u istoriji Evrope za Srbe je otpočeo pre nego što je kalendarski nastupio, a završio se nije iako je kalendarski otišao već punih 17 godina. Najkrvaviji vek u istoriji omeđila su dva markantna događaja: Veliki rat, na početku, i propast sovjetske imperije i komunizma na kraju. Za naš narod taj vek je otpočeo odlukama Berlinskog kongresa na kojem su se velike sile saglasile da Austrougarska okupira, a potom i anektira Bosnu i Hercegovinu, a pad komunizma i nestanak sovjetske imperije podudaraju se s nasilnim razbijanjem državne Južnih Slovena. Navedeni događaji bili su pravi preludijum za svakovrsno nasilje nad našim narodom što se našao rasejan između Jadrana, Dunava i širom Panonske nizije, ali i nad njegovim delom koji je ostao u matičnoj državi. Nasilje kao posledica razbijanja Jugoslavije se nastavlja, počev od onog drastičnog – u vidu oružane agresije NATO (1999) – pa do svih prikrivenih i perfidnih oblika pretnji, pritisaka, iznuda, ucena, obmana i optužbi svake vrste.

O nasilju nad našim narodom pisali su mnogi znameniti istoričari kod nas i u svetu. Gaćinović je ušao u taj red i u njemu zauzeo zapaženo mesto. Koristeći se obimnom i raznorodnom literaturom, rezultatima sopstvenih istraživanja, te zahvaljujući njegovom svestranom obrazovanju iz oblasti geopolitike, vojnih nauka, istoriografije, sociologije, politikologije i pravnih nauka, a posebno zahvaljujući ličnoj i porodičnoj arhivi porodice Gaćinović, autor nam je podario veoma iscrpnu, informativnu i zanimljivu sintezu, kakvu do sada u našoj nauci i društvenoj teoriji nismo imali.

Ne ostaje Gaćinović samo na navođenju i deskripciji nebrojenih i nečuvenih, ljudskom umu nezamislivih zlodela koja ciljaju na istrebljenje našeg naroda, nego i veoma uspešno objašnjava najznačajnije političke tokove, društvena i ratna zbivanja, kao i motive i uzroke zločinačkog ponašanja istrebljivača srpskog naroda. Autorovo obrazloženje vojno strategijske dimenzije velikih bitaka i vojevanja znamenitih srpskih vojvoda uverljivo deluje zato što je on visoko vojno obrazovanje stekao na Vojnoj akademiji JNA. Isto tako uverljivo zvuči i njegova tvrdnja da je nasilje nad nama uvek bilo motivisano višim ciljevima i interesima tzv. velikog sveta, pa i onda kada je izgledalo da je sve to povezano sa ličnom, nacionalnom, kolektivnom i verskom mržnjom. U igri su ipak geopolitički, geostrateški i kulturno civilizacijski razlozi, pa i tada kada je, kao što je to slučaj sa hrvatskom geopolitičkom školom od Starčevića, preko Pilara, do Tuđmana i danas Petra Vučića, sve izgledalo vrlo jednostavno, kao da se radi o rasističkoj šovinističkoj mržnji koja zaslepljuje sva čula, racio i emocije.

Radoslav Gaćinović u svojoj knjizi nam poručuje da je moderna savremena istorija srpskog naroda i države prava laboratorija za izvođenje opšteznačajnih zaključaka. Jedan od tih zaključaka se odnosi na veoma učestalu tvrdnju zapadnih teoretičara da su civilizovani narodi (čitaj Zapada) u stanju da kontrolišu agresivnost, a da necivilizovani (čitaj Srbi, Sloveni, pre svih Rusi) to nisu u stanju. Gaćinovićeva studija svedoči upravo obrnuto. Našem narodu su sva zla u 20. veku došla sa zapada, a ne sa istoka, gde prema stereotipima Zapada stoluju varvari. Ako bismo sudili prema količini i vrstama zlog mišljenja i delovanja, varvarstvo bi zasigurno izdašno preteglo na stranu tzv. civilizovanog zapada.

