Sumrak zapadnog partnerstva

Posledice (jednostranog) američkog povlačenja iz nuklearnog sporazuma sa Iranom: Sve učestalija upozorenja da je ovo trenutak za „osamostaljivanje“ Evrope, ona ne bi smela da sledi politiku koju smatra opasnom i eksplozivnom

Postoji li uopšte (više) Zapad koji je počivao na prijateljstvu i partnerstvu država što su (prilično pohabana i maglovita fraza) „delile iste vrednosti i principe“ i funkcionisale kao uigran orkestar pod dirigentom koji je brinuo o harmoniji, sam je ne remeteći?
Uzdržani (još uvek, po inerciji) evropski lideri, zagledani u sve dramatičniji haos na međunarodnoj sceni, izbegavaju da o tome govore u perfektu. A i kad to (u)čine, rade to indirektno, u nijansama i nagoveštajima, očigledno uvereni da će smutno (i opasno) vreme jednom, napokon, minuti i ovo danas postati – juče.
I dok jedni misle da je ovo danas pravi trenutak za osamostaljivanje Evropljana i snažno pružanje otpora Vašingtonu, drugi pak manje „revolucionarni“ kažu da se treba pripremati za Ameriku „posle Trampa“ i, koliko god je to moguće, ne „provocirati“ decenijskog zaštitnika Golijata.

[restrict]

Trampov srednji prst

Mediji su, za razliku od političara, a ovde mislimo prevashodno na one nemačke, kad je reč o situaciji na „zapadnoj strani“ veoma izričiti: Zapad koji smo i kakav smo poznavali sedam decenija, konstatovao je, neuvijeno, nedavno (12. maj) „Špigl“, u uvodniku pod naslovom „Svet bez reda“, više ne postoji.
I to, dodajmo, ne zbog „paklenih planova“ i nastojanja (opasnog) Vladimira Putina da, po svaku cenu, i svim sredstvima, uključujući i savremene sajber ratnike, izazove raskol u zapadnoj porodici, za šta se ruski predsednik, nesustalo i na sva (politička i medijska) zvona, sumnjiči i optužuje.
Uticajni nemački magazin je naslovnom stranicom u spomenutom broju – stisnuta pesnica s provokativno (uvredljivo) isturenim srednjim prstom i (stilizovanom) glavom američkog predsednika – označio (isključivog) krivca za sumrak i rastakanje doskora jedinstvenog (iako ne i monolitnog) Zapada.
A da ne bi bilo dileme kome je upućen onaj otpisivački (da izbegnemo onaj nedoličan, a direktniji) izraz, uz Donaldov srednji prst stoje samo dve (jetke) reči „Zbogom, Evropo“, koje kao da sikću iz njegove (širom i besno) otvorene usne duplje.
U metropolama Starog kontinenta sve učestalije se, inače, konstatuje, i upozorava, da hiroviti američki predsednik ignoriše, čak i kad ih napadno grli (gotovo klovnovski groteskne scene s Makronom), i „ponižava“ evropske lidere.

