ŠTAP I ŠARGAREPA GOSPODINA NOBELA

Sudbine Mihaila Šolohova i Josifa Brodskog prepliću se ne samo zato što su obojica rođeni 24. maja. Nit koja povezuje veoma različite ruske nobelovce bio je i – Žan-Pol Sartr

Veliki je to datum – 24. maj. Praznik Sv. Ćirila i Metodija i Dan slovenske pismenosti. A uz to i rođendan dvojice ruskih nobelovaca – Josifa Brodskog i Mihaila Šolohova – koincidencija koja zaslužuje malo istraživanje.

Brodski je to sigurno znao, i veoma je čudno da tim povodom nisu zabeležene nikakve njegove refleksije, mada se od susreta sa Anom Ahmatovom u njegovim stihovima sve jače osećala konkretnost vremena. Viktor Frank je pisao da se od „kalendarskih beležaka“ Ahmatove može sačiniti „istinski mesecoslov“. Čak i u njenim najemocionalnijim stihovima protok vremena se proverava kalendarom i hronometrom.

„Я sošla s uma, o malьčik strannый,

V sredu, v tri časa.“

Pod njenim uticajem, nesumnjivo, temporalnost postaje stalni atribut lirike Josifa Aleksandroviča. Ako je u ranoj lirici „vreme“ nastupalo kao nekakva zloslutna apstrakcija, već od jeseni 1961. konkretni meseci, dani i sati postaju sve ličniji, a vreme stiče svoje metafizičko punjenje:

„Tak dolgo vmeste prožili, čto vnovь

vtoroe яnvarя prišlosь na vtornik.“

O rođendanu, međutim, ni slova. Poznato je koliko se Nabokov sekirao zbog toga što se rodio istog dana kad i Lenjin. Zašto Brodski, s njegovom veštinom da gradi ličnu mitologiju, nigde ne pominje tu nametljivu koincidenciju, ni u intervjuima, ni u prozi ni u stihovima?

[restrict]

Logika nas lukavo podstiče na upoređivanje sudbine dvojice istog dana rođenih nobelovaca. Ima li to smisla? Treba li nasedati na provokaciju? Da li kod njih dvojice postoje bilo kakve biografske dodirne tačke? Na prvi pogled – ne. Jedina očigledna veza su „okolonobelovske“ peripetije Ane Ahmatove, 1962. i 1965. godine. Nakon što je 1965. počastvovana Oksfordskom togom, to je izgledalo vrlo verovatno, ali je baš tada Nobelovu nagradu dobio Mihail Šolohov.

Na tom tragu, u ruskoj kritici nedavno je obelodanjena pretpostavka da između dodele Nobelove nagrade Šolohovu i biografskih okolnosti budućeg laureata Brodskog ipak postoji i jača veza. Objašnjenje ide otprilike ovako.

Osamanestog maja 1965. godine na sto Sekretara CK KPSS P. N. Demičeva stiglo je pismo kandidata za člana CK KPSS, jednog od rukovodilaca Saveza pisaca Alekseja Surkova:

„Danas sam dobio pismo od književnika Sartra, adresirano na Predsednika Prezidijuma Vrhovnog Saveta SSSR A. I. Mikojana, povodom sudskog slučaja građanina J. Brodskog. To pismo šaljem adresatu, a njegovu kopiju dostavljam Vama.“

Znameniti filozof, koji je tih godina sebe proglasio „saputnikom“ Komunističke partije, ovako piše Mikojanu:

„Gospodine Predsedniče, Uzimam slobodu da Vam se obratim ovim pismom samo zato što sam prijatelj vaše velike države. Često boravim u vašoj zemlji, susrećem mnogo pisaca i odlično znam da ono što zapadni protivnici mirne koegzistencije već nazivaju ’slučajem Brodski’ predstavlja samo neobjašnjivi i žaljenja dostojni izuzetak. Međutim, želim da vam saopštim da se antisovjetska štampa time koristi da bi započela veliku kampanju, predstavljajući taj izuzetak kao primer tipičan za sovjetsko pravosuđe; idući dotle da optužuje vlast za neprijateljstvo prema inteligenciji i za antisemitizam. (…) Napadi neprijatelja SSSR-a, koji su i naši neprijatelji, postaju sve žešći. Želim da napomenem da su meni ne jednom predlagali da javno iznesem svoju poziciju. Sve do sada ja sam odbijao da to učinim, ali ćutati postaje isto toliko teško kao i odgovoriti.“

Smatra se da je to pismo bilo poslednji argument koji je sovjetsku vlast naveo na rešenje da pesnika oslobodi – u septembru iste godine Brodski je krenuo na Zapad. A 15. oktobra obelodanjeno je ime novog laureata Nobelove nagrade za književnost – bio je to Mihail Šolohov. Na prvi pogled, između ta dva događaja nema nikakve veze – ali da li je tako? U razgovoru sa švedskim novinarima Šolohov je rekao da ga je dodeljivanje Nobelove nagrade u izvesnoj meri iznenadilo. Prve ideje o njemu kao mogućem pretendentu pojavile su se u švedskoj štampi tridesetih godina, kada „Tihi Don“ još nije bio završen. Kažu da se to desilo zahvaljujući diplomatskim naporima Aleksandre Kolontaj. Tokom nekoliko godina nagrada se nije dodeljivala zbog Drugog svetskog rata, ali već 1946. ime Šolohova ponovo figurira na spisku kandidata. Doduše, tada se prvi put javlja i ime Borisa Pasternaka. Međutim, jačanjem Hladnog rata i kandidatura Šolohova regularno se otklanjala, tim pre što je problem autorstva „Tihog Dona“, koji ga je pratio od trenutka publikacije prva dva toma romana 1928. godine, ostajao otvoren. Na jednoj od stokholmskih konferencija Šolohov se našalio da Nobelovu nagradu dobija sa zakašnjenjem od 30 godina.