Posebno mi se čine zanimljive tri teze ovog autora: 1) da je trošenje nacionalne energije srpskog naroda i njegove države utrošene u dva svetska rata za stvaranje Jugoslavije bila kobna greška koja je rasturila nacionalni identitet našeg naroda, od čega se on do danas nije oporavio; 2) da 27. mart 1941. godine nije bio samo spontani i slobodarski bunt rodoljubivog naroda, nego i lažirani prevrat izveden po nalogu stranih službi, što je dovelo gotovo do fizičkog uništenja našeg naroda, što u građanskim ratovima, što u osvetničkim pohodima okupatora protiv golorukog naroda, što u rasističkim pogromima ustaške NDH; 3) da je lažirani Solunski proces zbog navodne pripreme kraljeubistva za posledicu imao streljanje Apisa, tog simbola čistog srpskog rodoljublja i državotvorne ideje, čime je praktično otpočeo proces čišćenja buduće jugoslovenske vojske od srpskih patriota, što će u aprilskom ratu odvesti pravo u rasulo i izdaju.

Studija prof. dr Radoslava Gaćinovića, u kojoj su obrađena žalosna iskušenja kroz koja je prošao naš stradalni narod, kroz koja i dalje prolazi i koja ga, na našu žalost, i ubuduće očekuju, predstavlja svojevrsno ogledalo epohe u kojem pak njeni glavni protagonisti i njihovi potomci ne žele da se ogledaju. Da li onda imamo pravo da se ponadamo da će možda doći kraj te kobne epohe srpske istorije, koja se, da parafraziramo Ekmečića, pa i mladog Andrića, kreće bez prestanka između oranja i klanja?  

 Beseda predsednika žirija za PEČAT VREMENA iz oblasti nauke i društvene teorije

Jovan Popov:

Oprezno s Plavom kapijom, nije to knjiga za odmor!

I ove godine je, kao i prethodne, na konkurs prispelo tridesetak knjiga, ponovo u ravnomernoj zastupljenosti poezije i proze. Posebno je, kao izdavač, bila zapažena zrenjaninska „Agora“, sa pet kvalitetnih dela u konkurenciji, dok je njen osnivač i glavni urednik Nenad Šaponja bio kandidovan i kao autor pesničke zbirke Izgledam, dakle nisam u izdanju novosadskog „Prometeja“. Posle pažljivog razmatranja, žiri je odlučio da u širi izbor uvrsti šest naslova, od kojih je svaki bio dostojan priznanja.

Pomenimo, azbučnim redom, najpre one koji su se morali zadovoljiti ovim plasmanom: Rajko Lukač sa svojim, jezički i stilski, izuzetno uobličenim romanom Divit i rukopisi, koji trodelnom podelom na Arabicu, Ćirilicu i Latinicu podseća na kompoziciju Hazarskog rečnika, ali je u svemu drugom originalno štivo; Miroslav Cera Mihailović koji u svojoj zbirci Padanje sa dna, pored novih pesama, daje reprezentativan presek jednog dela svog stvaralaštva ispevanog različitim formama vezanog stiha u „brehtovskom impulsu i smeru pevanja“, kako to u pogovoru naznačava Časlav Đorđević; Selimir Radulović koji u svojoj knjizi Dah male molitve takođe probira ono najbolje iz pet prethodnih zbirki, ostajući i u ciklusu novih pesama veran slobodnom stihu i religijsko-metafizičkim preokupacijama.

U uži izbor ušle su, pored nagrađene, još dve knjige, jedna prozna i jedna pesnička, obe iz pera renomiranih, višestruko nagrađivanih autora. Sunce ovog dana Vladimira Pištala predstavlja zamišljeni epistolarni dijalog ne sa Andrićem, jer njegovih odgovora nema, već sa čitavim njegovim delom, slično onome kako je mladi Andrić vodio svoje Razgovore sa Gojom. Kratka pisma ispostavljaju se čas kao dnevnik čitanja čas kao putopisne beleške u kojima se sustiču refleksije o mnogim večnim pitanjima nekadašnjeg i današnjeg sveta. Sličnu misaonost, asocijativnost i pronicljivost u zapažanjima, ali u sasvim drugačijoj, lirskoj pesničkoj formi iskazao je Đorđo Sladoje u svojoj poslednjoj zbirci Pevač u magli. Majstorski varirajući stih, slobodni i vezani, rimovani i nerimovani, pesnik se u melanholičnom tonalitetu kreće odavno omeđenim prostorom svoje poetike, od zavičaja i detinjstva do obesmišljene i teskobne svakodnevice, iznova potvrđujući status barda savremene srpske poezije.