Medijska optužnica

Ostavimo po strani činjenicu da uticajni nemački mediji (u čemu je „Špigl“ prednjačio, setite se one odsečene krvave glave njujorškog kipa i simbola slobode u Trampovoj ruci takođe na „Špiglovoj“ naslovnici!), po „receptu“ (najuticajnijih) američkih medija („Njujork tajms“, „Vašington post“), nikad nisu bili „nežni“ prema novom američkom predsedniku. Koncentrišimo se na glavne razloge i uzroke produbljivanja „jaza na Atlantiku“, koji poprima razmere provalije i dosad najteže krize u transatlantskim odnosima.
U medijskoj (nemačkoj) „optužnici“ protiv američkog predsednika zbog izazivanja „haosa u međunarodnim odnosima“, i, po rečima bivšeg nemačkog šefa diplomatije Joške Fišera, rušenje poretka koji je stvarala, i stvorila, upravo Amerika, dug je spisak njegovih nepočinstava, pretočenih u (neopozivu) konstataciju da Donald Tramp „ništa drugo ne zna osim da razara“. A to čini zaista udarnički.
U toj „optužnici“ američki predsednik se predstavlja kao impulsivan političar, bez trunke strpljenja, bez ikakve (dugoročne) strategije, ali i bez „fleksibilne taktike“. Njegova opsesija je da sruši sve što je Barak Obama gradio, kod kuće (reforma zdravstva, na primer) i na međunarodnoj sceni, uz poklič da će sve popraviti i ispraviti, zarad Amerike.
Šta da radi Evropa Tako je, spektakularno, i na startu, napustio sporazum o klimi, obećavajući novi i bolji. Ništa od toga. Nikakvog plana. A onda se, svom silinom, obrušio na nuklearni sporazum sa Iranom, sklopljen 2015, uz mnogo napora, diplomatske upornosti i umeća čitavog spiska zemalja, kao „najgori dil u istoriji“.
I šta sad da radi Evropa, njeni zatečeni (ošamućeni) lideri suočavajući se sa novim iskušenjima i neizbežnim eskalacijama Trampove (možda i produžene) vladavine? Kako naći balans između odlučnosti, koju su zapadni Evropljani veoma retko, posle rezolutnog Šarla de Gola, demonstrirali u odnosu na administraciju u Vašingtonu, a ne rušiti (tradicionalne) transatlantske veze koje se učestalo, i sve očiglednije, kidaju.
Evropski lideri očigledno još nemaju odgovor na to. Od one, u tom času iznenađujuće i gotovo prevratničke izjave nemačke kancelarke, neposredno po Trampovom ustoličenju, kako Evropljani odsad moraju sami brinuti o sopstvenoj sudbini, ne oslanjajući se na Ameriku, praktično se, ne bar javno, ništa nije konkretnije učinilo u tom smeru i kontekstu.

Eksplozivna politika

Mediji su i tu glasniji. Odbacujući (kao opasno) demonstriranje (otvorenog) antiamerikanizma i prkosa, u sve hazardnijoj političkoj igri sa Trampom, odbijaju potčinjavanje i pokazivanje poniznosti, on (Tramp) ima averziju prema slabima. Sugerišu liderima lukav i promišljen otpor, iako bi to moglo zvučati „tužno i apsurdno“, otpor protiv Amerike: Evropa, jednostavno, ne bi smela da sledi, i brani, politiku koju smatra opasnom i eksplozivnom.
Da li je jednostrano (i hazardersko) američko povlačenje iz nuklearnog sporazuma sa Iranom zaista trenutak očekivanog evropskog otrežnjenja i osamostaljenja ? Dosta je onih koji bi u to da poveruju, pridajući nekim potezima nemačke kancelarke (susret s Putinom u Sočiju, uz konstataciju da su dobri odnosi sa Rusijom strateški nemački interes) i nekim izjavama francuskog predsednika (najviše onoj da više ne bismo bili „suvereni kad bismo prihvatili da druge velike sile“, uključujući i „one koje su nam saveznice“, „odlučuju umesto nas“) poseban, čak preloman značaj. I nagoveštaj (uočljivijeg) „pomeranja klatna“ ka Moskvi. U taj kontekst se uklapa i najava Makronove (skore) posete Moskvi, uz opasku zvaničnika u Parizu o „dobrim francusko-ruskim odnosima“.
Ima i onih koji su (opet prebrzo) požurili sa spekulacijama o mogućem, novom, rusko-nemačko-francuskom „trijumviratu“ na međunarodnoj sceni. Novoj verziji onog iz 2003, kada su bivši francuski predsednik Žak Širak i bivši nemački kancelar Gerhard Šreder demonstrativno odbili da se svrstaju pod ratni barjak Džordža Buša Mlađeg u pohodu na Irak, praveći savez na tu temu s Vladimirom Putinom.

Zašto je „Severni tok 2“ opasan za Amerikance

Iako je sasvim izvesno da do uspostavljanja trijumvirata u novoj formi neće doći. Merkelova nije „nasledila“ hazarderski politički talenat njenog prethodnika Šredera, ali je očigledno odlučna da brani nemačke ekonomske interese. Posebno energetske, vezana za izgradnju „Svernog toka 2“, uprkos snažnom američkom pritisku. Pred njen put u Soči, na sastanak s Putinom, Amerikanci su krenuli u bezobzirnu ofanzivu i atakovanje.
Usred Berlina, a protiv novog rusko-nemačkog gasovoda grmela je zamenica pomoćnika (ova titularna kombinacija i nama je dobro znana!) američkog državnog sekretara za energiju Sandra Udkirk, otvoreno preteći sankcijama namenjenim kompanijama koje učestvuju u ovom poduhvatu (reč je o gasovodu dugom hiljadu i dvesta kilometara koji će dopremati ruski prirodni gas, podvodnom morskom trasom direktno do nemačkog tla), označavajući taj projekat (čak) opasnim bezbednosnim rizikom: Baltičko more je osetljiva vojna zona, postoji opasnost da Rusi na novi gasovod priključe špijunsku opremu za prisluškivanje i video-nadzor.