Vratimo se malo unazad. Godine 1958, pretičući Šolohova, laureat Nobelove nagrade postao je Boris Pasternak, a godine 1964. Žan-Pol Sartr – među razlozima koji su ga naveli da odbije Nobelovu nagradu navodi i žaljenje zbog činjenice „da je Nobelova nagrada dodeljena Pasternaku, a ne Šolohovu, i što je jedino sovjetsko ostvarenje koje je dobilo nagradu bila knjiga objavljena u inostranstvu i zabranjena u rodnoj zemlji.“

I evo, godinu dana kasnije isti taj Sartr direktno se obraća Mikojanu povodom slučaja Brodskog: „Meni su ne jednom predlagali da javno iznesem svoju poziciju. Sve do sada ja sam odbijao da to učinim, ali ćutati postaje isto toliko teško kao i odgovoriti.“

A u spisku nominovanih konkurent Šolohovu više nije Pasternak – nego Ana Ahmatova. Njena pobeda, očigledno, stavila bi tačku na Šolohovljeve nobelovske pretenzije. I Sartr – svetski poznat, ali apsolutno nekontrolisan „agent uticaja“ kompartije na Zapadu – otvoreno preti Mikojanu da će otkazati raniju lojalnost. Romansa sa Sovjetskim Savezom i bez toga ga je skupo koštala. Nekadašnji gospodar mišljenja i najuticajniji intelektualac odjednom je u očima svetske javnosti – da ne govorimo o disidentima – bio lišen oreola slobodnog mislioca. Opšte mišljenje jasno je izrazila Lidija Čukovska: „Omraženi Sartr“. Od tog „greha“ francuski mislilac moraće da se iskupljuje do kraja života. Njegova poseta Sovjetskom Savezu u maju i junu 1966. bojkotovana je od disidenata, a Solženjicin je demonstrativno odbio susret, optuživši Sartra za saučesništvo sa Šolohovom.

Nagađati o rezonima sovjetskih aparatčika još je besmislenije nego o logici švedskih akademika – ali na tom fonu dodela nagrade Šolohovu zaista može da izgleda kao nekakva naknada zapadnog sveta za oslobođenje Brodskog. Uzgred budi rečeno, kasnije se sovjetski ideolozi sa svojim francuskim „saputnikom“ potpuno razilaze. Kad je 1966. godine Sartr stupio u zaštitu Sinjavskog i Danijela, njegov glas nije bio uslišen. Godine 1967. Sartr je otkazao učešće u radu na kongresu sovjetskih pisaca, 1968. je kritikovao ulazak sovjetske vojske u Čehoslovačku, 1969. osudio isključenje Solženjicina iz Saveza pisaca, a pred samu smrt podržao Saharova i bojkot Olimpijskih igara u Moskvi.

Teško je poverovati da Brodski – koji je tokom celog života branio pravo pesnika na otvoreni dijalog sa vlastodršcima, i koji se pismom obraćao direktno Brežnjevu – nikad nije razmišljao o tom sižeu. I potpuno je nemoguće poverovati da tu pozadinu nije osećala Ana Ahmatova, kojoj je preostalo da živi još samo nekoliko meseci. Ako se ćutanje Josifa Aleksandroviča još i može objasniti nekakvom unutrašnjom delikatnošću i nezgodnim položajem, onda je odsustvo čak i nagoveštaja o tome kod Ahmatove – svedočanstvo zapanjujuće, istinske plemenitosti. Svedočanstvo velikodušnosti, „umeća praštanja“ – a to je glavna lekcija koju je Brodski naučio tokom druženja sa Anom Ahmatovom.

Priča je okončana dodelom Nobelove nagrade samom Josifu Aleksandroviču. On nije mogao da ne oseti utešnu a istovremeno surovu ironiju Vremena, i nije bez razloga svoju nobelovsku besedu započeo pominjući „one koje je ova čast mimoišla, koji nisu uspeli da se sa ove tribine obrate urbi et orbi“ – među njima i Anu Ahmatovu.

Čitavoj priči, međutim, treba dodati važnu napomenu. Slučaj Brodskog (i prateće nobelovske kombinatorike) veoma je indikativan sa još jednog aspekta. Očigledno je da Zapadu veoma nedostaju istinski ruski kulturni autoriteti koji bi ratovali na njegovoj strani. Uzimati nedarovite – to je opasno. Ni prevod ne spasava. A sa darovitima – kao što pokazuje slučaj Brodskog – može biti još opasnije. Naime, sve kod Brodskog, od porekla do biografskih okolnosti i stilističkog manira, guralo ga je u kosmopolite, u klasične liberale, „integrisane u svetsku zajednicu“. I šta se desilo? Počeo je stihovima o ruskom narodu, nastavio opevavajući rusku imperiju, i završio prikivajući na stub srama sve prošle i buduće Svetlane Aleksijevič. Zov velike ruske književne tradicije pokazao se jačim i od zova krvi, i od zahteva tržišta, i od obećanja humanističkog establišmenta… Otkud sad to? Stvar je u tome što tu blistavu tradiciju od vremena letopisca Nestora formiraju ljudi koji ostaju verni Rusiji i ruskom svetu – uprkos svemu. Kao što kaže Jegor Holmogorov: „Ako u tebi postoji božanska iskra talenta, onda će u tvojim knjigama obavezno proraditi Puškin i Dostojevski.“ Od toga se ni u Stokholm pobeći ne može.      

[/restrict]