Imajući sve ovo u vidu, žiri je teška srca morao da se odluči za jednog i, ove godine, jedinog laureata. Posle iscrpne završne rasprave Pevač u magli ostao je za korak iza romana Plava kapija Radovana Belog Markovića koji nas je vratio  fantazmagoričnom svetu prethodnih piščevih ostvarenja. I dok su se u pripovednom središtu Putnikove ciglane nalazio jedan visoki dimnjak, sada je to kapija plave boje, postavljena u prepoznatljivo oneobičeni ambijent kolubarskog kraja, na nejasnoj granici prošlosti i sadašnjosti, realnosti i privida, ovog i onog sveta. Kapija je, razume se, simbolički hronotop, podoban onoj znamenitoj ćupriji oko koje se stiču glasovi, senke i sudbine, s tim što je akcenat Markovićevog pripovedanja dijametralno suprotan u odnosu na Andrićev, kao što je to i njegov stil. Sam čin pripovedanja kod njega je važniji od ispripovedanog, pa su i junaci, po naratorovim samoironičnim rečima, „izmučeni dosadom zbog odsustva radnje“. Priča se neprestano konstituiše kroz dijalog sa tekstovima drugih ćelijskih hroničara: „pamtiše“ Jakova Žunića, „razučitelja i istoriste“ Sretena, prečanskog doktora Subote, „valjevske Lude kuće upravitelja“, upokojenog popa Velička, autora Čitule, „ćelijanske Knjige mrtvih“ ili jektičavog V. Gajdarova, „kvirc-sonetiste i poljuljanog ljubavnika“. Tako nastaje jedno fragmentarno štivo sa obrisima porodičnog romana ili, kako to sam pripovedač definiše: „roman u rinfuznom stanju, možebiti, ili raspleteni venac pometenih priča“ za koje građu daju ranije Markovićeve pripovetke i romani u kojima se javlja motiv plave kapije.

Razumljivo je, otuda, što bi svaki pokušaj prepričavanja sadržaja bio zaludna rabota. Umesto toga, bolje je postaviti neka pitanja. Na primer, jesu li „mnimi literata R. B. Marković“, „Lude kuće honorabilni kohabitant“ i spisatelj lajkovački Radovan Beli Marković isto? Jesu, ukoliko su isto Dante iz Božanstvene komedije i Dante Aligijeri, odnosno Borhes iz Alefa i Horhe Luis Borhes. Što će reći da nisu, čak i ako pokušavaju da nas ubede da jesu. Od Serža Dubrovskog naovamo kritičari taj tip pripovedanja nazivaju autofikcijom, u koju, opet, strogo govoreći, Markovićeva pripovest ne spada iz istog razloga kao i Prustovo Traganje za izgubljenim vremenom – zato što su pisani u trećem, a ne u prvom licu.

Neću biti originalan ako kažem da je Radovan Beli Marković jedinstvena, neuporediva pojava u savremenoj srpskoj književnosti. U prepoznavanju njegovog individualnog stila ne bi se prevario ni brucoš na literarnim studijama. Do takvog statusa ne stiže se ni brzo ni lako, no to je pozicija koliko laskava toliko i opasna. Tu stalno vreba iskušenje samoponavljanja, padanja u manir, zamaranja čitaoca. Koliko je pisac uspeo da izbegne te opasnosti današnji kritičar još uvek može samo da nagađa. O tome će se, u godinama i decenijama koje slede, izjašnjavati publika, a pouzdaniji, mada nikad definitivan, sud izreći će neki budući istoričari književnosti.

Šta ostaje kritičaru našeg vremena? On svakako može pokušati da Radovana Belog Markovića i njegovu Plavu kapiju uokviri ramom književnoistorijskog konteksta, da ih svrsta u određeni pravac ili da ih sameri sa prethodnicima i savremenicima. Lično bih rado za ovu prozu upotrebio termin „magijski realizam“ kada bi u njoj bilo realizma. Istorija, koja je sama po sebi čest predmet realističkog romana, teško da može biti junakinja teksta u kojem je, prema još jednom samoironičnom osvrtu, „i Kolubarska bitka proboravljena a pamti se svaka pogana reč koju su Markovića tamo Belih napasne sluškinje izgovorile“. Iako zvuči starovremski, Marković, dakle, ne spada u tradicionalističke prozaiste. Dok oni u svojim delima nastoje da pomoću jezika re/konstruišu nekakav svet, on spada u onu ređu vrstu koja rekonstruiše sam jezik. I kao što se u slučaju prvopomenutih uvek postavlja pitanje autentičnosti prikazanog sveta, tako se u Markovićevom postavlja pitanje autentičnosti jezika. Koliko je to zaista oživljavanje nekog drevnog, predvukovskog knjižestvenog govora, a koliko je reč o umetničkoj konstrukciji kakva se upotrebljava prvi i jedini put? Prilično sam uveren u ovo drugo, ali tu kompetentniji sud mogu da izreknu istoričari jezika, za koje je delo Belog Markovića pravi izazov.