Evropski front otpora

Skrećući pažnju na „opasni bezbednosni rizik“, visoka predstavnica vašingtonske administracije pokušala je da demantuje tvrdnje kako iza grozničavog otpora „Severnom toku“ stoji (goli) interes Amerike da Evropljanima, istiskujući Ruse, proda američki tečni gas. Nije, očigledno, uspela da u to uveri Nemce. Čovek od najvećeg kancelarkinog poverenja, doskora šef vladinog ureda, sada ministar pravde Peter Altmajer bio je nedvosmislen: Amerikanci traže nova tržišta, što se može razumeti, ali njihov glas je mnogo skuplji, ukoliko (Trampovo) „Amerika na prvom mestu“ znači da oni stavljaju svoje ekonomske interese ispred drugih, moraju očekivati da će Evropa braniti sopstvene interese i boriti se za njih…
Izvesnije je da će ishod te borbe u slučaju „Severnog toka 2“, uprkos pokušajima američke blokade, ipak biti uspešniji od one koja predstoji na „iranskom frontu“, gde Evropljane koji su, eto, počeli da se otvorenije jogune, čekaju takođe namrgođeni i ljutiti Amerikanci. Novi američki ambasador u Berlinu Ričard Grenel je zapovednički odsekao: nemačke firme koje su angažovane u Iranu treba odmah da prekinu svoje poslove…
I dok su Nemci o ovome (uočljivo) ćutali, Francuzi su bili odrešitiji i hrabriji: Sjedinjene Američke Države ne mogu izigravati svetskog ekonomskog policajca, poručio je Vašingtonu (Makronov) ministar finansija i privrede Bruno le Mer. To što je Berlin oćutao američku „naredbu“ u slučaju Irana, a usprotivio se otvoreno u slučaju „Severnog toka 2“, učinjeno je iz istog razloga: prevashodno ekonomskog.
U slučaju gasovoda prevladao je ekonomski interes, pa bi to moglo da se dogodi i u slučaju Irana: obim trgovinska razmene između Nemačke i SAD u minuloj godini iznosio je (vrtoglavih) 180 milijardi dolara (sa velikim suficitom na nemačkoj strani, preko Okeana otpremljeno je njihovih proizvoda u vrednosti od 112 milijardi dolara!), dok je obim nemačke razmene sa Iranom, takođe u prošloj godini, iznosio (jedva) četiri milijarde dolara.

Na liniji vatre

Evropljani su se, inače, našli „na liniji vatre“ između američkog čekića i iranskog nakovnja. Amerikanci prete odmazdom (kažnjavaće, po sopstvenom zakonu, evropske i druge, ali ne i svoje) firme koje posluju sa Iranom. Teheran pak pozdravlja činjenicu što su Francuzi i Nemci verbalno ostali, uprkos SAD, verni iranskom nuklearnom sporazumu, ali konstatuje da to nije dovoljno: traži, ultimativno, da se njihovi investitori, pod američkim pretnjama, ne povlače s iranskog tržišta, u protivnom će i oni dići ruke od nuklearnog sporazuma.
Sva je prilika da će evropske firme koje imaju unosnije poslove u Americi „dići čergu“ sa (žednog) iranskog tržišta koje tek osvajaju. Ne veruju previše u briselska obećanja da će ih zaštititi i „uzvratiti (svaki) udarac“ Americi. U to ne veruje očigledno ni nemačka kancelarka: ne treba pothranjivati, upozorila je, iluziju o mogućnosti potpune zaštite i svekolikog obeštećenja (za gubitke nastale američkim kaznama) evropskim firmama.
Na ovim stranicama povremeno citirani Jakob Augštajn, jedno od najpoznatijih nemačkih novinarskih pera, oštro kritikuje taj kancelarski stav, kao kapitulantski. Za njega je Trampova politika prema Iranu bukvalno imperijalistička. I kaže da je vreme za pružanje otpora (pohvalio je Evropsku komisiju u tom kontekstu) i antiimperijalističu borbu. I umesto da predvodi tu borbu, Merkelova se povlači pre nego što je borba i počela.

[/restrict]