A gde bi bilo njegovo mesto u kontekstu srpske književnosti? Ako sam rekao da je jedinstven to ne znači da je samonikao ili usamljen. Na neke od svojih prethodnika, poput Milovana Glišića, ukazuje on sam u tekstu. Neke prepoznajemo kroz aluzije i citate. Već sam podnaslov, Kronika Kronike nedvosmislena je uputnica na Isidoru. Kroz pripovest defiluju i mnogi književni junaci pisaca koje autor očigledno ubraja u svoje prethodnike, od Servantesa, Čehova i Tomasa Mana, do Crnjanskog, Krleže i Dobrice Ćosića. Intertekstualnost je, kao što je primetio Radivoje Mikić, nesumnjivo najprilježniji Markovićev tumač, vremenom postajala sve zastupljenija u njegovoj prozi, ali, dodao bih, ne onako nametljivo, programski, kao u delima postmodernizma. Oklevam da ga ubrojim u postmoderniste jer ga je, osobenog kakav jeste, teško bilo gde svrstati. Ako se to već mora, oslonio bih se na Mikićevo podsećanje kako je Beli Marković naknadno priključen grupaciji čiji su najistaknutiji predstavnici bili Vidosav Stevanović, Milisav Savić i Miroslav Josić Višnjić. Kritičar ih, međutim, umesto uobičajenim terminom „stvarnosna proza“ radije podvodi pod „regionalističku prozu“, što je povodom Markovića svakako ispravnije. Moj utisak je da mu je, među pomenutima, upravo Josić Višnjić bio najbliži, i to po nekoliko parametara, osim generacijskog: po odnosu prema književnoj i istorijskoj građi, po afinitetu za jezik i po pripovedačkom postupku.

Završiću upozorenjem za buduće čitaoce, one koji se upravljaju prema književnim nagradama: Budite oprezni! Plava kapija nije knjiga za odmor, za opušteno, neobavezno čitanje. Ona traži potpunu posvećenost i konstantno napregnutu pažnju, inače džaba čitanja. Ako vam se čini da je ovo konvencionalno preterivanje, evo, za kraj, jednog karakterističnog pasusa, pa prosudite sami:

Ćelijanci su spram plave tamo kapije odstojanje navikom obdržavali, dočim su jabanci pred njome zastajali, diveći se „majstorskoj izradi“, pa i na konak se kadšto samopozivali, sviđajući da razmetna kapija baš kipira gostoprimnoj kući. Tako se pred plavom kapijom – pričaju – i jedan od mnogih dvojnika V. S. Karadžića docnije zatekao, skitački nenadano i spahijski smelo, na upokojenog gazdu Georgija, štulom svojom i stasom, izdaleka podsećajući, što je, prvim mahom, sluškinje u avliji zanebesilo, kućanicu Jelisavku također, a onda i bolanog tamo Joana, iza gusto necane firange, koji nije ni pomišljao na mogućstvo da upokojenom bratu polaže u mežduvremlju dospele račune, jošte manje: da će mu nekoji skitač, crljenog fesa ne skidajući, porezničkim glasom poiskati ćelijanskih razbrajalica u pero kazivanje, za trpezom u lipovom hladu, a posle i sluškinje kaniti da bogorade i zakukavaju, kao na groblju, ćelijanske zapevke iz vika prepočinjući, što je tri letnja dana zatrajalo, dok Maksima Sarmaševića, sreza kolubarskog celog kapetana, skoroteča iz dremeža nije prenuo, donoseći s više inštancije intimat: dvojicu pandura u Markovića tamo Belih raskukanu avliju taki da pošalje.

Radovan Beli Marković, jedan jedini!              

 Beseda predsednika žirija za PEČAT VREMENA za književnost